Подгорица је након Другог свјетског рата, након савезничких и окупаторских разарања, имала прилику да се архитекстонски развија у границaма укуса, мјере и смисла као медитерански град par excellence; поготово јер је имала на располагању архитектонску машту чудесне Светлане Кане Радевић, што је упамћена као прва жена архитекта у Црној Гори, али и као аутор ремек дјела, какво јесте и Хотел Подгорица.
Таква, рекох, архитектонска шанса почела је да се распада доласком људи у џемперима на власт, а првенствено током предуге владавине градоначелника, што је својом деспотском политиком прије наликовао шерифу са Дивљег запада, неголи политичару модерног васпитања. Какав је данас резултат? Добили смо главни град без шарма, аутентичности, а, рекло би се, да више приличи архипелагу него граду.
Ако само осмотримо слику џиновског солитера, коју прилажемо уз овај осврт, а који својом укупном стакленом и националном иконографијом илуструје слике лажног прогреса, уочавамо како је тај мегаломански објекат својим монструозним сјенкама затамнио своје окружење, чинећи га најобичнијом урбаном мизеријом, чинећи једва видљивим, па и трагичним, једно архитектонско чудо, што се зове Хотел Подгорица.
Најзад, укупан визуелни призор можемо сада третирати као школски примјер архитектонске гротеске. Али, истовремено у томе можемо препознати и просторну метафору наше пождеране стварности. Као што су мегаломани прије пола вијека разорили Његошеву капелу на Ловћену – скромну и лијепу, а несагледиву у својој симболичкој вриједности – градећи монструозни маузолеј, тако су и њихови потомци почели да граде монструозне објекте, подвлачим, монструозне – не само у смислу величине већ и у етичком смислу, који прождиру наше градова.
Како гротеску обично прати и иронија, потребно је уочити још једну аналогију. Када је порушена Његошева капела, она је још задуго остала уписана на званичном грбу Црне Горе. Симболички се то могло схватити као симптом наше располућености, једног шизофреног односа према Његошу; према темељима културе уопште. Слично је и данас. Градитељи монструозних подгоричких солитера усуђују се, истовремено, да бесједе на свечаности посвећеној Кани Радевић…
Милорад Дурутовић
