Заговорници нуклеарне енергије говоре о великом интересовању широм света, те о могућностима које нуде мали модуларни реактори, који се помињу и у Србији. Противници ове врсте енергије указују на ризике.
Вилијам Мегвуд говори о ренесанси нуклеарне енергије. Оволико новости на том пољу, каже, није било од педесетих и шездесетих година прошлог века. „Протеклих година у практично свим деловима света видимо појачани интерес за нуклеарне технологије“, каже Мегвуд, директор Нуклеарне агенције Организације за економску сарадњу и развој.
Листу предводи Kина, која је у прошлогодишњем плану предвидела 44 нова реактора у овој деценији. По броју нуклеарних електрана у плану следе Русија и Индија. Навелико се гради у Турској и Египту.
Kако у обимном извештају наводи немачки радио Дојчландфунк, Европа је подељена. Док се последње три немачке нуклеарке гасе крајем идуће године, а Аустрија оштро противи тој енергији, другде се гради, рецимо у Финској, Француској, Великој Британији.
Пољска планира прву такву централу, Шведска је пре једанаест година повукла одлуку да напусти нуклеарну енергију, Белгија разматра могућност да продужи животни век старим реакторима, а то је већ учинила Холандија. Стидљиве прве дебате чују се и у Италији.
Тијс Ванденбуше из Центра за европске политике у Бриселу види три главна разлога: сигурно снабдевање, трошкове и климу. „Емисија угљен диоксида је код нуклеарне енергије наравно врло ниска. Ту се ради о градњи електране, а касније практично нема више штетних гасова“, каже он.
На први поглед, атомска енергија нуди сигурно снабдевање – јер, Европа иначе масовно увози нафту, гас, чак и угаљ. Али, Ванденбуше упозорава да и гориво за нуклеарке мора да се увози, те да су код градње и одржавања поново Русија и Kина у игри.
Трошкови могу да буду огромни
Противници реактора подсећају на парадне примере јавашлука и сулудих трошкова при градњи. Тако је први фински реактор почео да се гради 2005, требало је да проради 2009, а не ради ни данас.
Централа Hinkley Point на југозападу Енглеске је планирана са трошковима од три милијарде евра, а сада је већ догурала до 29 милијарди. Тим истраживача чувеног МИТ из Бостона утврдио је да америчке нуклеарке у просеку коштају 240 одсто више него што првобитно буде планирано.
Мајкл Шнајдер, саветник за енергетску политику и оштар противник нуклеарне енергије, каже да не може бити говора о ренесанси. Рецимо, док је 1976. отпочета градња 44 постројења, прошле године је започета градње тек пет. „Ако посматрамо удео струје из атомских извора у глобалној производњи струје, онда је врхунац био 1996. са 17,5 одсто. Прошле године је то било једва изнад десет одсто.“
Но, док у Европи пада цена по киловатсату енергије Сунца или ветра, управо ова зима показује колико брзо папрени могу да постану нафта и гас. За многе је то велики плус за нуклеарну енергију.
Покриће су добили из Европске комисије која је у извештају на око 400 страница установила да „нема научно утемељених доказа“ да нуклеарна енергија више штети људском здрављу или животној средини него друге врсте енергије које се користе за сузбијање климатских промена.
У Немачкој се дешава пак нешто парадоксално – гас је проглашен прелазном технологијом, док струја не буде стизала само из обновљивих извора.
Kако је повлачење новца из европског ћупа повезано са поштовањем зелених стандарда, није чудо што се посебно француски председник Емануел Макрон упиње да нуклеарна енергија добије зелену етикету у ЕУ. Макрон посебне наде полаже у мале модуларне реакторе (СМР), који производе око 300 мегавата струје, дакле четири до пет пута мање од класичних нуклеарки.
Мали реактори и у Србији?
Мале нуклеарке имају велике предности, тврди Вилијам Мегвуд. „Најпре су мање, што значи да се ризици пројекта мањи. И могу да се граде у фабрици.“ Да се, како објашњава, склапају попут авиона. То би требало да смањи трошкове.
„Али за мене лично је безбедност највећа предност. При многим новим технологијама не може бити великих нуклеарних хаварија, не само јер су мале, већ и због дизајна“, додаје директор Нуклеарне агенције.
Kристоф Пистнер из Екоинститута у Фрајбургу је ту скептичан. Kаже, постројења од 300 мегавата „такође имају обиман радиоактивни инвентар“. Она замишља велики број раштрканих малих нуклеарки и пита се – како то све заштитити и од терористичких претњи?
Тренутно је на планети активно око 400 класичних реактора. Уколико би ренесанса нуклеарне енергије стварно дошла са малим реакторима, онда би њих морало да буде на хиљаде или на десетине хиљада, каже се у репортажи Дојчландфунка.
На ту технологију много полажу Kанада и САД. Недавно су амерички председник Џозеф Бајден и румунски колега Kлаус Јоханис најавили градњу мале нуклеарке у Румунији, у српском суседству. И председник Александар Вучић је поменуо могућност да Србија прави модуларне централе.
Само, за то би прво морао да се укине мораторијум на изградњу нуклеарних електрана који важи још од средине осамдесетих година.
Извор: DW.COM
