Piše: Nebojša Ozimić
Kao građanin,u životu je novčano kažnjen tri puta: dva puta zbog nepravilnog parkiranja auta i drugi put zbog polukružnog okretanja na mestu gde je to bilo zabranjeno. Zbog ličnog ili porodičnog problema, pripadnici MUP—a nikada nisu zakucali na vrata stana u kome živi i stanova u kojima je živeo. Tokom tridesetsedmogodišnje oficirske karijere, zbog ,,propusta u radu“ , dva puta je pozivan na odgovornost. Prvi put početkom 2007.godine, u sedmoj godini pukovničkog čina na njegovim epoletama, kada je bio komandant 78.motorizovane brigade , protiv njega je bio pokrenut disciplinski postupak i tada je kažnjen –Opomenom, jer je umesto 20 , naručio 40 grbova Republike Srbije i Vojske Srbije u modernim ramovima sa heraldički dizajnirano stilizovanim državnim obeležjima. Svesno je ,,oštetio vojni budžet“ i priznao disciplinski prestup, jer je želeo da u operativnim salama i kancelarijama njegovih pomoćnika i komandanata u koje dolaze građani i strane vojne delegacije, budu reprezentativni ramovi sa grbovima države i vojske, čime bi njihov ugled bio podignut na viši nivo, a njegovi saradnici bili dostojanstveniji. Drugi put, u drugoj polovini 2025.godine, u jedanaestoj godini general-potpukovničkog čina na njegovim epoletama, posle : predaje dužnosti komandanta Kopnene vojske, objave o njegovom penzionisanju i odluke da ostaje u vojsci , protiv njega je pokrenut krivični postupak. Znajući da su nadležni organi i svi pretpostavljeni znali da niko nikome u vojsci i van vojske , nije učinio dostupnim bilo kakav i bilo koji tajni podatak , jer se radilo o saradnicima na radnom mestu koji su imali sertifikat o pristupu tajnim podacima , a ne nekome van vojske , znajući da su njegove kolege po činu , u događaju kada je bilo izgubljeno više života i skupo prevozno sredstvo , bile pozvane na disciplinsku , a ne krivičnu odgovornost, nadao se ,,ako već mora“, da će biti disciplinski , a ne krivično kažnjen. Ipak , dva radna dana pre zvaničnog skidanja uniforme i odlaska u penziju 3.novembra, kažnjen je ,tj.potpisao sporazum o priznanju krivičnog dela i doneta je osuđujuća presuda –Kućni zatvor bez elektronskog nadzora, jer je saradnicima koji imaju sertifikat o pristupu tajnim podacima ,,učinio tajne podatke dostupnim“. Zbog jednog papira iz 2018.godine koji nije dokumenat i nema: original, potpis, pečat i stepen tajnosti , na kome je jednodnevni podatak za jedinicu koja ne postoji od 2019.godine i privremene sastave koji ne postoje od 2021.godine, zato što se VS izjasnila tokom krivičnog postupka da ,,papir treba klasifikovati najvišim stepenom tajnosti“, a ne bilo kojim nižim, dobio je strožiju kaznu (zatvor) od kazne predviđene dogovorom—predlogom nadležnog organa ( uslovna osuda ) za realizaciju sporazumne krivice. Pretpostavljao je , da bi se suđenje odužilo. Želeo je da uvaži saradnike i ne izloži ih narušavanju njihove privatnosti. Nije želeo suđenje. Ne želeći da se vojska i država kompromituju na suđenju, potpisao je sporazumnu krivicu , stavljajući vojsku i državu ispred njega i njegove porodice. A bio je svestan da bi veći deo niške i srpske javnosti bio uz njega , kao i deo medija. Uopšte nije poslušao suprugu pravnika –dugogodišnjeg tužioca , tužioce, sudije i advokate koje poznaje privatno , koji su insistirali da nikako ne prizna krivicu, jer je sve pravno bilo branjivo na sudu. Konsultujući advokata , odlučio je da sporazumnim priznanjem krivice, umanji višestruku nameračenost i zlobu onih: koji nisu voleli što je ostao u vojsci i ima autoritet u njoj i narodu, koji nisu želeli da bude na visokom položaju u vojsci, a cenili da može eventualno biti politički angažovan na visokoj državnoj poziciji, iako je sve vreme bio i ostao potpuno apolitičan. Priznanjem ,,krivice“, a iskreno poštujući vojsku , državu, medije, građane Niša i srpsku javnost, odbacio je suđenje i mogućnost ,,bruke“, ali i lične promocije i afirmacije, a ostao potpuno veran vojsci, narodu i državi, nikako ne želeći kompromitaciju vojske i države – nezavisno koja je politička partija na vlasti. Misleći na disciplinsku, a ne krivičnu odgovornost : jer niko nikome nije dao , niti učinio papire dostupnim,a nije optužen zbog nošenja papira sa sobom , bez obzira što to nije učinio namerno , već zato što je samo za tri i po dana trebao da preda dužnost i pregleda svu ličnu i službenu arhivu , kao odgovorna i samokritična ličnost , nezavisno od objektivnih okolnosti , npr.neodlazak u penziju i premeštanje svih ličnih i službenih stvari iz kancelarije u stan, a ne u kancelariju drugog radnog mesta i garnizona, jer nije znao na koju dužnost i gde odlazi, razmišljajući o disciplinskoj odgovornosti, zvanično je izjavio: ,,Možda sam zaslužio neku kaznu , ali raspeće sigurno nisam. Zbog države, otadžbine i majke Srbije i mile Srpske vojske, polažem žrtvu“. Neki iznad njega , ne od juče, posebno zadnjih godina, a naročito zadnja četiri meseca želeli su raspeće. Neko uopšte nije pomišljao na disciplinsku već isključivo na krivičnu odgovornost, progon, odmazdu i hajku.
Uslov za penzionisanje, stekao je 3.novembra 2023.godine. Razmišljajući o složenoj političko bezbednosnoj situaciji na severu Kosova i Metohije, velikoj ljubavi prema vojnom pozivu , maloj deci, nerešenom stambenom pitanju i trojici bratanaca koji su ostali bez oca , želeo je nastaviti častan oficirski posao. Zbog toga, a ceneći njegove rezultate u radu, ugled u vojsci i narodu, njemu je predsednik države produžio rad u VS do 3.novembra 2025.godine. Krajem 2022.godine, u sred preventivnog angažovanja VS u blizini administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, zbog složene političko bezbednosne situacije na severu Kosova i Metohije, dok je bio na terenu, na osnovu ,,anonimne prijave“, njegov pretpostavljeni , umesto da ispita linijom komandovanja i ako treba preduzme mere protiv odgovornih , angažovao je nadležne organe ,,da rade po zakonu“, i utvrde da li je bilo zloupotrebe u izdavanju sale koja nije vojno dohodovna ustanova, u jedinici Kopnene vojske na jugu Srbije. Nadležnost izdavanja sale nije bila njegova , nego njegovog potčinjenog komandanta, od koga se očekivalo i ,,navijalo“ da nadležnim organima izjavi , da je njegov pretpostavljeni , njemu naredio da ne poštujući proceduru izdavanja termina u sali, izda termine gradskim strukturama i ,,ličnim prijateljima“. To eksplicitno nije utvrđeno, a potčinjeni komandant se dostojno ponašao čak i po cenu nenapredovanja. I ostala lica, nisu podlegla tadašnjoj atmosferi i uticaju na njih. Cilj je bio da se, ,,sportska sala“ 2023.godine istakne kao ,,njegova zloupotreba“, i ceo problem bude u funkciji njegovog obaveznog penzionisanja , sprečavanja ostanka u vojsci i eliminisanja da bude kandidat za prvog vojnika države. Udar na njega nije uspeo, ali je po želji njegovog pretpostavljenog, ugašen košarkaški klub koji je trenirao i utakmice odigravao u sali, klub koga su činili pripadnici vojske i koji je privlačio mlade ljude u vojsku, šireći ugled vojske i patriotizam. Da nije bilo igrača tog kluba, VS ne bi imao ko da predstavlja na Svetskom vojnom košarkaškom prvenstvu, kada je VS osvojila drugo mesto. Klub je privremeno ugašen, jer je neko iznad njega bio ljubomoran na osnivača i prvog predsednika kluba. Klub je stekao simpatije u gradu i Srbiji , jer je propagirao zdrave sportske odnose, poštenu i fer sportsku borbu , rodoljublje i patriotizam , a odbacivao od sebe nečasne radnje u finansiranju i postizanju rezultata. Zvanično, utvrđeno je, da je ,,nemarnim radom državi naneta šteta“ u vrednosti od 251.250 dinara i tačka na sportsku salu je stavljena 2024.godine. Nažalost, tri časna oficira i dostojanstveni profesor fizičkog vaspitanja i danas su na sudu, zbog te sume novca, a dinar nisu stavili u njihove džepove. Predmet ,,sportska sala“, od strane pretpostavljene komande razvlačen je dve godine, samo da se ne prizna, da je komisija komandanta Kopnene vojske koja je radila taj predmet ,,ni po babu ni po stričevima“, bila u pravu, kada se pre godinu i po, izjasnila, da ,,šteta državi“, ne iznosi više od 250.251 dinar. Iako, na pravdi Boga, komandant brigade nije unapređen u viši čin, i meta, njegovog pretpostavljenog, koji je angažovao inspekciju Inspektorata i nadležne organe,a uopšte nije morao, niti imao potrebu, nije bio komandant brigade, inače nadležan za izdavanje sale, već komandant Kopnene vojske. Finansijsko poslovanje i izdavanje sale svi komandanti brigade od 2012.godine sprovodili su na isti način u skladu sa važećim propisima. Namenski, kontrolisan je period od 2018.godine, a ne u godinama pre te godine. Iste 2023.godine, njegov pretpostavljeni , umesto lično da pita svog potčinjenog, angažuje nadležni organ da ispita, da li je bio na koncertu poznate hip hop grupe? Opet sa istim ciljem. Kada je 2024.godine bilo određenih nepravilnosti u prijemu donacija za uređenje bogoslužbenog prostora u jedinici Kopnene vojske na severu Srbije, a postojala je iskrena i velika želja da se uredi taj prostor, opet su angažovani nadležni organi , a linija komandovanja ignorisana. Komandanta te jedinice , privatno je kontaktiralo lice iz nadležnog organa, nudeći ,,povoljniji tretman i ishod“, ako izjavi , da je njegov pretpostavljeni iz Niša ,,ubrzavao renoviranje bogoslužbenog prostora“. I taj komandant je bio požrtvovan i dostojanstven prema njemu. Svi kontakti nadležnih organa sa njim za tako kratko vreme , imali su cilj, da bude ponižen, odustane od nastavka rada i ode iz vojske. Njegov pretpostavljeni se potrudio, da ga nadležni organ poseti i 2025.godine u junu, devet dana pre predaje dužnosti, zbog ,,procedure finansiranja štampanja monografije“, jedne jedinice . U leto 2024. godine, njegova pretpostavljena komanda je pripremila Nacrt izmena i dopuna Zakona o VS, uključujući i mogućnost, da vojno lice koje želi i čije formacijsko mesto to dozvoljava može raditi do 65.godine života, a 17.oktobra, njegov pretpostavljeni ga poziva na razgovor u vezi penzionisanja. Kada je pitao, zašto godinu i 17 dana ranije u odnosu na važeći predsednikov ukaz, njegov pretpostavljeni je kazao, da je ,,tako odlučeno“, i da bi ,,bio u povoljnijoj situaciji“ , da je 2015.godine prihvatio ponudu da bude načelnik Generalštaba. Nije verovao svojim ušima, šta je čuo. I taj pokušaj njegovog penzionisanja je osujećen , a ideja je bila, da odmah po njegovom penzionisanju , izmene i dopune zakona idu u skupštinsku proceduru, jer ako bi ostao u službi u vreme donošenja izmena i dopuna zakona , ,,uhvatio bi izmene i dopune zakona“, mogao bi raditi do 65.godine života , još sedam godina, što se ,,nikako nije smelo dopustiti“, pošto bi tada bio nekome konkurencija za najvišu dužnost u vojsci.
Ali, 3.juna 2025.godine, potpisan je ukaz kojim je pet meseci ranije penzionisan. Za 37 godina profesionalne službe , nikada nije iskoristio ceo godišnji odmor, a od 9. do 13. juna , koristio je pet radnih dana iz neke godine. Njegov pretpostavljeni ga zvao telefonom 9. juna i rekao da dođe kod njega radi potpisa obaveštenja o penzionisanju. Kada je pitao , zašto pet meseci ranije da ide u penziju, kazao mu je , ,,da je tako odlučeno“. Poznavajući vojne propise i ko kada ima pravo vojnom licu da prekine godišnji odmor, odgovorio je da nije hitno, da potpisivanje ,,neće pobeći“, i da će doći radi tog potpisa u Beograd 16. juna kada dođe sa godišnjeg odmora na posao. Taj stav, nije se sviđao njegovom pretpostavljenom, koji je hteo ekspresno da ga penzioniše. Kada je 16. juna došao na posao, na stolu ga čekalo pisano naređenje da se tog dana javi zameniku njegovog pretpostavljenog i potpiše obaveštenje o upoznavanju sa ukazom o penzionisanju. Poštujući zamenika, ali poštujući hijerarhiju i to što je potčinjen pretpostavljenom, a ne njegovom zameniku, odlučio je da ne putuje za Beograd. Narednog dana, odgovorno lice, iz pretpostavljene komande, došlo je u Niš i lično uz potpis, upoznalo ga sa predsednikovim ukazom o penzionisanju. Posle objavljenog prevremenog penzionisanja i predaje dužnosti u junu, i reakcije dela javnosti na društvenim mrežama, posebno na jugu Srbije i u inostranstvu gde žive Srbi, odlučeno je da ostane u vojsci. Predsedniku države i njegovom pretpostavljenom je rekao , da prihvata i nižu dužnost, samo da ostane u vojsci. Pretpostavljeni mu je kazao, da ode na godišnji odmor i po prvi put u životu iskoristi ceo godišnji odmor, da će posle toga biti komandant vojne parade, a onda će videti šta i kako za dalji rad u vojsci i novu dužnost. Dužnost je morao da preda za tri i po dana, 23.juna je pre podne bio na sastanku u Beogradu, posle podne i naredna tri dana sa naslednikom je obilazio jedinice širom Srbije, noću je pregledavao, klasifikovao, uništavao ličnu i službenu arhivu i mnogobrojne tridesetsedmogodišnje uspomene i 27.juna predao dužnost. Kada je zadnje noći video, da neće stići da pregleda svu arhivu, sve redom dao je svojim saradnicima da pakuju. U junu je na društvenim mrežama objavljen nezvaničan video klip ,,Studentske liste“ za izbore u Srbiji, u kome se pored Novaka Đokovića , Emira Kusturice i ostalih ličnosti, našlo i njegovo ime za ,,ministra odbrane“. Iako nije konsultovan i znalo se o njegovoj iskrenoj apolitičnosti, nekima iznad njega nije prijalo što se našao na toj listi. Nije im prijalo i to , što je grupa građana i mnogo pojedinaca, opet ga ne konsultujući, preko društvenih mreža promovisalo njega kao ličnost koja treba na predsedničkim izborima biti njihov kandidat za predsednika države. Zbog ,,obe političke aktivnosti“, predosećao je, da će uslediti ljubomorni udari, žešći nego zadnjih godinu, dve dana. Dužnost je predao 27. juna (petak), a 30. juna (ponedeljak), uz odobrenje pretpostavljenog, zakazao koktel za organe vlasti i ljude sa kojima je sarađivao godinama, uz prisustvo naslednika koga bi predstavio i članova do juče njegovog kolegijuma. Kada je primao civilne zvanice, nije bilo njegovog naslednika i kolegijuma. U tom trenutku, odmah posle predaje dužnosti, nije bio disciplinski, a ni krivično na udaru. Ukaz o penzionisanju nije bio poništen, ali je nepotpisivanjem rešenja o razrešenju dužnosti, ostavljen u vojsci do 3.novembra 2025.godine tj. prvobitnog datuma do juče zvaničnog i važećeg predsednikovog ukaza. Osetio je tih dana, da Beograd nije voleo izuzetnu podršku, koju je imao na društvenim mrežama da ostane u vojsci i ne ide u penziju. Pitao je svog donedavnog zamenika o čemu se radi i dobio odgovor, da su svi bili spremni, ali je iz Beograda naređeno da niko ne prisustvuje koktelu. Zabolela ga očigledna opstrukcija odobrenog i zakazanog susreta. ,,Miniranje“ i opstrukcija nisu mogli da umanje frenetično duge aplauze prisutnih zvanica, upućene njemu, prvi put kada je stao pored govornice, drugi put kada se zahvalio pretpostavljenima što će ostati u uniformi i treći put kada je završio obraćanje. Narod, građani , od srca su aplaudirali, a on je znao da se aplauz neće nekome sviđati. Sutradan, sastanku sa komandantima Kopnene vojske , prisustvovao je njegov višegodišnji pretpostavljeni. Uzgred ili ne, pomenuo je da više neće biti određenih aktivnosti koje su nesumnjivo bile afirmativne za vojsku i građane i korisne za bezbednost pripadnika Kopnene vojske u Kopnenoj zoni bezbednosti .Kada su mu preneli, ponašanje pretpostavljenog, koji je u negativnom aludirao na njega , a dok je bio komandant ti ,,problemi nisu bili problemi“, nije mu prijalo, jer kada je bio komandant, nikada pred potčinjenima nije komentarisao odluke svog pretpostavljenog, koji je pred potčinjenima omalovažavo svog dojučerašnjeg saradnika i njihovog komandanta. Nije mu prijala i negativna kampanja o njemu, usmerena prema komandi u kojoj je radio , jer u njoj nije postojalao ni jedno lice sa kojim je bio posvađan, a sada ga odjednom neko svađa sa svima njima. Čak su i zgrade Doma vojske i Komande Kopnene vojske rasvetljene , samo da ne podsećaju na njega, a on je gledao na njih , kao na svoj dom, svoju kuću i sa saradnicima osvetlio, da bi grad bio lepši , a vojnici, starešine i vojni penzioneri postali ponosniji .Posle osam godina stajanja na zidu u Domu vojske u Nišu,, fotografije visokih vojnih komandanata , od generala Lešjanina 1877.godine, preko srpskih vojvoda, posleratnih komandanata generala Lebarića, Vučetića, a zatim generala Samardžića, Markovića, Pavkovića, Lazarevića, Dikovića, Živkovića, skinute su sa zida , samo da ne podsećaju na njega, jer dok je bio komandant, unutra i spolja uređene su zgrade Doma vojske i Komande Kopnene vojske, a on je bio idejni tvorac uređenja obe zgrade. Fotografije visokih niških komandanata, predstavljale su uzvišene uspomene na čelne ljude vojske u Nišu i omiljeni deo Doma vojske, često posećivan od građana i vojnih penzionera. I Muzej Kopnene vojske u zgradi Komande Kopnene vojske, takođe posle osam godina, biće ,,renoviran“, samo da ne podseća na njega i neverovatno veliku ljubav kojom su stvarali muzej i Spomen sobu , on i njegovi zlatni oficiri, podoficiri i vojnici , kako ih je često nazivao. Veliki je poznavalac naše istorije, iskoristio je lični talenat i iskustvo u formiranju muzeja i Spomen sobe kao dela Muzeja Kopnene vojske. Zaista je to radio sa puno ljubavi. Sve potčinjene koji su učestvovali u stvaranju muzeja nagradio je i uvažio, a on nikada nije dobio čak ni usmenu pohvalu od svog pretpostavljenog, koji će na indirektan način učestvovati u ,,namenskom krečenju i renoviranju muzeja“. Za osam godina postojanja muzeja, samo je par put rekao, da nikada nije radio za nagradu, već isključivo i samo iz ljubavi i da je zahvalan Bogu što mu je dao da sa njegovim zlatnim saradnicima radi ono što je voleo. Svako slovo, svaku rečenicu, svaku fotografiju i sve ostalo, lično je osam do deset puta pregledao i tek onda odobravao, da to bude deo stalne postavke. Ljubav i rad iz srca i duše, prenosio je na potčinjene. Na isti način rađeno je unutrašnje i spoljašnje renoviranje Doma vojske.
U junu je preko mobilnog telefona dobio veliki broj poruka podrške povodom odlaska u penziju, da ostane u vojsci i ne ide u penziju, koje su bile rodoljubivo patriotskog karaktera. Želeći da ih sačuva za decu, da jednog dana njihovu decu vaspitavaju u tom duhu, verujući da su poruke mnogo vrednije od vila i džipova koje nema deci da ostavi, tražio je od svojih saradnika da mu odštampaju poruke. Tehnički , morale su da se odštampaju i službene poruke iz 2022.godine i 2023.godine. Radilo se o klasičnim porukama, a ne o dokumentima stepenovanim vrstom tajne, dobijenih od službenog lica pretpostavljene komande. Dobijene informativne poruke, sat, dva posle dobijanja, u vidu obaveštenja, bile su emitovane na televizijama sa nacionalnim i regionalnim frekvencijama. U tri i po dana primopredaje dužnosti, saradniku informatičaru je rekao da mu na hard disk prebace sve fotografije, govore i mnoge dugogodišnje uspomene, da ih čuva, ima za svoju decu , kao što je bilo regulisano za sve ostale pripadnike komande. Nije mu rekao da poruke prebaci na hard disk, već samo da ih odštampa. Kolega informatičar je i poruke sa mobilnog telefona prebacio na hard disk. Nadležni organi su u drugoj polovini jula oduzeli hard disk. On je tada bio van Kopnene vojske, jer je dužnost predao pre 24 dana i na godišnjem odmoru van zemlje. Nažalost, ostao je bez uspomena. Nestalo je i nekoliko njegovih interesantnih govora. Deo njih, nije prebačen na hard disk, ostao je u nekom računaru u njegovoj bivšoj komandi, ali, njemu je tamo pristup ,,ograničen“, jer ,, takav vetar duva iz Beograda“. Nada se, da će preovladati razum i da će mu lična intelektualna svojina jednog dana biti vraćena, i da je neće tražiti sudskim putem. Odmah se setio, da su nadležni organi 30. avgusta 2024.godine oduzeli računar njegovom saradniku iz susedne kancelarije. Istog dana, uveče, pozvao je svog pretpostavljenog, koji je odobrio ,,operaciju“ i garantovao oficirskom čašću da niko od njegovih saradnika iz te kancelarije nije ništa učinio protiv države i ljudi koji je vode, i zamolio, da posle veštačenja računar bude vraćen komandi, zato što je u njemu celokupna arhiva Kopnene vojske. Pretpostavljeni je rekao, da će računar biti vraćen i sve u njemu sačuvano. Nažalost, računar i posle godinu i po dana nije vraćen Komandi Kopnene vojske. ,, Razlog zaplene računara“, bio je, što je ,,postojala mogućnost oticanja podataka“ jer je sa privatnog računara i ,,civilne adrese“, video klip prebačen na službeni računar, napravljen iz zvaničnog govora komandanta Kopnene vojske povodom Dana Kopnene vojske. Klip je privatno postavljen na jednu od društvenih mreža, radi širenja patriotizma i svesti o obaveznom služenju vojnog roka. Za 10 dana, gledanost je bila preko 400.000 pregleda, što neko nikako nije voleo. Možda ima i neki drugi razlog, ali njegovi saradnici i on, nisu upoznati, a znaju da koristeći taj računar, niko ništa nije radio protiv države i vojske. Računara još nema , a nema ni veoma obimne i sadržajne arhive Komande Kopnene vojske i cele Kopnene vojske. Oduzimanjem računara, nestala je elektronska forma knjiga i recenzije koje je napisao. Oduzet je i nije vraćen kompletan tekstualni i fotografski materijal Spomen sobe i Muzeja Kopnene vojske, koji je nastao mukotrpnim noćnim radom pripadnika Komande Kopnene vojske na čelu sa komandantom, nastao u vreme stvaranja sobe i muzeja , pripremljen za izradu knjige i od neprocenjive je vrednosti za grad Niš, Kopnenu vojsku Vojske Srbije i Srbiju. Najviše napora u stvaranju tog elektronskog materijala za buduću knjigu, upravo je uložio komandant. Za dve godine i sedam meseci, u proseku, svako drugo veče , posle vraćanja sa terena, sa saradnicima je radio do kasnih noćnih i jutarnjih sati i odlazio na spavanje, u dva, pola tri ujutru, a danas po naređenju bivšeg pretpostavljenog , u zgradi čiju je kompletnu unutrašnjost (stepeništa, holovi, hodnici) i spoljašnost (fasada, prozori, osvetljenje) sa njegovim, kako ih je zvao ,,zlatnim saradnicima“, renovirao , nije ,,poželjna ličnost“. ,,Operacija“ oduzimanja tog i ostalog materijala, odnosno računara, bila je indirektno upućena njemu, da potčinjeni vide moć pretpostavljenog i nadležnih organa, a njegovu nemoć. Zbog toga , otišao je u penziju bez mnogobrojnih uspomena iz tog računara. Ostao je bez govora koji nisu objavljivani, jedinstveni su i izrečeni povodom vojnih praznika i drugih događaja. U računaru je bilo i porodičnih fotografija. Zahvaljujući oduzetom računaru, kada je otišao u penziju , nije bio u prilici da dobije ni jednu fotografiju sa svojim potčinjenim starešinama iz Komande Kopnene vojske u kojoj je radio 12 i po godina. Nema ni jednu fotografiju iz inostranstva, ili sa stranim kolegama koje su bile gosti Kopnene vojske. Nema mnogih fotografija i dragih uspomena. Komanda Kopnene vojske i njen dugogodišnji komandant, ostali su bez arhive i uspomena Kopnene vojske.
Kada se tokom godišnjeg odmora vratio u zemlju i informisao, da su odštampane poruke sporne, a držeći ih u papirnim fasciklama u fioci ormara, koje nije pregledao, ni pipnuo, sve odštampane poruke je želeo da vrati i ponudio ih nadležnom organu , koji je ponudu ignorisao, a posle 16 dana došao po njih, ali pretresom stana. Tada 5.septembra, bio je u Beogradu ,, radno angažovan u Generalštabu (Banjica)“, ali u zgradi Komande za obuku (Topčider) i svi u zgradi, znali su da je njegova kancelarija pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom. Neko je želeo, da to svi znaju i ,,da ako ne budu dobri“, proći će kao bivši komandant Kopnene vojske, potcenjujući ga i dajući do znanja da više nije ,,čuveni komandant“, sve sa ciljem, da odustane od ostanka u vojsci, da sam ,,podigne sidro i ode“. To što je bio ,,pod nadzorom“, ignorisao je i ponašao se ,,normalno“. Nadležni organ je njemu uručio papir VJT Negotin, u kome se ne optužuje za oticanje tajnih podataka, nego za ,,odavanje vojne tajne“. Kada je pročitao, shvatio je, da se neko nameračio da ga proglasi državnim neprijateljem. Pitao se, koje vojne tajne i kome su odane !? Pomislio je na decu, suprugu, majku, brata, bratance, bratanice, kuma, prijatelje i pretke. Nije mogao da veruje šta mu se dešava. Setio se raznih scena iz filmova o Inforbirou i 1948.godini. Nije pao, seo je na stolicu i zatražio vodu. Nadležni organ je ponudio prvu pomoć i lekara, a on je to odbio. Tog jutra, oduzeta su mu i oba telefona koja su veštačena i nije potvrđeno da su poruke prosleđene bilo kome. Kada ga zvalo službeno lice MUP-a radi prisustvovanja veštačenju, odgovorio je da nema potrebe, jer veruje državnim organima, a savest mu potpuno mirna. U vreme primanja poruka, nije imao saznanje da su primljene poruke , informacije od bilo koje naše službe, a nikada nije naređeno da poruke treba obrisati, ako su stepenovane nekom vrstom tajne. Takođe, ne zna, da su lica koja su dežurala i slala poruke njemu i ostalima, odgovarala, zašto su i po čijem naređenju to radili ? Pitao se – Da li je lice koje je naredilo da se na taj način šalju informacije , pozvano na odgovornost? Nadležni organi su radili profesionalno , ali su bili nečiji izvršioci. Znali su da niko nije dao tajni podatak nekome u vojsci i van vojske, ali su zaključili da je postojala ,,mogućnost oticanja podataka“. Optužen je, da je učinio dostupnim tajne podatke oficirima saradnicima informatičarima koji imaju sertifikat o pristupu tajnim podacima. ,,Cilj dejstva“, koji je uznemirio njegovu porodicu, bio je, da ga obrukaju, uprljaju, ponize i da odustane od nade da će biti komandant vojne parade i ostati u vojsci. Posle godišnjeg odmora u julu , a 18 dana pre 5.septembra kada je izvršen pretres službenog stana u kome živi, javio se u Generalštab svom pretpostavljenom (18.avgusta), koji mu vojnu paradu nije spomenuo. Dostojanstveno je ćutao. I ranije, mnogo puta, doživljavao je, da ,,obećano bude neobećano“. Rečeno mu je ,,da će raditi u Generalštabu“, ali radno mesto imati u kasarni ,,Topčider“, a ne kasarni ,,Banjica“, gde je bio smešten i gde se nalazi Generalštab.. Pretpostavljeni mu je naglasio, da će se baviti obaveznim služenjem vojnog roka i biti u timu koji vodi ministar odbrane, jer je obavezno služenje vojnog roka najznačajniji državni zadatak. Nije dobio nikakvo zaduženje, niti se bavio obaveznim služenjem vojnog roka. Nije bio na sastancima o toj tematici, niti je video jednog člana tog tima na čijem je čelu ministar odbrane. Prvi put u životu , dnevno je radio osam sati. Bio je u potpunoj izolaciji , u četiri zida i bez kontakta sa oficirima i bilo kime, osim sa vozačem koji ga vozio iz kasarne u kasarnu i obrnuto, i tehničkim sekretarom koji mu je bio na usluzi. Od 18. avgusta do 3. novembra 2025.godine, osam sati je svakog radnog dana gledao u plafon, četiri zida, televizor i kroz prozor u drvo pored njega. Vikendom je putovao kod porodice , sa privatnim autom kolega oficira koji su takođe putovali za Niš, a vraćao se autobusom u Beograd do glavne autobuske stanice i autobusom broj 94 putovao do kasarne ,,Banjica“. Uvek ga ispraćala supruga. Jednom prilikom , kada je torbu sa spremljenom hranom, smestio u bunker autobusa i ušao u njega, pošto ga u kasarni ,,Banjica“ ,,nisu stavili na hranu“, a restoran je na 20 metara od zgrade u kojoj je bio smešten, ali ,,smernica“ onih koji su osmislili ,,operaciju“, bila je da nema komunikaciju sa uniformisanim licima“, njegovoj supruzi je prišla žena . Predstavila se, rekavši da radi u vojsci u kasarni na Panteleju i pitala , da li je to donedavni komandant Kopnene vojske , jer ga nikada ranije nije videla u civilnoj odeći , a onda kazala: ,, Samo neka nam ga vrate“. Znao je, da ga ,,udaraju sa svih strana“ i da je cilj svih udara da odustane i što pre ode iz vojske, a kada ode, da ne ide u politiku. Zbog te žene i pripadnika svih garnizona Kopnene vojske koji su prekomandovani i odvojeni od porodica, posle objave ukaza o njegovom penzionisanju , samo zato što su na radnom stolu držali zajedničku fotografiju sa njim, nije se predavao, borio se sa vetrenjačama, nije klonuo. Svakog dana, bio je u molitvama sa Bogom. Još od 17.oktobra 2024.godine kada su hteli da ga pošalju u penziju, svakog dana se molio i za one koji su od tog dana njemu nanosili zlo. Sunce ga ogrejalo, 1. i 2. septembra ujutru prilikom polaska na posao, kada je video grupu starešina Komande Kopnene vojske angažovanih povodom priprema vojne parade, a posle njihovog doručka u zgradi pored koje ga čekalo vozilo. Narednih dana u sedam časova i 15 minuta , više nikada nisu doručkovali. Termin doručka je promenjen i zabranjeno im je , da imaju kontakt sa njim. Tada ga, duša zabolela. Posle 12 rana zadobijenih u jednom ratu i ,,trinaeste“, jer kao ranjenik nije imao prednost u dobijanju stana, pošto nije izgubio neki deo tela, ,,četrnaestu ranu je dobio“, kada je neko naredio da od 3.septembra starešine Komande Kopnene vojske ne doručkuju u sedam sati i 15.minuta, i nemaju kontakt sa njim.
Vojnoj paradi nije prisustvovao, ni kao gost, gledalac, jer nije bio na spisku vojnih zvanica. Gledao je paradu u direktnom televizijskom prenosu, kući sa ženom i decom. Bio je tužan što nije blizu svojih vojnika i starešina , a istovremeno ponosan na njihov strojevo vojnički korak i sve ,,kovovce“ na modernim borbenim sredstvima. Sutradan,21.septembra 2025.godine, nadležni organi su izvršili pretres njegovog stana u potkrovlju na devetom spratu, u kome niko ne živi 16 godina. Ovog puta, nadležni organi, bili su odlučniji , verovatno se od njih u prvom pretresu više očekivalo. Oduzeti su podsetnici za sastanke sa stranim komandantima od 2015 do 2020.godine tokom uzvratnih poseta na nivou komandanata Kopnene vojske, koji nisu imali oznaku tajnosti. Većina tekstova iz tih podsetnika postojala je na našim i stranim vojnim sajtovima. Oduzet je i spisak starešina Komande 78.motorizovane brigade koja ne postoji od 2007.godine, a čuvan od 2006.godine za izradu monografije o brigadi. Papir , a ne dokumenat, star sedam godina, zaista je potpuno ,,zalutao“, tokom pakovanja, jer je brojnu dokumentaciju pregledao i uništio , ali zbog kratkog vremena predaje dužnosti, zadnje noći , kada je video da neće stići sve da pregleda, dao je saradnicima sve redom da pakuju, pregledano i nepregledano. Dužnost komandanta Kopnene vojske , morao je da preda za tri i po dana. Niko mu nije rekao , zbog čega je primopredaja morala biti u toliko malo dana ? Žao mu je što nije obišao garnizone i jedinice , što se nije pozdravio sa vojnicima, starešinama i civilnim licima u vojsci sa kojima je radio zadnjih 10 i po godina, a naročito što nije imao vremena da obiđe sve baze u Kopnenoj zoni bezbednosti, i pozdravi se sa vojnicima i starešinama sa kojima je u terenskim uslovima u šumi i brdima, dočekao 14 novih godina. Zbog njih, jer je bio uporan u predlaganju poboljšanja njihovog standarda i uvećanja njihovih dnevnica u Kopnenoj zoni bezbednosti i plata, neki iznad njega, nisu uvek blagonaklono gledali na njegove stavove i predloge. U tri i po dana predaje dužnosti, danju je obišao deo garnizona ( 23.6. prošireni kolegijum načelnika Generalštaba sa predsednikom, posle podne – Novi Sad, 24.6. Kraljevo, 25.6. Vranje, 26.6. Niš – sastanak sa komandantima), a noću razvrstavao obimnu ličnu i službenu dokumentaciju, brojne uspomene, poklone, knjige, uključujući deo papira koje je pre više godina čuvao za izradu monografija i deo od pre nekoliko godina koji je kao komandant u to vreme čuvao, prateći izvršenje značajnih zadataka za očuvanje operativnih sposobnosti dela jedinica Kopnene vojske. Naredio je, da se kartonske kutije male i velike, u kojima su spakovane brojne uspomene, dokumentacija i omoti fascikla, oblepe trakom i prevezu u njegov stan, koji je u potkrovlju na devetom spratu u kome niko ne živi i čiji ključ od stana, samo on ima. Odmah, pošto su kartonske kutije prevezene, ključ mu je vraćen. Zamereno mu je, što je ključ bio kod njegovog prvog saradnika, a koji sa još jednim kolegom ima sertifikat o pristupu tajnim podacima, jedan kolega i vozač nemaju sertifikat o pristupu tajnim podacima, ali to su bili njegovi najbliži saradnici, učesnici borbe protiv NATO pakta i borci ostalih oružanih sukoba, ljudi koje nije interesovao sadržaj bilo kojeg dokumenta, ili bilo čega u kartonskim kutijama. Papiri, navedeni u optužnici ( Pregled garnizona i izdvojenih objekata – označen stepenom tajnosti, Pregled garnizona, garnizonih mesta i izdvojenih objekata – bez oznake tajnosti , Informacija o radarskoj stanici – bez oznake tajnosti, Informacija o ruti ,,magnezijum“ – bez oznake tajnosti, Informacija o bespravnoj seči šume – bez oznake tajnosti, Informacija o formiranju Kopnene zone bezbednosti – bez oznake tajnosti, Informacija o događaju u Banjskoj – sa oznakom tajnosti i Predlog Komande mešovite artiljerijske brigade – sa oznakom tajnosti), kao i svi ostali papiri koje su nadležni organi imali priliku da vide, bili su kopije, a ne originalna dokumenta, koje je čuvao u ranijim godinama, radi praćenja realizacije dnevnih, sedmičnih, mesečnih i godišnjih planova rada, i uticaja na očuvanje operativnih sposobnosti jedinica Kopnene vojske. Jedan Pregled garnizona i izdvojenih objekata stepenovan oznakom tajnosti, a drugi nije !? I to je tajni podatak?? Što se tiče Informacije o događaju u Banjskoj, papir je stepenovan oznakom tajnosti, ali u informaciji većinom provejavaju informacije i obaveštenja iz medija. Kao svaki odgovoran komandant, tokom višegodišnjeg komandovanja, čuvao je dokumentaciju bitnih događaja kao što su : Sastanci sa komandantima stranih Kopnenih vojski, Oduzimanje računara, Ispitivanje izdavanja termina u sportskoj sali, Dve predsednikove posete garnizonu Kopnene vojske – Loznica, kojima po naređenju pretpostavljenog ,,nije imalo potrebe da prisustvuje“, i klasična dokumenta vezana za operativne sposobnosti dela jedinica Kopnene vojske. Rečeno mu je da ostaje u uniformi i planirao je, da kada bude postavljen na novu dužnost , sve to ponese i razvrsta šta i kome ide. Kada je predavao dužnost, veći deo dokumenata je pregledao, razvrstao, razdužio i uništio, a manji deo, zbog izuzetno kratkog vremena primopredaje dužnosti, (samo tri i po dana), nije. Da je imao više vremena za predaju dužnosti sigurno bi detaljnije, studioznije pregledao svu ličnu i službenu dokumentaciju. Sa svim papirima, zapakovanim u kartonskim kutijama, uopšte i nedvosmisleno nije imao bilo koju nameru i zamisao zloupotrebe, ili napadanja bilo kojeg državnog organa i pojedinca. Do tog pretresa stana , nadao se , da će ljudska sujeta i ljubomora, progon, odmazda i razna ,,pakovanja“, proći, da neće zbog njega izbaciti iz predloga izmena i dopuna zakona stavku za rad po želji do 65. godine života , da će dobiti neko zaduženje i onda bez jurnjave , a ne za tri i po dana, pregledati, klasifikovati , uništiti i vratiti neka dokumenta. Inače, na internetu u elektronskim medijima, skoro o svim papirima navedenim u optužnici, postoje tekstovi, prilozi. Na zvaničnom sajtu VS godinama se objavljuju posete najviših vojnih zvaničnika svakom garnizonu, izdvojenom objektu i radarskom položaju i postavlja se pitanje, zašto je onda Pregled garnizona i izdvojenih objekata , vojna tajna? Isto je i sa informacijama na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom o: radarskoj stanici, ruti ,,magnezijum“, bespravnoj seči šume u blizini administrativne linije, kao i informacijom o formiranju Kopnene zone bezbednosti, čije je tekstove lično pisao u više članaka i knjiga koje je objavio. Optužen je, da je ,,učinio tajne podatke dostupnim“, svojim saradnicima koji su mu pomogli da se pakuje i koji su prevezli kartonske kutije do njegovog stana u kome niko ne živi, a ključ od stana ima samo on. Sertifikate o pristupu tajnim podacima, imali su njegovi saradnici kojima je povereno pakovanje i prenošenje stvari do stana. Dva saradnika su imala sertifikat o pristupu tajnim podacima, jedan saradnik nije imao sertifikat i dva vozača nisu imala sertifikat, nikoga od njih nije interesovao sadržaj papira i svih ostalih stvari, koje su bile spakovane u kartonskim kutijama i oblepljene selotejp trakom i tako zapakovane su zatečene prilikom pretresa stana.Saradnici nisu bili ljudi van vojske , to su bili provereni i časni vojnici, borci ratova, koji su branili Srbiju u NATO agresiji, ali, ,,pravila su pravila“.
Stideo se samog sebe, jer je mesec i 12 dana sedeo u kancelariji, primao platu , a ništa nije radio, i posle svih udara i ,,pakovanja“, ponašanja prema njemu kao da je državni neprijatelj, a takvo ponašanje ,,vojnog Beograda“, osećao je od 2023.godine. Pretpostavljao je i da izmene Zakona o VS, pripremljene pre godinu dana – dobrovoljni produžetak rada u VS do 65.godine života, namenski neće ići u proceduru, dok ne skine uniformu, ali i svestan da neko može napraviti, ,,manevar“ i ,,zavarati tragove ranije namere“, tako što i posle njegovog odlaska u penziju , neće predložiti izmene i dopune zakona, 30.septembra, podneo je zahtev za prestanak profesionalne službe 3.oktobra 2025.godine. Pisani odgovor, nije dobio. Zamisao je bila : ,,Psihički, samog u četiri zida na poslu i u sobi u kojoj je boravio i spavao, slomiti ga , poniziti i ubiti njegov ponos i njegovo dostojanstvo, do kraja, do zadnjeg dana 3.novembra“. Inače, ,,službujući“, veoma kratko u Beogradu, nije se javljao prijateljima i klasićima. Par puta je izašao u grad. Kada bi ga neko pitao koji posao radi, odgovorio bi da još uvek nije dobio zaduženje. Krajem septembra i početkom oktobra, pisanim putem se obraćao nadležnoj upravi i upoznavao nadležnu upravu i pretpostavljene o svom stambenom problemu, ali bezuspešno. Dok je ,,službovao u Beogradu“, po ovlašćenju pretpostavljenog, bio je na vezi sa njegovim zamenikom, koji je bio korektan. Radno vreme bilo je od 7 časova i 30 minuta do 15 časova i 30 minuta. Do zadnjeg dana , striktno je poštovao radno vreme i jedino petkom zbog prevoza za Niš, sat vremena ranije napuštao ,,radno mesto“. Kada se obratio zameniku svog pretpostavljenog, da povodom proslave sinovog rođendana ne dođe na posao cele nedelje kada je bio rođendan ( 24. oktobar –petak ), zamenik je rekao, da mu može odobriti jedan slobodan dan ( 20.oktobar – ponedeljak ), a za više dana, da se obrati pretpostavljenom. U 37 godina službe , nikada pretpostavljenom nije pisao zahtev za odsustvo zbog privatnih poslova pet do sedam dana , što predviđaju vojni propisi. S obzirom da, ,,na radnom mestu nije imao posla“ i da 3.novembra ide u penziju, a ne želeći da uzme bolovanje, jer je na bolovanju jedino bio i smanjio ga maksimalno kada je završio lečenje posle ranjavanja u ratu, obratio se pretpostavljenom da prvi put od kada je u vojsci iskoristi odsustvo zbog privatnih poslova. Pisani odgovor je dobio u ponedeljak 20.oktobra, koji je od zamenika dobio kao slobodan dan i bio odsutan sa radnog mesta, pripremajući porodicu u Nišu za proslavu sinovog rođendana 21.oktobra u utorak, jer su sve igraonice bile rezervisane 24.oktobra u petak, računajući da neće biti spora, oko korišćenja odsustva u toj nedelji. Ali u ponedeljak 20.oktobra, dok je bio sa porodicom i odsutan sa posla, tehnički sekretar mu je javio, da je stigao pisani odgovor od pretpostavljenog da se odobrava odsustvo zbog privatnih poslova , ali ne pet ili sedam dana, nego dva dana 23. i 24. oktobra ( četvrtak i petak). Poštovao je naređenja pretpostavljenog, ali nije imao dilemu da li popustiti i prekinuti boravak sa porodicom? Ostao je sa porodicom , proslavio sinov rođendan i otišao u Beograd u sredu uveče 22.oktobra, ,,radeći“ u dane koje je dobio za odsustvo (23.i 24.oktobar, četvrtak i petak). Iako brojčano ( tri dana), ni jedan dan nije bio odsutan bez odobrenja, jer je jedan dan imao slobodan ( 20.oktobar), a dva dobio da bude odsutan sa posla, zamereno mu je što nije prekinuo sinov rođendan i bio odsutan 23.i 24.oktobra kada je pretpostavljeni odobrio a ne 21.i 22.oktobra kada je već bio u Nišu sa porodicom i 21.oktobra u zakazanom terminu proslavio sinov rođendan. Zbog toga, njegov pretpostavljeni , odredio mu je dva dana kao neopravdano odsustvo i u radnoj listi za mesec oktobar odbio od plate , za zadnji mesec rada u vojsci.
U to vreme, iako svestan da možda zavređuje neku disciplinsku kaznu, a ne krivičnu sankciju, nije želeo suđenje, i da se zbog njega vojska javno spominje u negativnom kontekstu. Prihvatio je odgovornost jer su ,,pakovanje“ i udari zadnjih meseci bili očigledni. Znajući da od oduzetih papira, mali je broj njih ,,zalutao“, zbog kratkog vremena pakovanja ličnih stvari , kao i da niko ništa nije radio protiv države, iako je supruga bila uporna da ne prihvati ponudu, odlučio je , ne iz bilo kakvog straha, naprotiv, ponosno i dostojanstveno, da prihvati sporazumnu krivicu i tiho, nečujno, ubrza celu neprijatnu situaciju, prvo vodeći računa o vojsci, a onda o porodici i sebi, želeći i da umanji „ nasrtaje“ iz vrha vojske na njega. Njegova žena kaže: ,,On svoju porodicu voli najviše na svetu , ali ne vredi, kada je u pitanju vojska, tako je nasađen“. Setio se i kolege koji mu je rekao, da u istoriji svih vojski sveta, skoro svaki pukovnik i general, koji je otišao ili odlazi u penziju, sa sobom je nosio papire koje možda i ne treba , ali to je uobičajena nepisana praksa u svakoj profesiji. Možda će se kajati jednog dana što nije poslušao suprugu i prijatelje, ipak, sam je doneo odluku, uz podršku i savet svog advokata i ,,priznao krivicu“, jer iskonski nije želeo ličnu medijsku pažnju i kompromitaciju vojske i države. Stvarno je ,,ludo odan“ vojsci, a tek njegovim potčinjenim vojnicima i starešinama, to je neopisivo. Kada je objavljeno njegovo penzionisanje, neki časni oficiri, podoficiri su prekomandovani ,,po kazni“, jer su, ,,njegovi ljudi“, a oni su skromni i vredni, kao i on, i nikakvu privilegiju nisu imali, osim što su radili sa njim. Tim povodom, zbog pritiska i preduzetih mera prema jednom od njih, oficir se razboleo i pitanje je da li će biti izlečen. Nažalost, on je bio razrešen dužnosti, nemoćan da utiče i bilo šta menja, a oni iznad njega, nečasnim odnosom prema njemu kao nesumnjivom autoritetu u celoj vojsci, plašili su i ,,disciplinovali“ sve starešine koje su razmišljale : ..Kada se ovako ophode prema njemu, šta sve tek mogu nama da urade“. Jednom prijatelju je rekao: ,,Preko mene plaše generale, pukovnike i sve oficire da uopšte ne misle svojim mozgom, da se plaše svoje senke. Godinama sam poštovao pretpostavljene, ali mislio svojim, a ne tuđim mozgom. Sada kada sam razvlašćen, ražalovan, oni preko mene prepadaju vojsku, a isprepadana vojska je neupotrebljiva vojska. Lažu državu, otadžbinu i majku Srbiju, i ruše moral miloj Srbskoj vojsci“.
Dana 24.oktobra 2025.godine u neformalnom razgovoru, nadležni organ je njemu predložio da prihvati sporazumnu krivicu, kako bi bilo izbegnuto kompromitovanje vojske i države na sudu. Obezbedili su da tužilac iz Negotina dođe u nišku kasarnu i da se tamo sklopi sporazum o priznanju krivičnog dela. Kada je imao razgovor sa tužiocem u vezi tužiočeve ponude i prihvatanja sporazumne krivice (28.oktobar), tužilac je rekao da uz kaznu ide i mera zabrane rada sa tajnim podacima narednih pet godina . Pitao je , zašto? Tužilac je rekao ,,da je to po zakonu“ , a on shvatio da je ,,dvojac“ unapred osmislio celu ,,operaciju“, kako mu ne bi dozvolili da bude na bilo kojem visokom položaju u vojsci i bilo kojoj državnoj instituciji, narednih pet godina. Osmišljena ,,operacija“ je podrazumevala , da u narednih pet godina, njega satanizuju i unište, da bez obzira što ga narod podržava, kada se kaže da ima petogodišnju meru zabrane rada sa tajnim podacima, taj isti narod , da se odmah njega odrekne i pet godina, a zatim do kraja života, bude na stubu srama. Advokat i on , zamolili su , da se mera smanji na tri, a zatim na dve godine. Tužilac nije hteo nikako da popusti i sve vreme mobilnim telefonom se konsultovao sa nekim .Jedva je popustio smanjenje mere na tri godine , kada mu je pokazao rane na obe ruke i rez od operacije ispod pazuha desne ruke , naglasio da je bio ranjen u obe noge, obe ruke , desno plućno krilo, dijafragmu, jetru i četiri rebra i da u sebi ima 41 geler , i da je posle ranjavanja imao sedam operacija i dobio osam meseci bolovanja, a tražio vezu da smanji bolovanje i smanjio na četiri i odbolovao dva meseca, tužilac je pitao, zašto se toliko insistira na smanjenju te mere. Odgovorio je, da će u penziji morati da radi, jer ima malu decu, i čekajući red, a ne preko intervencije na rang listi za vojni stan na kojoj je preko 10 godina, još uvek nije dobio odgovarajući stan i imaće veliku mesečnu ratu kredita, jer nije preko VS dobio stan, preko koje postoje finansijske olakšice i to duple, a kao penzioner će morati da nađe i kupi stan van VS, koji će biti duplo skuplji, a sa tom petogodišnjom merom, ne bi mogao naći radno mesto višeg položaja u bilo kojoj firmi, a kamoli u nekom državnom organu. Teškog srca, tužilac je smanjio meru na dve godine, a ,,osuđenik se zahvalio“. Presuda kojom je prihvaćen sporazum, od strane Višeg suda u Nišu je doneta 29.oktobra 2025.godine. Da je postojala tužiočeva volja, da je bio raspoloženiji, da su mu dali saglasnost oni sa kojima se više puta konsultovao, mera je mogla da se smanji i na godinu dana. Tada je shvatio, da se ne radi o ,,pakovanju“, nego o ,,velikom pakovanju“. Shvatio je i to, da je od strane nadležnih organa i organizatora ,,operacije“ slučajno 1% postojala sumnja , da je bilo koju poruku, ili neki papir nekome predao, ili da je trebao predati, bio bi uhapšen i to javno, samo da narod i vojska ,,saznaju da je neprijatelj vojsci i državi“. Inače, bez obzira što je tužilac u prisustvu advokata i ostalih predložio priznanje dela sporazumnom krivicom, u ranije pripremljenom tužiočevom zapisniku, napisano je, da je priznanje dela sporazumnom krivicom tražio optuženi. Kasnije, optuženi i advokat su videli šta piše u zapisniku, ali je rečeno da tako mora da bude, kako bi sporazumna krivica uspela na sudu. Optuženi nije predložio sporazumnu krivicu, ali je svesno prihvatio.
Kada je bio u Beogradu, ali i vikendom u Nišu, često je gledao u jednu tačku i ćutao, zabrinut što mu prljaju obraz. Uveče pre spavanja, ali i svako jutro, čim bi otvorio oči , osetio bi hladnoću , jezu tela i misli mu bile ,,tamne“, jer je mislio o događajima i ljudima koji su mu rušili integritet, autoritet i prljali obraz. Oni su na visokim dužnostima, zaštićeni u svakom vojnom, političkom i državnom smislu. On je bio i ostao usamljen, ali uz njega su bili Bog, većina njegovih potčinjenih koji su zvanično ćutali, a imali svoje mišljenje i dobri ljudi, obični pošteni građani Srbije politički neaktivni, ali i aktivni. Zadnjeg radnog dana u vojsci, svima njima koji su mu činili zlo, povodom odlaska u penziju, oprostio je i svima poslao flašu pića. Zajedno sa vozačem i tehničkim sekretarom, spakovao je čizme, uniforme i lične stvari, i otputovao u Niš. On njima i njih dvojica njemu , uručili su poklone i ručali u niškom restoranu. Sa njima dvojicom je bio srećan, ali istovremeno se osećao tužno, bedno, jer odlazi iz njegove voljene vojske na nedostojan način, usamljen sa dva verna pratioca. Odlazi iz vojske za koju se žrtvuje, a koja ignoriše njegovo postojanje. Uz njega je bio narod, a to nije znao, ali i svi njegovi vidljivi i nevidljivi anđeli čuvari. Retko koji njegov kolega bi izdržao sve muke, od predaje dužnosti 27.juna do prestanka profesionalne vojne službe 3.novembra 2025.godine, koje je on izdržao.
Kada je bio komandant Kopnene vojske, oficir logističar, ispunio je uslove za penziju i pošto je predao dužnost, a nije potpisao rešenje o razrešenju dužnosti, kao što je i njemu rečeno 20.juna i na osnovu čega je ostao u uniformi posle predaje dužnosti, tog oficira logističara, nije poslao u penziju, osam meseci, dok nije dobio stan. To dozvoljava zakon. Da su želeli njega da zadrže u vojsci, a sve su činili obrnuto, i on je mogao da ostane mesecima posle 3.novembra 2025.godine, dok ne dobije odgovarajući stan i dok se ne donesu izmene zakona koje omogućuju svima koji žele i ispunjavaju uslove da rade do 65.godine života, mogao je da dobije novo postavljenje i dalje služi narodu, vojsci i državi. Za tako nešto, nije postojala vojno – državna podrška i 3.novembra 2025.godine postao je vojni penzioner. Četiri dana, a dva radna dana pre toga, od iste države koja mu je sa vojskom bitnija od njega i njegove porodice, dobio je osuđujuću presudu. Učinjena je velika nepravda čoveku koji je višedecenijski bio i ostao posvećen narodu, vojsci i državi. Verovatno da je prihvatio penziju 27.juna 2025. godine, ne bi imao posla sa nadležnim i pravosudnim organima. Da je znao šta ga sve čeka , verovatno bi tada otišao u penziju. Godinama, naročito zadnjih pet godina, zbog konkurencije i da ne bi bio u vrhu vojske, sklanjan je u stranu, a poslednjih pet meseci ,,preventivno“, i da eventualno kada skine uniformu, politički ne bude angažovan, a da slučajno ne dođe do visoke državne pozicije, iako je bezbroj puta dokazao apsolutnu apolitičnost, psihički je maksimalno iznurivan, ali je sve udare izdržao. Posle očiglednih namenskih nasrtaja, jer je očigledno nekome smetao, baš zato što se po mnogo čemu razlikovao od većine kolega generala , jer su kreatori ,,operacije“ želeli da posle progona krivično odgovara i to na samom kraju profesionalne službe, sa važećim ukazom o penzionisanju, samovoljno je prihvatio krivicu, pokazao hrabrost i svoju veličinu. Preuzimajući odgovornost i stajući ispred svojih saradnika , postao je još veći. Misliti prvo na vojsku i državu , a onda na sebe i svoju porodicu, to zaista čine retki ljudi, a on je nesumnjivo jedan od njih. To što je učinio , za one koji ga znaju liči na njega, jer je uvek gledao vojne interese i stavljao ih ispred ličnih. Pored svih iskušenja, i nečasnih postupaka prema njemu, naročito od 27, juna 2025.godine, jednu ružnu reč nije izgovorio za pretpostavljenog. Nikada ružnim rečima nije nazvao ni ostale ljude koji su naneli ljudsku pakost njemu i njegovoj porodici. Nije poklekao, izdržao je psihički pritisak i nije odustao, uzalud se nadajući ostanku u vojsci. Kao višedecenijski državni službenik, verujući državi i svim državnim organima, a naročito u Božju pravdu i časne ljude kojih ima u Srbiji, ali su kako kaže, nevidljivi zbog nekih nečasnih ljudi koji se kriju iza položaja na kojima se nalaze, 12.novembra 2025.godine, napisao je predsedniku države Molbu za pomilovanje, preko Višeg suda u Nišu koji je trebao da prosledi molbu Ministarstvu pravde. Tri meseca je molba zadržana u sudu. Zašto toliko dugo!? Da je na vreme prosleđena nadležnom ministarstvu, ili bi bio pomilovan, ili pola kazne ,,izdržao“. Pošto se nije dogodilo ni jedno ni drugo, onda je došlo do javnog objavljivanja vesti o njegovoj kazni, politizacije i svega što uopšte nije želeo da se dogodi tj. došlo je do onoga zbog čega nije hteo da ide na suđenje, već je prihvatio sporazum. Psihički, potpuno je spreman da izdrži kaznu , ali, molbu je napisao pošto je to bio jedini način , da negde upiše istinu, jer kada se obraćao tužiocu , imao je priliku da se u zapisnik unesu samo dve, tri rečenice, a pomilovanje je akt u kome je, zapisano više rečenica da se deca nikada njega ne bi stidela i da mu savest ostane čista. Zna , da je glavni cilj, bio njegovo prljanje, i da smeta, baš zato što je takav kakav jeste. Svesno se žrtvovao, jer nije želeo da preko njega javno u zgradu suda ,,ulazi vojska“. Zato ima moralno pravo da traži pomilovanje i rehabilitaciju umesto tzv.kućnog pritvora, svež vazduh i vreme koje bi posvetio deci i ženi, da porodično ode na planinu ili more, jer je dugo zbog terena , ratova i obaveza na radnom mestu, bio odsutan od dece i supruge. Spreman je i na negativnu predsednikovu odluku , ali veruje ako predsednik pročita svih sedam stranica, da će doneti realnu odluku. Kakva god bila predsednikova odluka, ostaje istinski i iskonski veran vojsci , srpskom narodu, svim građanima bez obzira na naciju i veru, otadžbini i državi Srbiji. Dok je nosio uniformu, potčinjenima je govorio, da kao građani poštuju sve političke partije, a posebno stranku na vlasti, koja god bila. Možda bi svi problemi bili mnogo manji , ako bi bio politički aktivan u bilo kojoj političkoj partiji? Ali, kako kaže: ,,Duša neće!“ Bio je i ostao član ,,stranke“ , koja se zove Srbska vojska – Srbija i ne može ni u jednu drugu stranku.
On je jedan od retkih generala tog ranga, kome vojska i država nisu rešili stan. U penziju je otišao sa neodgovarajućim stanom u potkrovlju na 9.spratu i nije mu dozvoljeno da taj stan vrati vojsci, a otkupi službeni stan u kome živi, koji ima 78 m2, potpuno bi bio zadovoljan i sa tom kvadraturom. Kada je 29.10.2025. dobio presudu iz Ministarstva pravde su mu tražili pisanu saglasnost Ministarstva odbrane da kaznu može izdržavati u službenom stanu u kome živi šest i po godina, a zato što je postao vojni penzioner, dozvolu nije dobio, iako mu je poznato da je pre neku godinu njegovom kolegi u susednom ulazu bilo dozvoljeno da duži period kao vojni penzioner ostane u službenom stanu i državne dažbine redovno plaća. Pošto mu nije dozvoljeno da vrati svoj, a otkupi službeni stan, od 3. 11. 2025. kada je skinuo uniformu, intezivno traži odgovarajući stan. Sa teško pokretnom taštom i dvoje male dece, u sred zime, ne ide mu se u potkrovlje na deveti sprat gde 16 godina niko ne živi. Inače, planira da sa prvim danima proleća izađe iz službenog stana, jer se zimi niko ne seli. Još uvek nije dobio odgovor ministarstva odbrane. Zbog toga, početak izdržavanja kazne nikako da krene. Istovremeno, intenzivno traži stan ili kuću da kupi, jer subvenciono sa finansijskim olakšicama preko vojske nije imao priliku. I u slučaju rešavanja stambenog pitanja, vojsku je stavljao ispred porodice i sebe , i otišao u penziju, a porodici nije obezbedio adekvatan stan. ,,Tako je nasađen“, što reče njegova supruga, jer kao i svaki čovek i on ima mana, više se bavio poslom nego sopstvenim stanom, a pun je dobrote i odanosti prema ljudima. Tokom službovanja, bio je odan pretpostavljenima, iako svestan posledica, bio je odaniji potčinjenima.
Živi mirnim porodičnim životom. Decu odvodi i vraća iz škole, suprugu odvozi na posao i vraća kući. Srećan je što vreme posvećuje deci i ženi. Uživa u porodici. Uživa u svakom trenutku sa decom i ženom. Nedostaju mu viđenja i razgovori sa pomoćnicima i načelnicima odeljenja komande u kojoj je radio. Nedostaju mu komandna četa, vojni muzičari i cela komanda. Voleo bi da vidi svoje potčinjene komandante i sa njima se ispriča. Komandantska dužnost u vojsci je najodgovornija i najstresnija. Od 37 godina službe, 22 godine je bio komandant. Ljudi kada odu u penziju, rasterete se i uživaju. Njemu ne daju ni u penziji da odmori dušu . Progon, hajku i ,,pakovanje“, hteo je da prekine tihim sporazumnim priznanjem krivice, da se ne ide na suđenje, da nema medija i da se ne spominju vojska i država. Sudbina i život mu odredili obrnuto. Mediji ga razapinju i uznemiravaju porodicu. Hteo je da zaštiti vojsku i državu, ali njega niko nije zaštitio. Razapinjan je i zloupotrebljavan preko društvenih mreža i javnosti. Društvene mreže su aktuelne, ne kao u junu 2025.godine kada je objavljeno njegovo penzionisanje, i imao neverovatno veliku podršku javnosti, ali i javno spominjanje njegovog imena, stavljajući ga u pozitivno – negativni kontekst,ali i politički a on je hteo da se izbegne suđenje, upravo ne želeći nikakvu medijsku pažnju. On i njegova supruga, krili su od dece „operaciju“ uključujući i presudu. Ali, kada je počelo njegovo razapinjanje u medijima, njegova ćerka je čula o čemu se radi i zaplakala a sin prekinuo igru i brižno zaćutao. Kaznu nije počeo da izdržava, jer nema saglasnost nadležnog ministarstva da je izdržava u stanu u kome još uvek živi. Ne zna, da li će biti pomilovan i oslobođen izdržavanja kazne. Do njega je došla vest, da će pod izgovorom krečenja zidova deo ili sve fotografije na zidovima u vojnim objektima u Vranju i Nišu, na kojima se nalazi pojedinačno i grupno, po naređenju iz Beograda biti uklonjene. Sam sebi od muke kaže: ,,Bože, oprosti im šta rade. Jesu li kršteni? Imaju li potomstvo? Da li su svesni koliki i kakav greh čine? Pa nisam državni neprijatelj i nisam izdao Srbiju. Do 2011.godine imao sam službeni kontakt sa KFOR–om, od tada nemam nikakav kontakt. Kod mojih na severu Kosova nisam bio 6 godina. Oca i brata koji su tamo umrli, nisam sahranio i oplakao. Nemam, niti sam imao kontakt sa bilo kojim strancem ili opozicionim liderom. Šta hoće? Šta to rade? Dokle će trajati ludilo i opsednutost sa mnom? Sada sam u penziji i nisam nikome konkurencija. Nije valjda da se neko plaši da ću se baviti politikom. Mene politika ne zanima. Zanima me vojska i žao mi je što su međuljudski odnosi u njoj zadnjih godina svedeni na političko privatne odnose, promašaje u kadrovima i razna dodvoravanja. Moral vojske pada, konstantno pada, jer smo zaboravili da smo ljudi. Bitnije nam je, da su nam šefovi zadovoljni, a ne mučenici u trupi koji sutra treba da krenu u borbeni zadatak“. Na vojne svečanosti, njegovi do juče potčinjeni oficiri, ne smeju da ga zovu, a kada je u Nišu u Domu vojske proslavljan Dan Kopnene vojske 14.novembra 2025.godine, a on bio civil – vojni penzioner jedanaesti dan, prvi saradnik njegovog dojučerašnjeg pretpostavljenog , posle svečane akademije, na koktelu Komande Kopnene vojske, nemajući preču obavezu, oficire je informisao da je njihov bivši komandant osuđen. I to ga zabolelo, jer je nekada učinio mnogo da taj oficir napreduje dok je službovao u Komandi Kopnene vojske. Sada , kada je postao oficir na visokom položaju, odrađivao je, šta mu je rečeno da odradi, da uprlja onoga koji ga pre neku godinu uzdizao i cilj ,,operacije“ prljanja i urušavanja njegovog imena i ugleda u vojsci i narodu, privede kraju. Tog dana , hodajući Pobedinom ulicom, sreo je oficira iz Komande Kopnene vojske i pitao ga, zašto se Gebelsove metode iz Beograda primenjuju prema njemu? Oficir je rekao : ,,Gospodine generale, sramota me što sam deo ekipe koja mora da radi protiv Vas“. Zagrlio ga i nastavio svojim putem, a onda na kraju ulice sreo drugog oficira kome je rekao, šta god im neko govori o njemu, da zna , da mu je obraz ostao čist. Oficir je žurio, ništa mu nije odgovorio, samo je svoju i njegovu stisnutu šaku – ruku podigao , spustio svoju glavu i poljubio mu ruku. Zatim je sreo oficira, koji se njemu, kao bivšem komandantu zahvalio što ga u junu neposredno pre penzionisanja prekomandovao iz jedne u drugu jedinicu, i time ublažio porodično zdravstvene probleme. Rekao mu je, da je odmah po objavi njegove penzije, u njegovoj jedinici bilo ispitivanje ,, ko je za njega“. Objasnio je, da su ljudi skrivali opredeljenost, jer se iz vrha VS osećala negativna energija prema odlazećem komandantu. Naglasio je, da su njegove kolege, krišom odlazile u njihove kancelarije i puštale suze, zato što više nemaju komandanta koji se iskreno zalagao za niži kadar u vojsci i voleo ih kao sinove i braću. Sa njim, dok je hodao glavnom ulicom , a onda sreo trećeg oficira blizu ulice Vojvode Mišića i zgrade gde je smeštena zgrada policije, pored Doma zdravlja, bio je njegov advokat, kome je kazao: ,,Zar je moguće da su moji pretpostavljeni i nadležni organi toliko bili opsednuti sa mnom i da sam toliko mnogo nekome smetao. Čuj pitali, ko je za mene? Svašta! Ubijaju ljude u mozak. Gde god naletim na nekog iz vojske žale se, da su međuljudski odnosi postali katastrofalni i da niko s nikim ne sme da priča jer ne znaju ko će šta i kome da prenese, a ko mene često spominje ne gine mu kinjenje i prekomanda. Nestaju zdravi međuljudski odnosi i ljudi više napuštaju vojsku, nego kada sam bio u njoj“. Nije lepo da kažem, ali po onome što mi govore, u Kuršumliji, Prokuplju, od kada sam penzionisan smanjeno je interesovanje za vojni poziv. U Kruševcu i Raški, takođe. Žao mi je što se urušava Kopnena vojska“. Advokat je odgovorio: ,, Ti opet o Kopnenoj vojsci, a ona po signalu iz Beograda, potpisivanjem onog papira, da je višeg nivoa stepena tajnosti, a uopšte nije, tebi, potpisom tvog naslednika, uredila, da umesto eventualno uslovne kazne, dobiješ kućni zatvor. Čoveče, ne smeš nikada da se osećaš loše i sekiraš zbog ove nepravde i svega što si preživeo. Vidiš li šta ljudi iz vojske misle, ali u vojsci moraju da ćute, inače odoše u prekomandu i odvojiće se od porodice. Imaš mnogo veliki autoritet u vojsci i narodu, zato i jesi meta. Moraš da izdržiš zbog dece i žene, a možda ćeš još trebati i Srbiji. Moraš da budeš jak, jer si čovek koji se rađa jednom u 50 i više godina. Nisi imao jednu jedinu mrlju od 26.avgusta 1988.godine kada si postao komandir voda do 27.juna kada si predao dužnost komandanta Kopnene vojske. Onda su pokrenuli celu mašineriju da ti uprljaju obraz. Svesno smo pristali na sporazumnu krivicu i obraz ti je ostao neukaljan, koliko god neko mislio drugačije. Digni glavu i hodaj uspravno najomiljeniji srpski đenerale“. Ove rečenice podrške advokata, njemu su prijale, a advokat ih nije izgovorio slučajno. Izgovorio ih je, jer je osetio, da se njegov klijent držao, ali i osećao bedno, zato što je tog dana u policiji trebao da preda pasoš ,,da ne pobegne iz zemlje“, u vreme izdržavanja kazne. To je doživeo čuveni komandant. Takva je procedura. I dalje veruje, da u svakom čoveku ima dobro, i da to dobro, na pravi način treba izvući , a ono loše, skloniti u ćošak. I dalje voli vojsku i državu , a pored porodice , rodbine i prijatelja, srcem i dušom voli njegove vojnike, podoficire, oficire i civilna lica u vojsci. Njih je željan. Njih je željan, jer kao čovek, nije ni imao dostojanstvenu priliku da se rastane od njih. Drži do kondicije, obraza i vojničke časti. Još uvek se brije svako jutro, kao da ide na posao, a tri i po meseca ne nosi uniformu. Sanja vojne snove, vojnike na vežbi, Kopnenu zonu bezbednosti, kolege sa posla. Vojska iz njega , još nije izašla.
Njemu je prijatelj rekao: “ Naša država je generale Pavkovića, Lazarevića i Mladića poslala u holandski zatvor, a generala Simovića očigledno neko želi da strpa u domaći zatvor. Nama ne trebaju strani neprijatelji. Nama nema spasa.“
Deset i po godina Kopnena vojska je svaki zadatak uspešno izvršila (vežbe, prikazi, Kopnena zona bezbednosti……). Zadnji intervju za Dan Kopnene vojske je dao 2017.godine, a intervjui za vojni list „ODBRANA“, koje je davao povodom tog vojnog praznika, nikada nisu prolazili autorizaciju u njegovoj pretpostavljenoj komandi. Neko uopšte nije želeo da on bude prisutan u javnosti, čak i povodom Dana Kopnene vojske. Kada bi se neko udruženje, domaća ili strana delegacija obratili pretpostavljenoj komandi zbog obilaska vranjske spomen sobe i niškog vojnog muzeja, nikada nije data saglasnost, ili su iznalaženi razlozi za tako nešto. Dok je bio u vojsci, bio je ispred vremena u kome je živeo, po mnogo čemu. Formirao je dva vojna sportska kluba, koja su širila rodoljublje i vojničku čast, zbližavajući narode na jugu centralne Srbije, a nekome se to uopšte nije sviđalo. Sedam godina je bio skrajnut zbog konkurencije u vrhu vojske i činjeno je sve da ostane u takvom položaju. „Operacija“ protiv njega traje od 2022.godine, a od 27. juna kada je predao dužnost do 3.11. 2025. godine i odlaska u penziju, vršena je potpuna diskreditacija njegove ličnosti, što nikome nije padalo na pamet dok je bio komandant Kopnene vojske. Možda je to bilo korisno nekom pojedincu, ali državi i vojsci sigurno nije. Zadnjih osam meseci, protiv njega je rađena ,,javna operacija“, rušenja njegovog autoriteta u vojsci i narodu. To je deo ,,operacije, osmišljen da to što je godinama štrčao u pozitivnom, sve bude okrenuto u negativno, a cela ,,operacija“ je posledica ljubomore i zlobe iz ,,vojnog Beograda“. ,,Civilni Beograd“, tj.država nije ništa učinila da zaštiti generala. Pod izgovorom krečenja zidova u vojnim objektima, počelo je izvršenje naređenja skidanja sa zidova čak i grupnih fotografija na kojima se nalazi Kada je otišao u penziju, a nedavno se slavio Dan brigade u Vranju, prvi put posle 19 godina tradicije pevanja državne himne Bože pravde, ovog puta se nije pevalo, pošto je njegov bivši pretpostavljeni tako odlučio, jer kada vojska peva Bože pravde, to podseća na nekadašnjeg dugogodišnjeg komandantanta brigade i dugogodišnjeg komandanta Kopnene vojske koji je uveo tu praksu. I pored svega toga, još mu se nije dogodilo, da kada ide ulicom sa porodicom ili sam, neko vojno lice, aktivno ili penzionisano pređe na drugu stranu ulice. Naprotiv, sa njim se svi pozdravljaju srdačno jer znaju da ljubomora iz Beograda prema njemu traje zadnjih godina. Kao dvadesetdvogodišnji komandant bataljona, brigade i Kopnene vojske, uvek je imao potčinjene i komandovao. Od 27.juna kada je predao dužnost komandanta Kopnene vojske, nema potčinjene i ne komanduje vojskom. General bez vojske, bio je do 3.novembra 2025.godine kada je skinuo uniformu posle 37 godina, dva meseca i tri dana aktivno–profesionalne vojne službe, a računajući od prvog oblačenja uniforme sa nepunih 15 godina života, posle 44 godine, jedan mesec i dva dana nošenja uniforme, radnu uniformu je razdužio, zadržao kapu, opasač i vojničke čizme, i službenu uniformu. Od 3.novembra ,,komanduje suprugom i decom“, u porodici je i tašta, i lepo mu je sa tom ,,vojskom“. Najveći ljudski greh je udariti na nečije dostojanstvo i uprljati nekome obraz. Njegov obraz nije uprljan, ali je prema generalu Simoviću učinjen veliki greh.
Izvor: nebojsaozimic.wordpress
