Пише: Атанас Ступар
Није непознато да новинари симпатишу криминалце. Ал Капоне, Дилинџер, Бони и Клајд, Мејсон имали су обожаваоце међу новинарима. Колумбијска новинарка Вирџинија Ваљехо била је фасцинирана Паблом Ескобаром.. Имала је своју ТВ емисију у коју је доводила чланове нарко картела. У тим случајевима долазило је до поклапања капацитета новинара и капацитета криминалаца односно њихових одважности у професијама. Криминална дјеловања имају потребу за медијским утицајем док се новинари занимају за скандале и сензације.
У овом случају капацитети новинара и криминалца су више карикатурални него пажње вриједни. У радњама одбјеглог криминалаца није било ничег спектакуларног што би привукло пажњу иоле озбиљнијег новинара. Улогу је одиграла политика и идеологија које су и једног и другог актера промовисале и штитиле на пољима њихових дјеловања.
Дакле у овом случају поклапање капацитета, новинарског пера и храбрости криминалца, је у сјенци важнијег фактора а то је мржња актера према политичким промјенама у Црној Гори. У први план избија бијег криминалца као особе која својим поступком може наудити актуелној власти. Новинар и осуђени криминалац се повезују како би постали симбол заједничке борбе за повратак старог режима на власт.
Улога полиције је скоро па симболична. Да је не би и даље оптуживали за нестручност полиција је покушала, не да разобличи потенцијалну везу новинар- криминалац, већ да узме изјаву од новинара с обзиром да јој је криминалац недоступан. Поступак полиције је изазвао жестоке реакције из оних кругова који државу Црну Гору не могу замислити мимо диктатора и његовог ауторитарног режима који је покушао да друштву наметне нове идентитетске вриједности у којима су се пронашли одређени слојеви и криминала и новинарства.
Имамо симбиозу поражених снага на више нивоа.
Кратко речено случај Комненић – Меденица је примјер симбиозе политике и медија у функцији повратка на власт ауторитарног режима који је неприкосновено владао Црном Гором до 2020. године.
