Пише: Петар Пајић
Новинар НИН-а Петар Пајић и фотограф Томислав Петернек 1984. посетилу су нашу најпознатију песникињу Десанку Максимовић у њеном дому. У интервјуу разговарали су о националном и универзалном у поезији, Ани Ахматовој и Милошу Црњанском, о пешачењу по Русији и Бранковини, о „Одбору за заштиту уметничких слобода”, о Иви Андрићу и поезији 20. века, песми „Крвава бајка”… Разговор са песникињом објављен је у броју 1731, од 4. маја 1984. године.
Песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Десанка Максимовић (16. мај 1898, Рабровица код Ваљева) преминула је на данашњи дан, 11. фебруара 1993. године у Београду. У свом раду поред писања бавила се и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Добила је велики број књижевних награда и изабрана је за почасну грађанку Ваљева, у којем јој је још за живота подигнут споменик. Године 1993. основана је Задужбина Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић”.
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години. У Ташмајданском парку у Београду 2007. отркивен је споменик овој песникињи.
У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Максимовић” у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске. Неколико основних школа, библиотека и улица данас носи њено име.
У наставку преносимо цео интервју Петра Пајића из архиве НИН-а.
Писати песме 70 година
Овај наш, 20. век – ако догура до краја без катастрофе – биће у неким будућим временима упамћен по чудима технике, по слетању на Месец, по револуцијама, великим светским ратовима и по женама. Никада толико није било великих и познатих жена: оне су председнице држава, научнице, вође, уметнице… Овај наш век је и век великих песникиња: Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Елисавете Багрјане, Десанке Максимовић… не можемо, наравно, све помињати.
Повод за разговор са Десанком Максимовић не морају да буду нове књиге (у прошлој години објавила је две), нису потребне награде (недавно јој је уручена, као првој светској песникињи међународна Украјинска награда „Премија Иван Франк“), није потребан податак да јој је 20 књига преведено на 15 језика и штампано у 17 земаља, у тиражу од више стотина хиљада примерака. Коначно, није никакав повод ни вест коју смо сви прочитали да је Удружење књижевника Србије предлаже за Нобелову награду, а да јој у Шведској припремају књигу. Повод је – она сама.
На глави црни или бели шешир са великим ободом. Пријатан младалачки глас. Ситан, али брз корак који открива несвакидашњу виталност, темперамент.
„Зар опет морам да се сећам“, каже нам преко телефона док се договарамо за разговор. Утаначујемо неуобичајено време за посету, четири по подне. До 86. године није стекла навику, а нема ни времена да се поподне одмара.
„Немојте се, девојке, љубити на трави”
У четири по подне у њеном стану: у дневној соби два ормара књига, уметничке слике по зидовима, неколио плакета и фотографија, међу њима и Максима Горког. Песникиња из бифеа вади пиће, сокове и друге ђаконије да би нас гостопримљиво почастила. Њени смо гости, па, без обзира што су јој укућани сви млађи, жели да то сама уради.
„Млади морају да знају да све има своје време”, каже и разговор почиње потпуно непланирано о младима, љубави, младости. Не свиђају јој се порнографске фотографије које се у неким нашим ревијама објављују.
„Намера им је да изазивају млада, недорасла бића. Намера им је нечасна. Нисам против слободне љубави, она је и раније постојала, али, понављам, све мора по природним законима, да дође у одређено време. Не ваља ништа прерано почети, брже се остари. Не ваља ни прекасно. Нормално је да девојка оде код младића у стан, ако су обоје зрели и ако се воле.”
Кад смо већ започели овако разговор, питамо је шта је потребно да би љубав била срећна, да би се освојило нечије срце.
„Потребне су лепе речи”, каже Десанка Максимовић. „Милош (мисли на Црњанског), Милош је био диван! На пример: стојимо нас четири бруцошкиње у аули, а он нам прилази са уздигнутим рукама и каже: ‘Немојте се, девојке, љубити на трави… назепшћете’ Или: возимо се, цела једна група, трамвајем по Београду. Милош се удвара млађој, непознатој жени. Кад она сиђе, ми му као замерамо на понашању, а он каже: ‘Зашто? Синови пролепшавају мајке!’”
Интересујемо се какви су, у том погледу, били други песници.
„Дучић, рецимо, није био лепотан, али је знао да говори лепе речи. Исто то умео је и Вељко Петровић.“
„Крвава бајка”
„Написала сам песму ‘Крвава бајка’ трећи дан после стрељања деце. Тада сам била у Београду, али удаљена из школе. Пошла сам једно јутро у Прву женску гимназију да видим своје ученике. Бануо је пред мене један човек, коса пуна сламе, изгребен, грозан, бануо је па ни да каже: ‘Помози бог! Ништа – него: све нам ђаке у Крагујевцу побише!’
Та песма је настала као оне прве љубавне песме. Она збиља није писана, она се родила, јер је имала психичку предспрему, прво рефрен да је то било у земљи сељака. То је као алузија на то: аха, то је било у оној земљи која је разбојничка, која је сељачка, која је прљава, а видите то се догодило у тој земљи…
Све је било у мени готово: песма се заиста родила и записана је кад сам дошла до куће. Тако сам полако заобишла четврт у којој сам становала као да носим чашу воде на длану да се не би то што се кристалише разбило…
Сакрила сам код куће, хвала богу, песму где је нико није могао да нађе. Долазили су агенти…“
Питамо за Андрића.
„Иво је био господин, отмен, затворен, на дистанци. Путујемо као млади, једном приликом у Пожаревац, на књижевно вече. Он, моја пријатељица и ја. Допада се мојој пријатељици. Она ми ћућори да му то пренесем. Ја му кажем, а он ми одговори: ‘Немојте о томе, Десанка. Не знам да ли се то односило на тај тренутак или уопште’.“
Поезију Десанке Максимовић знају сви: деца, омладина, одрасли. Она је песникиња за све узрасте, за све професије, за образоване и необразоване, за цео живот. У Бранковини мисле да је она њихова сељанка. У Русији верују да је руска песникиња. У Америци су је назвали „дамом песништва“. Млади је прихватају као вршњакињу, за старе је узор и еликсир да одмакле године не морају да значе старост.
„Једном су ме питали: другарице, Максимовић, како се постаје песник? Одговорила сам: мора мама да те роди. Па да! Песник је цело биће, недељиво.
Питали су ме и када пишем. Одговорила сам: у ходу, кад ми падне на ум, ноћу, у парку, изненада. У возу, на путовањима, свуда.
Путовање је за мене празник. Била сам на свим континентима изузев Африке, а и тамо ћу отићи чим стигнем. Макар са птицама селицама.
Путовања не значе само хиљаде километара пређених по даљинама Сибира или Аустралије. Путовање је и шетња по неком путељку у Бранковини. На тим путељцима разговарам са немуштим бићима, биљкама и инсектима, мојим првим пријатељима. Кроз њих откривам законе васионе, живота и смрти. Свака песма, као подлога мора да има апсолутну научну истину.”
Да ли је то што сте рођени у ваљевском крају, где су се дешавали судбоносни историјски догађаји утицало на вас да постанете родољубива песникиња?
Без секунде двоумљења наша највећа патриотска песникиња Десанка Максимовић одговора: „Не, није. Родољубиво осећање рађа се из осећања великог бола и стида због националног пораза. То сам заједно са целим народом осетила врло рано, као дете, и осећала сам у годинама младости, јер ратови су стално трајали. Цео народ био је вољан да изгине само да не доживи пораз. Тај стид од пораза за који ниси крив, тај велики бол који су сви осећали, продудио је у мени родољубива осећања.
Ја сам на друму Ваљево-Бранковина видела једног војника који се приближио једној капији. Изашла је нека старица, он јој тражи воде. ‘Одакле ти, сине?’, пита старица.
Војник јој одговори: ‘Идем кући’. ‘А где су ти браћа?’ ‘Земља је пропала’, каже војник. Старица му рече: ‘Како је могла да пропадне кад сте ви живи? Иди тамо где су твоја браћа, дужност вам је да погинете’. И та сељанка је утицала на моју поезију.”
Лектира
„Прво ћу се похвалити да сам још у гимназији научила добро француски, па сам поред књига на нашем, читала упоредо књиге на француском језику. Читала сам многе чувене песнике, народну поезију, од мојих земљака Љубу Ненадовића, Милована Глишића.“
Шта сад читам
„Последње што сам читала то је новији број ‘Књижевне речи’, а из Лазаревца су ми песници послали своје стихове. Добри су. Ми, уопште, имамо антену за поезију.“
Успомена
„У гимназији ми је сестрична Бране Петронијевића предавала биологију. Само би ме једном у току године испитивала.“
Русија
„Одрасла сам у словенофилској породици и од малих ногу сањала сам да видим Русију. Жеља ми се испунила први пут 1957. године.“
Ана Ахматова
„Ана Ахматова је била жена поносита, без сујете. Као да је говорила: знам ко сам!“
Језик
„Имала сам срећу да се родим у крају где је лексика необично богата. Ја ђаволски добро познајем језик.“
Песникиња
„Гордану Тодоровић сам волела и дивила јој се. За Весну Парун мислим да је снажна, велика песникиња, блиставог језика.“
Живот
„Живот волим, па зато размишљам о смрти.“
Анегдота
„Једном кад је у Југославији било тешко политичко стање, питала сам Андрића: „Шта да радимо? Хоћемо ли моћи испливати?” А он ми је рекао: ‘Знате, Десанка, испричаћу Вам једну анегдоту, нека Вам она буде одговор: Разговарала су два пријатеља Италијана. Први би упитао: шта да радимо, видим: какве су тешке кризе у Италији? Онај други је одговорио: нека о томе брине Виктор Емануел’.”
Шта је за Вас „национално”, а шта „универзално” у поезији?
„Свако уметничко дело мора да има печат народа из кога уметник потиче. Добро је кад га има. Ја сам својом родољубивом поезијом везана за мој народ. То је то национално. А шта је, питате, универзално у националном? Па, то је поезија!
Видите, мене су неки, баш због ствари о којима разговарамо, нападали, али се нико од тих нападача није усудио да такне у песме као што су ‘Крвава бајка’, ‘Спомен на устанак’… Мени није ни мило да ме хвале они који нису као ја”.
Шта мислите о критичарима?
„Са критичарима сам имала среће, а и они, богме, са мном. Сваки критичар пише о себи. Било је напада. Звонимир Голоб је, рецимо, писао против моје поезије о цару Душану, као и о збирци ‘Немам више времена’. На његове такве нападе реаговали су писци из Загреба. Било је и таквих памфлета који нису имали у суштини ништа против моје поезије, већ против оних који су о њој писали. Време постави све на своје место.
Могу да вам кажем да смо се раније више волели, да свађалица, као сада, често простачких и пијаних, нисмо имали.“
Преведено вам је 20 књига. Губи ли се поезија у преводу?
„У добром преводу остане оно ‘универзално’, тако да не мора ништа да се изгуби. Моја родољубива поезија је превођена, па, ваљда, и код других народа развија патриотска осећања. Љубавна је сама по себи универзална. Пише ми недавно један млади читалац из Сибира и каже: ‘Другарице Десанка, кад год читам Ваше љубавне песме, мислим да су мени посвећене’.
Ана Ахматова кад је преводила моје стихове, писала ми је да се доста намучила. Необично су добро и мелодично преведене на немачки. Погођена јаз мелодија.
На албански су ми преведене три књиге и имале су успеха: ‘Бунтован разред, поема за децу ‘Златни лептир’ и Есад Мекули је превео ‘Тражим помиловање’. Било би добро кад би и у ова времена Албанци песници долазили у Београд и ми ишли код њих, као што се чинило донедавно”.
Давичо ми је драг
На зиду собе у којој седимо, између осталих уметничких слика је и познати портрет Десанке Максимовић, који је радио Пјер Крижанић. Питамо како је настао.
Десанка најпре помиње свог факултетског профе- сора Богдана Поповића („чаробног педагога”), који јој је, године 1924-25. после једног успелог писменот рада издејствовао – стипендију о француске владе. Рекао је да студенте не шаље у Париз да би правили докторате, већ да би шетали булеварима, поред Сене, учили језик, ишли у позоришта и тако завршили још један факултет (ишла је на предавања Јована Цвијића).
У Паризу је становала са Лизом Марић, будућом супругом Пјера Крижанића. Једном су њих две „на руке” сашиле исте хаљине од црне и црвене свиле. Пјер дошао да их води на концерт на кад види хаљине, викне! ‘Скидајте те епитрахиље! Зар хоћете да ме на концерту питају какве то попове водим!’ А, опет, другом приликом каже јој: ‘Ајде, богати, Десанка, позирај ми, немам пара да платим модел. Распусти косу!’ Тако је настао овај познати портрет.
Намеће нам се само по себи питање о надреализму и надреалистима. Управо те године изашао је Бретонов чувени „Манифест надреализма”, Париз је светски центар уметничких збивања, многи наши писци су тамо.
„Нисам имала никакве везе са њима, нисам их виђала. По својој природи, по души, нисам надреалиста.”
Па ипак, познавали сте се?
„Дабоме, знали смо се и виђали у Београду, али нисмо припадали истом друштву.
Били су можда сујетни, али то ми није сметало. Они су сматрали да су копљима и копљима изнад нас. Кад бих неку њихову лепу песму прочитала, мени би се допала. Међутим, нисам у име своје слободе захтевала да се гњави туђа слобода. Дајте ми слободу да напишем како хоћу, а ви пишите како ви хоћете – мислила сам.
Винавер је правио шале на мој рачун, али ме је волео.”
Питамо за Давича.
„Он је мени драг песник, мада се данас понекад чудим и не слажем се са неким његовим поступцима. И данас, кад год га сретнем, сетим се његових речи из младости да је његов отац Србин Мојсијеве вере. Није ми то било мило што ми је потребан још један Србин, јер ако смо добри, има нас довољно. Радовала ме и његова потреба за братством, широкогрудошћу. И због те његове младалачке широкогрудости, због његовог великог песничког дара; он а ми је и данас драг.”
О Одбору и Академији
У кући песникиње не осећамо се као гости. Пијемо кафу, одлазимо сами до бифеа, чак нудимо и њу да је послужимо нечим. Разговор са њом води се лако, занимљиво, не сећа се време које протиче. Питамо о „Одбору за заштиту уметничких слобода”, чији је члан.
„Сматрала сам да морам ту бити као најстарији књижевник, борити се за идеју да се брани слобода. Волим сама да се борим. Пола свога живота сам се борила за неке своје пријатеље без икаквог удружења, ишла пред милиционере. Мени се заправо више свиђа да се тако борим.
Овде сам хтела, ето тако, да помогнем песнику Ђегу. Али, када су се почели прегонити између себе Одбор и Председништво Удружења књижевника Србије, рекла сам: молим, опростите ми, излазим, јер ја више ту немам посла… Нисам политички борбен тип, али морално јесам.”
Пошто је редован члан САНУ, институција о којој се често полемише, питамо је о томе.
„Има таквих којима је нејасно што су у САНУ махом стари људи и којима се чини да то Академији умањује вредност. Мени се чини да такав презрив однос према старости није разуман. Међутим, када су сада изабрана два-три млада човека, опет је било незадовољних. Испада да се има нешто против људи, а не против Академије.”
На крају овог разговора Десанка Максимовић нам каже: „Ја бих много зала и о себи могла рећи, али увек се сетим Иве Андрића и његове мудрости. Говорила сам му лоше о једној својој песми. Казао ми је: ‘Немој, Десанка, наћи ће се други који ће то рећи’.”
Управо, кад завршавамо разговор и кад се спремамо да кренемо, звони телефон. Десанку Максимовић зову из „Друштва пријатеља Француска-Југославија”, да обавезно дође на седницу која треба да почнз и на којој ће се решавати питање повећања плата наставницима француског језика.
„Морам, онда, и ја да идем”, каже песникиња. „Људи решавају своја важна питања, хоће да чују и моје мишљење”.
Пола осам је увече.
У склопу интервјуа објављене су и две необјављене песме – „Сајам књига” и „Пауци”.
Сајам књига
Више књига но камена и опека
у тврђави древној на Калемегдану
но у средњовековном самостану.
У њима море жалости и смеха
да им се предаш узалуд те чека.
Да их чиљаш по сто у једном дану
у простору вечито закључану,
прочитао их не би за свог века.
Сунце им упекло у златне наслове.
Ти не памтиш ни како се која зове.
А оне ти се умиљавају, нуде,
и пружају ти своја срца кључе.
А ти одлазиш беспомоћан, утичен
и дуго ти још после тешко буде.
Пауци
Човек, вероватно песник, шета,
лево планина шумовита,
жбуњем повешана паучине сита,
танушна ужад им решета.
Месец август пред крај лета.
Црних мрава цела свита
запослено некуд хита.
Паук крсташ вреба из свог сплета.
Човек шета, песник вероватно.
Десно му обала мора стрма,
вода као паучје мреже срма.
Њише се на ветру као клатно
паучак неки изнад понора.
Стрепе над њим и песник и гора.
Извор: НИН
