Пише: Сејмор Херш
Женскарош кога су волели мушкарци
У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Хирш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке динасије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
Жене које су познавале Џона Кенедија, било да су му биле љубавнице или не, у интервјуима за ову књигу истицале су његову огромну, неодољиву привлачност.
Књижевница Глорија Емерсон упознала је Кенедија педесетих година прошлог века, док се бавила новинарством. У разговору из 1997, рекла ми је: „Џек је био запањујућа фигура. Није морао ни прстом да мрдне да би привукао жене. Све су биле одушевљене њиме. А занимљиво је што њега уопште није било брига што се оне толико труде да га заинтересују за себе. Према свакој је био савршено срдачан, али на крају, кад год он дође и оде, заправо му ниједна није била важна.“
Емерсон је причала да је Кенеди увек био окружен мушкарцима. Причали су о политици, изјавама и поступцима својих колега. Те теме су биле мистериозне и узбудљиве женама, иако нису учествовале у њима. „Кенеди није придавао значај изјавама жена о политици. Он је све жене ословљавао са ‘мала’, јер није могао да упамти њихова имена. То је био и израз подсмеха. Није волео људе који брбљају, био је веома нестрпљив и често веома напет. Нисам то тада схватала, али мислим да је у то време трпео велике болове. Могла сам да то приметим по погрбљеним раменима и начину на који се мешкољио у столици.“
Кад је први пут срела Кенедија, Емерсон је била у вези са једним од његових колега са Харварда. То је било пре него што се Кенеди венчао са Жаклином Бувије. На једној од редовних рунди викенд забава, рекла је Емерсон, изненадила се кад је видела Кенедија, који се понашао „као да је потпуно несвестан себе“. „Ходао је полугол, само са пешкиром обмотаним око струка. Онако мршавом, виделе су му се све кости, сва ребра. Морате имати огромно самопоуздање да бисте се пред људима приказивали у таквом издању. Никад нисам срела никога таквог као што је био он. Имао је ту необичну смелост, нестрпљење, па чак и грубост. Он је био човек који није хтео да чека; одмах је узимао све што жели. Није га било брига да ли га нека жена жели или не. Према женама са којима је имао афере био је толико расејан… Једна моја цимерка из Њујорка имала је пријатну ромасу са Џеком. Није то схватала превише озбиљно, што ми се чинило веома мудрим. Џек је често долазио у њен стан, али није могао да се сети њеног имена, па ју је сваки пут описивао портиру, како би је идентификовао.“
Кенедијева дугогодишња тајна љубавница, која је инсистирала да јој не помињем име у овој књизи, описала ми је, са извесним болом, како је протекла ноћ пре његове председничке инаугурације у јануару 1961. године. Са новоизабраним председником спавала је у његовој кући у Џорџтауну, у којој су се налазили његова супруга и деца. Њен отац, истакнути бизнисмен, тада је важио за кандидата за високу функцију у новој администрацији. „Џек се облачио, стављао је кравату. Осврнуо се преко рамена, погледа ме и питао да ли сам ‘случајно’ у сродству са тим кандидатом, мојим оцем. Две године смо били љубавници, а он није ни знао ко сам ја“, испричала је жена. Осврћући се на то, схватила је да се њихова веза заснивала искључиво на Кенедијевој потреби за освајањем. „Била сам неко ко је случајно прешао преко његовог радара, па је рекао: ‘Хеј, ти! Одвешћу те! Напунићу те и одбацићу те!’ Била сам млада и лепа, знала сам да комуницирам. Кад ми се он обратио, одушевила сам се: ‘О, вау, боже! Ево овог згодног старијег мушкарца, који је заинтересован за мене!’ Сада, гледајући уназад, то је било заиста тужно. Била сам само једна у низу девојака које је он сврстао у категорију ‘за секс’. Са тим статусом више нисам била особа, него средство за задовољавање страсти. Декласификовала сам се и деперсонализовала спавајући са Кенедијем.“
Док су били у вези, љубавница је, наравно, знала све о његовом браку, али он јој никада ништа није причао на ту тему. Њој се чинило да он није могао да у себе укорени образац понашања који представља издају туђег поверења. Постоји ‘прећутни пристанак“ и разни глупи алибији, које људи користе да би оправдали брачне преваре, али, у основи, то је издаја.
„Тешко је бити особа која се у јавном животу, у политици, представља као поуздана, када то није у својој породици. Мислим да је Кенеди, поред свег новца, положаја, шарма, било чега, био заробљен у осећају да је ограничен. Он није ни покушавао да преузме одговорност, био је уверен да се закони, који важе за обичан свет, не примењују на њега“, рекла је жена.
Таквом утиску су доприносили и новинари, који су желели да буду Кенедијеви пријатељи, да проводе време с њим. Без обзира да ли су били уздржани или су заједно с њим јурили жене, сигурно су знали за његове ванбрачне авантуре. Међутим, Кенеди је претпостављао да га неће издати. И, нису!
Од сексуалних веза са женама, Кенедију су значајнији били блиски односи са мушкарцима. Они су га обожавали, као што је он обожавао свог увек захтевног оца.
Глорија Емерсон је то потврдила: „Џек је више волео друштво мушкараца. Они су му се дивили, желели су да буду као он, па су се, као и жене, трудили да освоје његову наклоност. Што је још важније, чинило се да га воле. Људи су желели да удовоље Џеку.“
Другови из школе и војске, политички оперативци и колеге из Конгреса и Сената, сви су били привучени Кенедијем. Чарлс Сподинг се живо сећао свог првог сусрета са Кенедијем у Хајанис луци почетком 1940-их. Сполдинг, морнарички пилот, управо је објавио бестселер о летењу под називом „Љубав на први лет“. Кенедија је затекао на плажи, где лежи без одеће, само са купаћим костимом пребаченим преко струка. Кад су се упознали, Кенеди је похвалио Спалдингову књигу. Спалдинг му је узвратио комплиментом, рекао је како му се свидео његов дипломски рад на Харварду „Зашто је Енглеска спавала“, који је објављен неколико година раније. Кад га је питао како иде продаја, Кенеди је одговорио: „Иде као алва, тата се брине о томе“.
Спалдинг је говорио да никада није упознао никога коме је сваки минут живота био толико важан као Кенедију: „Живео је само за данас! Пратио је неки свој унутрашњи импулс, стално је покретао неке акције.“
И Бенџамин Бредли, новинар и уредник, тврди да је Кенеди био забаван: „Било је забавно бити с њим. Имао је одличан смисао за хумор и окруживао се духовитим људима. Волео је да се шали на свој рачун. Уживао сам у његовом друштву.“
Кенедијева импулсивност је била неодољива. Хју Санди, дописник часописа Тајм из Беле куће, описао је један сусрет са Кенедијем у Овалном кабинету. Интервју је заказан, како се испоставило, у погрешно време. Кад је новинар ушао, председник је био нервозан и љут због мањег спора око спољне политике. „Председник је седео за својим столом.
У неколико кратких реченица поделио је наређења својим сарадницима и рекао им да изађу из просторије. Онда ме погледао и рекао: ‘Хајде, Сајди, идемо да пливамо’. Рекао сам му: ‘господине председниче, купаће гаће су једини комад опреме који никада нисам помислио да понесем када долазим на интервју’. Рекао ми је: ‘Ох, у мом базену то вам не треба!’“ Када су стигли до базена, Сајди се суочио са проблемом – ко први скида панталоне, председник или гост. Са осмехом, Сајди се присетио тог догађаја: „Кенеди ме предухитрио, брзо се скинуо. Очигледно, човек је имао искуства у томе. Голи, скочили смо у воду.“
Најјаснији увид у Кенедијеву психу, Сајди је добио док је писао чланак о председниковим читалачким навикама за часопис Лајф. Замолио га је да наведе десет омиљених књига. „Кенеди ми је, без оклевања, рекао ‘Мелбурн’, мислећи на веома хваљену биографију лорда Мелбурна, премијера и политичког саветника краљице Викторије, из 1939. године. Одмах сам прочитао ту књигу. Била је то прича о младој аристократији Британије, која је давала животе у војним операцијама, доказујући да им је национална част и служба империји изнад свега. Али викендом, када су одлазили на своја сеоска имања, битке су водили у спаваћим собама. Мењали су жене, препуштајући се свакаквим страстима. Међутим, држали су се кодекса тог времена, по коме је било забрањено да се о томе прича. Нису се разводили да не би били осрамоћени, али нису ни дозвољавали да их брак спутава“, испричао ми је Сајди, и додао: „Кад сам, после читања тих мемоара, срео Кенедија, рекао сам му: ‘Слушај, сада сам те добро упознао, Мелбурн ми је описао какав си’. Он се насмејао и рекао: ‘Па, фасциниран сам тиме, то је био занимљив период у историји’“,
Кенедијев осећај сопствене важности и његов утицај на пријатеље узнемиравао је неке од њихових жена, које су Џека виделе у много амбивалентнијем светлу него њихови мужеви. Бети, бивша супруга Чарлса Спалдинга, упознала је Кенедијеве средином 1930-их на Кејп Коду и била је посебно блиска са Јунис, њиховом трећом најстаријом ћерком. Бети је уверена да је њен муж био веома важан сарадник Џека Кенедија, нарочито након његовог венчања са Жаклином Бувије. Као и сви остали Кенедијеви мушки пријатељи, Спалдинг је имао улогу пратиоца његових љубавница у јавности. Чак је и Боби Кенеди „чистио неред“ за својим братом. Бети Спалдинг је сматрала председника Кенедија „шармантним и забавним за дружење“, али „никад није могла да препозна да ли је искрен или манипулише људима како би их искористио за своје циљеве“.
Џуел Рид је признала да ју је више узнемиравала Кенедијева огромна моћ над мушкарцима, која је била већа него над женама: „Џек се осећао пријатније са мушкарцима. Није ценио жене, осим за одређене сврхе.“ Рид ми је рекла да је Кенеди често тражио од њеног мужа Џима да му се придружи у „ноћним мушким лутањима“. Кенеди није могао да разуме зашто је Џуел повремено успевала да убеди мужа да одбије такав захтев. Брак Ридових, као и Спалдингових, распао се током Кенедијевог времена у Белој кући.
Глорија Емерсон каже да жене Кенедијевих пријатеља уопште нису волеле Џека јер је имао такав утицај и власт над њиховим мужевима. „Жене су биле занемариване, остављене по страни. Мислим да су биле љубоморне на Џ.Ф.К, јер је могао да наведе људе да раде што он жели. Као одличан глумац, могао је да их увери да је и за њих добро да ураде све што њему треба. То је део улоге вештог политичара“, рекла ми је Емерсон.
Став Џека Кенедија према браку пратио је образац који је поставио његов отац. Стари Џо је то осмислио овако: он и његови синови треба да се венчају, да имају много деце, да се не разводе и да спавају са сваком женом са којом могу. Џекова мама, Роуз Кенеди, игнорисала је такво понашање свог мужа и њихових синова, док су Кенедијеве ћерке приватиле неверства мушкараца из своје породице као нешто нормално. Често су помагале својој браћи да лакше варају своје жене. Понекад би помагале и свом оцу.
Осим оца Џоа, Џеку Кенедију је најважнији човек на свету био његов брат Боби. Ипак, неколико пута се догодило да је Џек преварио чак и њега. Глорија Емерсон је испричала један такав случај: „Џек је имао везу са једном од мојих цимерки са факултета. Једном приликом, док су били у хотлеској соби, изненада се на вратима појавио Боби. Џек је натерао своју љубавницу да се скрива у ормару док Боби не оде.“ Дакле, било је случајева када је и од брата скривао шта ради.
Кенедијеви су се увек осећали као да су под опсадом, били су веома неповерљиви према спољном свету. Зато се толико мушкараца трудило да увери Џ.Ф.К. да им може веровати, па су пристајали да учествују у разним тестовима, које су морали да прођу.
Ричард Н. Гудвин, који је писао говоре за Кенедија током кампање 1960. године и пратио га у Белу кућу, описао је Роберта Кенедија као јединог човека коме је Џек у потпуности веровао: „Основна сврха Бобијевог живота је била да унапреди и заштити каријеру свог брата“. У интервјуу за ову књигу, Гудвин се присетио једног састанка између председник и групе сенатора са југа на балкону Беле куће. Један од сенатора се нагнуо преко стола и рекао: „Па, господине председниче, бојим се да ћу морати да вас нападнем због кршења грађанских права“. Кенеди му је рекао: „Зар не можете уместо мене да нападнете Бобија, он је министар правде, задужен је за ту област?“
Џуел Рид сматра да је Џон често стављао Бобија у неповољан положај: „Све што је Боби желео било је да удовољи свом брату. То није било узвраћено истом мером. Осећала сам да је Џек био немилосрднији.“
Након избора 1960. године, Кенеди је своју дугогодишњу љубавницу, која је потицала из богате и у јавности истакнуте породице, запослио у Белој кући, у савету за међународне односе. Она је изнутра посматрала Кенедијево друштво и постала је изузетно скептична према мушкарцима који су га окруживали: „Био је окружен сарадницима из политике, пријатељима из шоу бизниса, старим породичним познаницима“. Она каже да су Кенедијеви мушки пријатељи, као и многе његове љубавнице, били привучени гламуром који га је пратио. „Сви су се стално мазили. Једни другима су говорили ‘одлично изгледаш’, ‘све је супер’, ‘добро ти иде’… Представљали су се као његови прави пријатељи, па су стварали утисак да ће све бити у реду, да ће све ићи глатко… Многи од њих су га брзо напустили“, рекла је та жена.
Председникови сарадници попут Мекџорџа Бандија, саветника за националну безбедност, и Роберта Мекнамаре, министра одбране, „нису од Кенедија покупили потребу да буду паметни, него осећај да су чврсти“, рекла је та жена, која је дуго времена била блиска са Џ.Ф.К. Она каже: „Ти људи су видели и прихватили само најгоре аспекте Џека. Сматрали су да морају бити чвршћи од њега, већи католици од папе. Сви Кенедијеви помоћници су желели његово прихватање. Као да су се такмичили ко ће добити више пажње од тате, ко ће добити више његовог одобравања. Банди, Макнамара и Артур М. Шлезингер, који је био специјални саветник, могли су да прошире своја знања и да више напредују да се нису толико запетљали у борби за његову наклоност и његово време. Желели су да се друже са Кенедијем, да их зове на вечере, вожње бродом, у биоском. Тако су пропустили прилику да схвате његове политичке ставове.“
Глорија Емерсон је видела исто понашање. О Кенедијевим сарадницима из Беле куће је говорила да су га „превише волели“: „Више су желели да му удовоље, него да науче нешто од њега, а то је веома погрешно и опасно, зар не? Сви су желели да га виде како се смеши.“
Са својим гламуром и брзином, Кенеди је посебно изазивао несигурност код интелектуалаца из свог окружења. Они су живели у страху од тога да му не буду досадни. Бен Бредли ми је испричао како су га опуштали својим шалама: „Насмејавали смо га. Углавном смо причали о људима и дешавањима. Кенеди је волео трачеве, волео је да чује шта неко ради и прича. Морали смо да га држимо заинтересованим. Ако би му било досадно пет минута, устао би и отишао.“
Чак и стари Кенедијеви пријатељи имали су осећај да су и они намењени за једнократну употребу. Новинар Чарлс Бартлет био је познат по томе што је упознао Џека за Џеки (Жаклином Бувије). Бартлет је профитирао, друштвено и професионално, од блискости са Кенедијем. Али то је имало своју цену.
Бартлет ми је рекао: „Кенеди је био веома размажен. Није дозвољавао никоме да му досађује. Једна од његових врло непријатних карактеристика била је та што је могао брзо да се искључи из разговора са вама.“
Џеферсон Морли: Захваљујући ЦИА, можда никада нећемо сазнати пуну истину о убиству Кенедија
Глорија Емерсон каже да је Џеку Кенедију постајало досадно када људи превише причају, када предуго износе своје аргументе: „Волео је брзину, покрет и резултате. Није подносио ћаскање. Желео је да прича о политици и стратегији. Сваки разговор је морао да има поенту, а забаве су биле губљење времена, осим ако нису доносиле неку политичку предност.“
Кенедијева љубавница, која је хтела да јој сакријем идентитет у овој књизи, доживела је исти осећај нестрпљења, па и анксиозности. „Џек је излуђивао и жене и мушкарце. Сви су покушавали да буду довољно добри, довољно паметни, довољно духовити. Мојој анксиозности је доприносио Кенедијев стални немир, којим је показивао да жели нешто што није ту. Шкрипутао је зубима, лупкао ногом и куцкао прстима по столу. Морали сте заиста да се потрудите да задржите његову пажњу, осим ако није желео нешто од вас. Ако је хтео да вас искористи, постајали сте предмет његове изузетно фокусиране пажње. Он је хтео да свој живот испуни адреналином. ‘Шта да радимо да нам буде узбудљиво?’ То је стварало опасност да му пажња буде увучена у мрачне догађаје или мрачна осећања. Желео је узбуђење како не би био заокупљен собом, да не мора да размишља о стварима које су болне или веома непријатне. Био је ухваћен у замку, као и људи којима се окружио. Изгледало ми је да се Џек бори, да покушава да се отвори према људима, али није могао, јер су и они били у истом стању, у истој динамици као и он.“
Кенеди је игнорисао све проблеме у њиховој вези. Кад је упадао у сексуалне кризе, Кенеди једноставно није хтео да разговара о узроцима своје импотентности. Његова тадашња љубавница каже: „Суочавање са својом несавршеношћу је решавао игнорисањем проблема. ‘Хајде да више не размишљамо и не разговарамо о томе.’ Али било је јасно да је размишљао о томе. Шта сам ја могла да урадим? Шта да кажем? Била сам сексуално неискусна, па сам мислила да не радим нешто како треба. Нисам знала шта се дешава.“
Кенеди је разумео обим своје моћи над људима и користио ју је. Према неким сарадницима се односио као господар према слугама, баш као што се и његов отац Џо односио према радницима. Кенедијева бивша љубавница је у нашим разговорима опширно говорила о ономе што је називала његовим „огромним прихватањем неједнакости. Према њеним речима, Кенеди је искрено заступао став да односи у америчком друштву морају да буду бољи. Такође, чинио је дела личне љубазности. Али, рекла је, у њему је остало дубоко укорењено „прихватање неједнакости на сваком нивоу – да жене нису једнаке са мушкарцима, да Афроамериканци нису једнаки са белцима, да Јевреји нису једнаки са нејеврејима“. Она каже: „За Џека, то су били апсолутно прихватљиви ставови, али то не значи да је био ужасни расиста, антисемита и мизогин. Био је особа свог времена, а то је подразумевало много ограничења. Када је говорио о сиромашним људима, црнцима или Јеврејима, говорио је ‘јадна копилад’“. Кенеди је ту фразу понављао сваки пут кад би некога одбио за посао или кад би одбацио неки закон који су му наметали. Говорио је: ‘Тај јадни гад, осећаће се ужасно“. Изгледа да је Кенеди веровао да „људи који су другачији од њега имају другачије реакције, бол сиромашних људи је другачија од нашег бола“. Џон Кенеди је био свестан те подвојености, али то није сматрао својим недостатком него реалним односом према стварности таква каква је.
Извор: Магазин таблоид
