Пише: Оливер Јанковић
Неко ће све свести на прилику да се заради још који долар, који гарантују разне твртке, само ако се појавиш „још једном“ на Играма. Други ће томе додати инат и неке морално-психолошке нерашчишћене рачуне, који стају у чувену српску ријеч „инат“. Према коме? Па има према коме: ривали, најближи рођаци и пријатељи, јавност, стручни и медицински коментатори. А ту су и они трећи који ће просто сабирати титуле и медаље, па ће увјек моћи да кажу „недостаје још само ова“… Међутим, и једнима, и другима и трећима, врхунски спортиста и олимпијски шампион Линдзи Вон могла је да одговори лако, како јој нијесу потребна нови наступи на олимпијским играма, да би дошла до нових пара и нових доказивања. Данас је све то лако постићи неком добром рекламом са познатом фирмом, или неким мемоарима (небитно да ли ће се дати у форми X објаве или књиге) у којима се можеш обрачунати са тумачима твоје судбине. А нова медаља? Па, руку на срце, она не може бити сјајнија од злата које си већ једном освојио/освојила. Једна олимпијска медаља отвара врата бесмртности, једнако као и њих 100…
У питању је дакле, нешто друго. Неки демони, или неке виле који прогоне оне баш најбоље међу нама (Леброн, Меси, Роналдо, Новак, Линдзи…) да једном ухваћен ваздух на врху Олимпа, не испуштају из својих груди, односно, да не силазе у нижа поднебља. У низине које би могле угушити њихов дух.
Попут оног Бодлеровог Албатроса, и ови јунаци спортске умјетности, послије толико дана проведених у висинама, на којима нико други никада није био, једноставно на земљи постају незграпни, неспретни и сувишни. Са тим херојским ореолом они су непожељни међу смртницима. Мислите да је једноставно сићи са те висине, и послије мирисања божанске близине, њушкати око близине неког моћника који ће вам понудити (или ћете га морати молити) неку могућност да:
1. снимите рекламу за патике
2. будете стручни коментатор
3. постанете члан владајуће партије
4. добијете у власништво неке бизнис акције….
5. постанете тренер млађима, а истовремено сарадник или љути противник менаџера који вам до јуче нијесу били ни до кољена
6….
Ево наставите низ, како вам буде по вољи. Све је то отужна перспектива силаска са шампионских висина, оних који су окусили доказ своје ванвремене посебности. Једино би нека крајња духовна смиреност, какву је тешко наћи и у религиозним заједницама, могла да заузда ове силе које шампиону не дају мира.
И отуд трка, свакога на неки свој начин, упркос сопственим годинама, упркос млађим противницима, упркос границама људске судбине, да се полети још једном, тамо гдје мали број људи може, а ти сигурно знаш да си могао…
Овдје не причам о свим оним врхунским спортистима који углавном лако препознају моменат како и када треба окачити копачке, рекете или скије о клин. Овдје говорим о ријетким људима небеских крила, који су у току једног вијека били најбољи од најбољих, и који су на том шампионском путу, најчешће побјеђивали сами себе. И оно негативно али и оно најпозитивније у себи.
Зато је силазак са тих литица и урвина Олимпа претежак и пре-болан сваком смртнику. И зато болни крици Линдзи Вон са скијашке олимпијске стазе у Кортини, нијесу само посљедица физичког бола од покиданих лигамената, него и бола душе којој је бесмртност на самом дохвату руке. А тај бол осјећа свако људско биће и лако га препозна као свој.
