Пише: Јован Зафировић
У протеклих годину дана, група студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици је, незадовољна ситуацијом у земљи, својим положајем, путовала Србијом преносећи своја искуства и очајно стање на терену, дочекивала колеге са готово свих Универзитета у централној Србији, вукла за рукав свакога са циљем да укаже на отворене маказе које су кренуле да пресеку кончић о којем виси, не само њихова будућност, већ и будућности свих Срба на Косову и Метохији. О тој групи Дон Кихота нећу говорити на овом месту.
Ако је на Универзитету, судећи по бројкама које се могу наћи у медијима, 7 000 хиљада студената, математичком операцијом ћу одузети ових десет поменутих бораца против ветрењача и почећу причу о 6 990 осталих. Осталих, који, док им се кројила судбина, и студентска и животна, нису избијали из митровачких кафића, студентског клуба где су гледали аматерске представе углавном трећеразредних, али увек подобних глумаца, евролигашке и друге утакмице, играли стони фудбал, билијар или пикадо, пазарили јефтине ствари по Бошњачкој махали, пушили траву на „Плочи“…
Сада се, такође, ништа не разликује. У готово извесној ситуацији што се тиче судбине Универзитета у Приштини, где се многи, не претерано, али ипак оглашавају, 6 990 митровачких студената, који би требало да не затварају уста, и даље у њима држе пластичне кашичице којима су претходно промешали свој „дужи с млеком“ и размишљају где да изађу вечерас, како ће се пријавити да оду јефтиније на Златибор преко студентског парламента, чекајући филозофијаду, медицинијаду итд…
Јован Зафировић: На дан Светог Саве веселимо се док се образовни систем гаси
Можда је мало и наивно очекивати да студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици дигну глас на горећу тему, али и остале неприлике српског народа, не само што до сада нису (или јесу, али инструисани од стране управе факултета), већ што се хиљаде студената никада „није смело“, у увек се „плашило“, огласити на тривијалности попут лоше хране у мензи, слабо грејање у студентском дому, ипак, у пресудним тренуцима, одговорност мора да постоји.
Данас нема простора за оправдања типа: Ћутим, јер ме, ако не ћутим, неће запослити након студија. Сада им, у запошљавању, плиткоумним карикатурама, када се свака институција затвара, самим тим и радна места, живот, ни неодговорно ћутање, неће помоћи. Учионице, простори мишљења, дијалога и критике биће празне, јер су се, између осталог, доживљавале као успутне станице на чијим се шалтерима преузимају дипломе које су служиле као карте у једном смеру.
Да ли ће Универзитет бити измештен? Да ли ће га интегрисати? Да ли ће га затворити? Не, право за право, то нису питања која суштински муче огроман број студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Њих занима само диплома, само та карта у једном смеру. Стога, студенти медицине ће дипломом стеченом ћутањем лечити само своје комплексе, правници штитити само своје интересе, а не правни поредак, историчари причати да је све од њих почело, музичари, свима нама, свирати посмртни марш.
И не, наравно да не би 6 990 студената ослободило и избавило српски народ, спречило иживљавање над њим, зауставило договорени пропаст Универзитета, свега претходно девастираног, али би, својим неокретањем главе са пања на који ће им бити постављене, причањем о будућој ампутацији сопственог језика, били достојни титуле академски грађанин, достојни потомци, како хоћете.
Овако….
