Пише: Лана Остојић
Дијалошка трибина „Тајна великог поста“ одржана је синоћ у парохијској сали Цркве Светог Ђорђа под Горицом.
Гостовали су свештеник Константин Дојић-парох подгорички, госпођа Бранка Ћаласан-психолог и породични психотерапеут из Подгорице и доц. др Снежана Барјактаровић-специјалиста хигијене из Бара.
Домаћин Трибине је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Отац Константин је у уводу истакао да Велики пост има образовну димензију, да нас пост заправо учи вјери, јер читамо и књиге Старога Завјета, Новога Завјета, Псалтир, Покајни канон и да се богослужбени циклус састоји од одређених кругова.
«Сваке недеље ми слушамо домострој спасења од почетка, шта се ради нас збило и и историји спасења. Пост кроз сва та читања, почевши од књиге Постања па до Новог Завета и дела апостолских на Велику суботу говори о историји спасења и он нас кроз то учи хришћанском погледу на свет. И у том хришћанском погледу на свет постоји тај циклус који се провлачи кроз тих 40 дана. Није то само недељни циклус. Ово је један годишњи циклус нашег преображаја, наше промене.
Потом је отац Контантин Дојић пост повезао са Старим Завјетом и наш четрдесетодневни пост упоредио са четрдесетгодишњим лутањем Израиља у Египту.
Ако је игде у свету постојао владар сличан антихристу то је био египатски фараон. Од њега су се Израиљци избавили интервенцијом Божијом и све те несреће могу да се објаве научно. Оно што се не може објаснити како су десетине хиљада људи преживјеле у пустињи 40 година. И оно што се не може објаснити како је исти број Израиљаца ушао у пустињу и исти број изашао. Није било природног прираштаја током тих 40 година. Заменио се читав онај нараштај. Нестали су сви који су рођени у ропству. Остали су они који су рођени и одрасли у пустињи. А како су живели у пустињи? Живели су врло тешко, али је значајан моменат преживљавања био хлеб с неба који се звао мана или манху. Шта је то? Била је то тајна, јер је сваког дана излазила мана око кампа Израиљевог и они су имали само за тај један дан. Ко је оставио за сутра, то му је иструлило, осим у петак када је падало два пута више, да у суботу не морају да раде. Без тог калоријског уноса не може толико људи да преживи у пустињи и то је једна тајна. Те „мане“ кроз свој живот имамо много.
Пост четрдесетодневни је слика лутања кроз пустињу. А лутање кроз пустињу је такође слика овог нашег живота. Једна мука, али мука која води у преображај. За четдесет година у пустињи тај народ се потпуно преобразио. Тај народ је постао Божији народ. Одвикао се идолопоклонства, одрекао се прељубочинства са другим боговима, одрекао се многих својих лоших навика, али то никако није било могуће без директне помоћи Божије. Без хлеба с неба.
Не можемо да легнемо и да очекујемо да ће нас Господ подржати. Ми не можемо ништа брз помоћи Божије, али ако не дамо све од себе, ми се нисмо отворили за Господа. Зато је пост тајна димензија, не у смислу да не може да се открије, него нас учи како у домостроју Божијег спасења, како Господ кроз историју води свој народ. Како да дамо све од себе, како да се учимо на свим тим лутањима четрдесетогодишњим Израиља кроз пустињу и разних претходних таквих ствари. Увек је чудо опстати у вери. Увек је чудо завршити подвиг. А тај подвиг није за било шта. Тај подвиг је за улазак у обећану земљу. А овде је то Васкрс који треба да дочекамо и који треба да нам буде предукус онога што ће доћи. Што се више пости, то се Васкрс више светкује.» навео је свештеник Константин Дојић.
Доктор Снежана Барјактаровић- специјалиста хигијене и ужи специјалиста дијето-терапије у уводном дјелу је дала одговор колико је хљеб важан у нашој исхрани и здрављу и како се човјек односи према хљебу.
«Хлеб је једна намирница која је у задње вријеме од стране највеће популације глобално и занемарена. Кад је кренуо тај покрет избацивања хлеба из исхране, почели смо више да болујемо од хроничних, незаразних болести. Заправо смо тај хлеб заменили неким лошим намирницама које су довеле до поремећаја здравља које се категорише многим метаболичким поремећајима.»
Такође је навела да је важно да хљеб буде направљен од брашна које није самљевено и да је бијели хљеб празна калорија.
Госпођа Бранка Ћаласан на почетку је одговорила је на питање како пост утиче на ментално здравље, наводећи експеримент уздржања «Марш-малоу» који се изводи са дјецом.
«Некада су научници дошли до тога да способност одлагања код дјеце има трајне бенефите по ментално здравље, по генерално личност у цјелини, па је спроведен један «Марш-малоу» експеримент које се од осамдесетих година до данас се понавља. Он се и даље ради са дјецом а ријеч је заправо о томе да су дјеца од четврте до шесте године добила један задатак да ће добити један колачић «Маршмалоу» и биће сами у просторији наредних десет минута и уколико не поједу колач добиће за награду још један. Оно што се догађало и данас се догађа да одређени број дјеце не успије ни да чује инструкцију, већ одмах једе колач, док одређени борј дјеце полако одлаже задовољство, па онако грицне колачић са стране. Нека дјеца га миришу, да удишу мирси «Маршмалоа», док одређени број дјеце потпуно одложи задовољство, уклони колачић и дисциплиновано чека да истекне то предвиђено вријеме и дочека тај други.
Оно што су доказали психолози јесте да одлагање задовољства доводи до трајних посљедица по развој личности на начин да дјеца која су одложила задовољство и она су праћена касније кроз живот кроз даља истраживања, то су били касније одрасли људи који су успјешнији у својим пословима, који су бољи у међуљудским односима. Оно што је податак да је број развода био много мањи у тој популацији од оне популације која није могла да одложи задовољство. Тај експеримент је и даље жив. Примјењују га психолози на својој дјеци и на популацији која им је доступна.
Зоран Костић – Цане на Дијалошкој трибини: Човјек треба прво да се ослобађа од самога себе
Ми данас живимо у времену које психолози називају инстант гратификацијом. Све хоћемо сад и одмах и спрам тога нам се и развијају одређене карактеристике. То није само карактеристика наше дјеце, најчешће оптужујемо младе генерације да ће они уништити свијет, међутим, ми се развијамо до краја живота тако да имамо прилику и да покваримо неке своје врлине које смо развили, а пост нас позива да се сретнемо са самима собом. Оно што је важно истаћи у првим данима поста сусрећемо се са рањивошћу, изазовима, конфликтима, неразумијевањем и нетрпељивошћу. То није директан знак да не требамо постити, већ у тим данима кад се тијело ослобађа, душа говори и све оно што је из научне перспективе -подсвјесно, излази из нас у тим ситуацијама и то је оно што је љековито. Пост поред врлинског развоја на нивоу наше личности, има и бенефите те врсте да нам помаже да градимо своју личност кроз то одрицање на начин што ћемо се развијати и упознавати себе до краја живота. Постоји и развојна психологија одраслих. Карактер се мијења.
Ми данас живимо у времену када смо затрпани информацијама и стимулансима са разних страна. Оно што нам пост омогућава, а да је у научном смислу јако важно и битно за ментално здравље, а то је вјежбање присутности или свјесности ко је је у ствари тренутак молитве и тренутак избора те хране и тренутак одрицања од неких навика и страсти је у ствари свјесност и то је да правимо свјесни избор да своју навику мијењамо»- навела је психолог и психотерапеут Бранка Ћаласан
Ову изузетну епизоду Дијалошке трибине у којој се пост студиозно сагледао и са православног становишта, али и здравственог и менталног, препоручујемо да погледате у наставку.
