Приредио М. Д.
Појам хикикомори (јап. hikikomori — „повући се унутра“) први је систематски описао јапански психијатар Тамаки Саито крајем деведесетих година 20. вијека. У почетку се сматрало да овај „друштвени поремећај“ погађа искључиво младе људе у Јапану, и то у великом проценту, доминантно мушкарце. Објашњење се тражило у специфичностима јапанског друштва — високим очекивањима, снажном притиску академског и професионалног успјеха, као и култури стида и социјалне конформности.
Међутим, временом су слични случајеви почели да се појављују и у другим дијеловима свијета — од Европе до Сјеверне Америке. Тако је постало јасно да хикикомори није искључиво културно условљен феномен, већ сложени психосоцијални проблем савременог доба.
Шта је хикикомори?
Хикикомори се најчешће дефинише као екстремни облик социјалне изолације који траје најмање шест мјесеци, при чему се особа повлачи у свој дом — најчешће у сопствену собу — и минимализује или у потпуности прекида контакт са спољашњим свијетом. У тежим случајевима, комуникација се прекида и са укућанима.
Важно је нагласити да хикикомори није званична дијагноза у класификацијама попут Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM-5), већ се описује као синдром или образац понашања који може бити повезан са другим психичким стањима — депресијом, социјалном анксиозношћу, аутистичним спектром или поремећајима личности.
Да ли је узрок интернет?
Са експанзијом дигиталних технологија, често се сматрало да је хикикомори посљедица зависности од интернета и видео-игара. Иако дигитални свијет може послужити као „сигурна зона“ у коју се особа повлачи, истраживања показују да технологија није примарни узрок, већ средство одржавања изолације.
Другим ријечима, интернет није узрок повлачења — он је често његова посљедица. Особа која већ осјећа социјалну анксиозност, неуспјех или одбаченост, у дигиталном простору налази контролисано окружење без непосредног социјалног ризика.
Поремећај понашања или облик савремене аскезе?
Неки аутори постављају провокативно питање: да ли је хикикомори искључиво поремећај, или и симптом дубљег друштвеног незадовољства?
У култури која наглашава продуктивност, видљивост и сталну повезаност, радикално повлачење може се тумачити и као пасивни отпор. Међутим, за разлику од добровољне аскезе, хикикомори није свјесни духовни избор, већ стање праћено патњом, осјећајем беспомоћности и губитком функционалности.
Кључна разлика лежи у питању контроле: аскеза је изабрана и осмишљена, док је хикикомори најчешће облик психолошког „заглављивања“.
Који су могући узроци?
Хикикомори се обично развија под утицајем више фактора:
дуготрајна социјална анксиозност
страх од неуспјеха или стигматизације
породична динамика (претјерана заштита или емоционална дистанца)
вршњачко насиље
академски или професионални притисак
депресивни симптоми
Често је ријеч о постепеном процесу — изостанак из школе или са посла, све рјеђи изласци, поремећај ритма спавања, а затим потпуна изолација.
Посљедице дуготрајне изолације
Дуготрајно повлачење може довести до:
губитка социјалних вјештина
продубљивања анксиозности
депресије
зависности од дигиталних садржаја
економске зависности од породице.
У неким земљама се већ говори о „изгубљеној генерацији“ младих одраслих који годинама остају изван образовног и радног система.
Могућности подршке и третмана
Интервенција је сложена јер особе са хикикомори синдромом често одбијају директан контакт са стручњацима. Приступ обично укључује:
постепено успостављање повјерења
породичну терапију
психотерапију (нарочито когнитивно-бихејвиорални приступ)
рад на изградњи социјалних вјештина
структуирање дневне рутине
Кључна је рана идентификација и подршка, без осуђивања и притиска.
Хикикомори није једноставан „проблем модерне омладине“, нити се може свести на зависност од технологије. То је сложени психосоцијални феномен који одражава напетости савременог друштва, али и индивидуалну рањивост.
Између поремећаја понашања и дигиталне аскезе, истина се најчешће налази у простору психолошке патње — тамо гдје повлачење није избор, већ начин преживљавања.
