Пише: Елис Бекташ
Прије неколико дана на порталу Искра објављен је текст Антропологија вештачке интелигенције из пера Александра Петровића. Својим освртом аутор отвара неколико битних питања о феномену вјештачке интелигенције, исказујући сасвим легитимну бригу за позицију човјека у високодигитализованом свијету садашњице, а поготово оном у будућности.
Нажалост, већина премиса на којима почива Петровићев текст преднаучне су или, у најбољем случају, аристотелијанско-романтичарске, дакле несавремене и несаображене тековинама когнитивне знаности и филозофије ума, као и других наука и научних дисциплина. Полазна теза његовог текста је онтолошка и своди се на тврдњу да оно што је лишено квалитета природе не може бити интелигентно. То је философски застарио и превазиђен став још од Алана Туринга, а тек ће у будућности удружено дјеловање неурологије, молекуларне биологије и кибернетике дати прецизнији одговор на питање о онтологији интелигенције и о њеном исходишту.
Но, прије бављења тезама изнијетим у тексту, потребно је указати да Петровићев осврт барата језиком на нивоу псеудо-аргумента. Он заступа становиште да је синтагма „вјештачка интелигенција“ идеолошки конструкт и идеолошка превара. То је донекле занимљива, али у основи веома погрешна теза због тога што у себи имплицитно садржи неконзистентан приступ језику. Наиме, та синтагма јесте метафорична али метафора није изједначена са лажношћу. Језик познаје небројено много функционалних метафора, чак и у технолошком регистру, па и сам аутор у свом тексту користи бројне метафоре, али одлучује да само једну прогласи идеолошком преваром и једну лингвистичку конвенцију излаже критици и пријекору као да је метафизичка и онтолошка тврдња.
И самом појму интелигенције аутор приступа, како је већ речено, на романтичарски и преднаучни начин, имплицитно је проглашавајући за a priori задату универзалију и очигледно је бркајући са концептима духа и душе. Интелигенција је појам који има неколико значења, али овдје је ријеч о интелигенцији као антрополошкој одлици и способности ума да перципира и обрађује податке који могу бити дати и у виду сензације (податак није само ријеч или број). Интелигенција је, дакле, баш као и сродно јој мишљење али и мање сродан емотивни устрој, образац реаговања на подражаје, при чему интелигенција и мишљење претпостављају постојање, али не и апсолутну доминацију, знатно правилнијих алгоритама него када су емоције у питању, мада је треба допустити хипотетску могућност да ће наука (неурологија и молекуларна биологија) у будућности показати да су и реактивни обрасци у простору емоција такође алгоритамски. И када апстрахира па чак и антиципира, интелгиенција је и даље образац реакције на подражај, односно на примљени податак, без обзира што је тај податак можда оформљен унутар саме интелигенције.
Поред тога, интелигенција није унапријед задат апсолут већ антрополошка одлика која се развијала током времена и бивала супстанцијално обликована бројним векторима, материјалним окружењем, друштвеним односима, научним достигнућима, технологијом, културом и умјетношћу… Као вриједносно и етички неутралан феномен, интелигенција се често стављала на располагање како, да поједноставим ствар, човјечности, тако и нечовјечности.
Што се тиче исходишта, односно изворишта интелигенције као антрополошке одлике, она, као и све друге антрополошке одлике, започиње на ћелијском нивоу и одвија се као биохемијски, електро-неуронски и алгоритамски детерминисан процес, али архитектура система интелигенције јединке остаје вишеслојна, осјетљива на почетне услове и стохастична у мјери која ствара привид хаотичности. Због тога реакција људске интелигенције на исти подражај није универзална и нужно идентична, не зато што наука „још увијек не зна“, већ зато што је систем комплексан и стохастичан. Петровић, међутим, и антрополошку и вјештачку интелигенцију перципира као механицистички предетерминисане, дакле тривијално предиктивне. Због свега тога Петровић остаје вјеран употреби појма интелигенције као алхемијског и есхатолошког и посматра је изван научне перцепције која интелигенцију сагледава кроз способност рјешавања проблема, адаптацију, те кроз способност генерализације и учења из података, односно из искуства, дакле и кроз индуктивну и кроз дедуктивну способност. Уједно, наука је давно одбацила концепт интелигенције као тоталитета па тако данас оперише са различитим структурама интелигенције.
Шаховски АИ софтверски модел, дакле, јесте интелигентан у домену шаха, као што је језички АИ модел интелигентан у домену лингвистичких образаца. То, истина, није „духовна“ интелигенција али није ни неинтелигенција. Петровић, међутим, запада у већ класичну замку и интелигенцију посматра искључиво као духовну детерминанту и успоставља релацију по којој оно што није људска интелигенција није интелигенција уопште. То је скоро па једнако тврдњи да мачка или слијепи миш не виде јер не виде као човјек.
Петровићева почетна теза, по којој је вјештачко лишено квалитета природе па самим тим и интелигенције, пада већ на првом епистемолошком кораку. Наиме, природно није уједно и онтолошки привилеговано. Антибиотик који је вјештачки синтетизован дјелује у природи, авион који је такође артефакт лети по законима природе, а математички доказ који је апстрактан и нематеријалан важи у природи. Вјештачко, дакле, није супротно природном већ је његов дериват, односно продукт природног система, људског ума и материјалних процеса. Ако природни неурон може процесирати информацију, не постоји никаква физичка, метафизичка нити онтолошка препрека да тај посао не обавља и силиконски склоп. Петровић, међутим, све то занемарује и уводи онтолошку хијерархију без доказа, арбитрарно и есхатолошки вриједносно.
Из тога проистиче да он између природе и вјештачког види апокалиптични метафизички јаз а не континуитет и интеракцију, а интелигенцију посматра као духовну есенцију а не као функционални процес. Такав приступ скоро нужно га води ка препознавању завјере номинације у оперативној и функционалној терминологији, али и ка одбацивању хеуристике у име a priori задатих аксиоматских концепата какви су ум, дух, душа, интелигенција, слободна воља…
Петровић се у тексту непрекидно, као на огради између Радована и Вилотића, клати између философског покушаја, који само што не склизне у перенијализам, и теологизацију, па стога у своју критику технологије уводи појмове ђавола, демона, литургије капитала, технолошке теологије. То је у есејизму сасвим легитиман метафорички наратив, али не и аргумент. Озбиљна критика технологије, од Елула, преко Мамфорда па до Штиглера, бави се, између осталог, анализом техничких система, политичком економијом технологије, аутоматизацијом моћи, метаморфозама људског рада али и људске перцепције… Код Петровића тога нема, постоји само апокалиптична реторика.
Ипак, испод тог патетичног наноса, у Петровићевом тексту постоје обриси релевантних питања, међу којима су технолошки капитализам, корпоративна концентрација моћи, аутоматизација одлучивања, убрзавање друштвених процеса, губитак радних мјеста и редефинисање самог појма рада, инструментализација човјека, манипулација информацијама, милитаризација АИ… Нажалост, аутор те феномене не подвргава анализи већ их митологизује, односно одбацује философију технологије у име технофобне есхатологије. Сва та легитимна и релевантна питања до којих Петровић опрезно долази али у њих не улази превасходно су политичко-економска и технолошка, а не онтолошко-демонолошка. На крају крајева, ни сама АИ није демон већ алатка у структури моћи, као и свака технологија прије ње. Петровића, међутим, АИ сама по себи чак и не занима, нити он разумијева како она функционише, као што не разумијева ни шах, па зато он тврди да је надмоћ АИ модела у шаховској игри могућа јер је „игра намјештена“. Та доминација АИ модела само потврђује да је шах формални систем са коначним и ограниченим скупом правила, па ако технолошки модел или колоквијално речено машина доминира у тој игри, то је само доказ да алгоритамска интелигенција постоји и функционише у ограниченим доменима, али нико озбиљан из тога неће извлачити закључак о метафизичкој надмоћи.
Петровић се, дакле, не обрушава на саму АИ, већ на просвјетитељство, оптужујући га за рат против природе, а концепт АИ види као потврду демонске природе просвјетитељства. Наравно, он бира да свој напад води наступним правцем преко АИ јер је лакше напасти један релативно нов технолошки феномен него се отворено ухватити укоштац са идејом просвјетитељства које чињенично јесте афирмисало рационализам, технику и експеримент као методу, али је истовремено дало немјерљив допринос развоју људских права, етике, концепта критике ауторитета, научне медицине… Аутор пренебрегава да без тог рационалистичког и просвјетитељског „механицизма“ не би било антибиотика, вакцина нити анестезије и да би се човјечанство још увијек борило против данас искоријењених болештина, са веома малим изгледима на успјех у тој борби. Но Петровић се, умјесто одмјереног и неутралног увида, одлучује за селективни приступ по принципу шведског стола и узима само оно што подржава његову унапријед задату тезу, не и оно што ту тезу доводи под сумњу и одузима јој валидност и кредибилитет.
Да не остане само у језичком, онтолошком и технолошком простору, Петровић се позива и на етику, тврдећи да је АИ угрожава и на том мјесту опет пада у замку посматрања једног динамичног феномена као a priori задате универзалије и апсолута. Несумњиво је да је појава АИ поставила веома озбиљна искушења пред савремену етику, поготово ону која се бави друштвеним, економским и политичким односима, али слична искушења кроз историју су се рађала и са појавом других технологија, штампарије, парне машине, аутомобила, рачунара… Ако се може говорити о угрожавању етике, онда ту оптужбу нипошто не треба упућивати вјештачкој интелигенцији, већ друштвеном и политичком оквиру који не учествује у развијању стандарда и етичких оквира. Тамо гдје они постоје, легитимно се може промишљати и критиковати њихова ефикасност, али не и тврдити да је етика смртно угрожена вјештачком интелигенцијом.
Петровићев дискурс, премда има амбицију да буде антрополошки и философски, уствари је псеудотеолошки. Он наизглед пише о антропологији и онтологији, па чак и о метафизици и етици АИ, али су му референтни оквири демонологија, јерес, идолопоклонство, тројански коњи, литургија капитала… То није критичка анализа технолошког феномена већ напола секуларизована теодицеја у којој је АИ симбол цивилизацијског отпадништва. Петровић није уплашен пред могућношћу да машина „мисли“, већ је интуитивно и подсвјесно ужаснут пред могућношћу да природа или, да будем још прецизнији, свијет „мисли механички“.
Поред тога, он је уплашен и пред динамичношћу и адаптивношћу свијета, па га позива на повратак себи, али не прецизира да ли се тај повратак завршава у средњем или старом вијеку или можда чак у пећини. Отуд његов апокалиптични вапај да је најгори живот – бољи живот. Притом он не размишља о кредибилности и плаузибилности властите позиције, јер неко ко се са таквом страшћу обрушава на савремена технолошка достигнућа, притом их не разумијевајући и позивајући на повратак некаквој изворишној духовности, не би смио да користи ни артефакте нешто мање савремене технологије, попут рачунара или аутомобила.
Можда и највећи проблем са Петровићевим текстом јесте то што он пише као АИ, односно он у свом есеју ради управо оно што раде слабији и примитивнији модели вјештачке интелигенције: посеже у селективни идејни корпус – Бејкон, Маркс, Декарт, Тарковски…, успоставља метафоричке ланце без аргументационог упоришта, користи натегнуте псеудосилогистичке конструкције које почивају на погрешним или недовољно схваћеним премисама, одбацује емпирију и умјесто ње нуди канонске обрасце као аксиоматске, подиже реторичку температуру али без верификације и потврде наратива… и тако ствара привид дубокоумног стила али без икакве мисаоне дубине, добијајући као резултат антипросвјетитељски есеј у форми псеудофилософске привидне синтезе.
Проблем, дакле, није то што је Петровићев текст усмјерен против вјештачке интелигенције, већ што почива на одсуству аргументације и разумијевања проблема о ком говори. Драматична апокалиптична реторика једноставно не може амортизовати тај недостатак.
