Пише: Борис Трбић
Број оних који подржавају ухапшену професорку универзитета је мали, и релативно предвидив. Ако сте се у протеклих осамдесет година питали „колико нас има“, то је то.
Све релације силе су нестабилне. Људи генерално не воле да чују да ће бити онако како одлучи једна особа или једна партија. Нарочито у једнопартијском систему, јер избора и нема. Због тога су неки људи онај циркус од партије који нам је владао пола века звали Кавезом сомуниста. Користећи бесмислену или донекле смислену комбинацију речи у којој бар једна говори у каквом се стању читав народ задесио. Сигурно да није пријатно када вам неко каже да ће бити онако како је одлучено на Осмом пленуму, 1987 године. Мени је то звучало бахато и идиотски. Моји родитељи су седницу као и већина грађана гледали до касно у ноћ. Богдан Тирнанић је у НИН-у написао: „Жено, пробуди ме кад се заврши Пленум.“
Данас се та врста једноумља огледа у лошем вишестраначју које траје четврт века и некакав лидер је увек у игри. „Чврста рука“ која се огледа у владавини која је чврста изнутра, слаба споља и препуна вриштећих контрадикција. И у опозицији сличних атрибута. И у аспирантима сличних атрибута. Онај са јаким погледом који је сменио „Осму седницу“, његов настрадали наследник кога је НИН поредио са Карађорђем, оно у синглету, па оно што није добро састављало реченице, па ово што не може да се слуша. Али су сви имали ауторитет победе на изборима. У реду: Биће како гласач каже.
Пејовић: Напади Ранка Кривокапића на Братићку показују да се антисрпски дух вратио из прошлости
Једна лекција која је могла да буде научена од професорке универзитета која је јуче лишена слободе је можда искорак у другачијем и праведнијем смеру. Та особа се једне вечери појавила у групи од 27 универзитетских предавача који су на подгоричком тргу носили иконе као знак идентитета ког не желе да се одрекну. Деловали су веома тужно за сваког ко има трунку савести. Иконе су некада носили и неписмени, а ови образовани и писмени људи су одлучили да у анти-меритократској средини учине исто. Мени је то индикативно. Не „биће како владајућа странка и председник кажу“. Не „биће како пленум каже“. Већ биће како идентитет и бројеви који траже да буду поштовани – говоре. Убрзо затим кроз градове и села Црне Горе кренуо је политички најартикулисанији, најпоштенији и најдиректнији покрет против политичког страха и дискриминације изнедрен у нашем народу од краја Другог светског рата. Све се знало.
Иако нисам оданде био сам поносан што неке од тих људи познајем. Имали су наде. У Београду их апсолутно нико из образовних, интелектуалних и уметничких кругова није гласно и отворено, масовно и дуготрајно подржавао. Недељама или месецима. Као што рече Клајд у филму Бони и Клајд: I just don’t see any profit in it.
Тај покрет је трајао колико је било потребно да се ствари промене. Неки ће тврдити да су идеали тог покрета недуго затим били изневерени, да је дошло да подле и смишљене инфилтрације и изневеравања идеала покрета, чак и да је професорка лишена слободе несвесно била део владе која је изневерила очекивања. Али бојим се да доктора наука и стручњака за америчку књижевност не можете кривити за све. Ако неко познаје Харолда Пинтера и Дејвида Мемета не може да вас учи елементарним узусима људске интеракције. Нити елементарном моралу. То се учи код куће.
Није ми познато да неке етничке групе (не Херцеговци или Црногорци, рецимо Банаћани – утицајан је банатски лоби, кад би се играли лудила) трпе претње протеривањем – у Београду, иако су веома активни у политичким активностима и често се јављају са сугестијама о томе како да се мења неиздрживо стање. Професорка их је константно трпела. Син позиционираног Титоисте каже да му је неиздрживо, мада ме није питао због чега сам емигрирао пре 35 година. А знамо се. Нико им се као професорки лишеној слободе не уноси у лице. Нико их не обавештава где су рођени и одакле су „увезени“. Да треба да купе прње и оду. И не треба.
Борис Трбић: О Косову и Метохији ће говорити обичан народ, историчари и уметници
Сви смо негде рођени и са неке коте били „увезени“. Да се тако нешто догађа, требало би их заштитити по сваку цену. Али делује да су они који су најактивнији међу њима већ заштићени због тога што су оријентисани на прави начин, упркос свом „неиздржу“. И пропоненти су историјског, културног, идентитетског, стварног „неиздржа“. То међутим није био случај са професорком универзитета која је била уверена да се етичка позиција не трампи за некакав статус, материјална добра или некретнине. Статус министарке (који је више личио на сталну опструкцију) трајао је кратко, статус подстанара је задржала. И направила једну грешку у целом процесу. Мешала се са људима који имају довољно зла и активне енергије да појединцу и генерацијама од 4 милиона бивших Југословена униште здравље и натерају их да размишљају о одласку.
Подршке оваквом ставу нема у власти, опозицији и међу аспирантима. Ћутање је речито. У протекле две године на мрежама сам видео толико претњи репресалијама да је то било чудно. Сада нема потребе за чуђењем. Број оних који подржавају професорку универзитета је мали, и релативно предвидив. Ако сте се у протеклих осамдесет година питали „колико нас има“, то је то.
Извор: Стање Ствари
