Пише: Оливер Јанковић
Зимске игре се послије 12 година враћају у Европу (Сочи, Русија 2014), а послије 20 година у централну или Западну Европу (Торино, Италија 2006). Дакле, након двије деценије опет Италија и опет обронци Алпа, само други велики град и други велики стадион. Од торинског Деле Алпи до миланског Сан Сиро.
Медијска атрактивност и навијачко интересовање су неупоредиво мањи према овим играма, у односу на сестринске Љетње олимпијске игре. Чињеница је да на њима учествује дупло мање земаља, и да се дијели три пута мање медаља (око 330 у Пекингу 2022, у односу на 1040 у Паризу 2024), а и клизање и скијање никако нијесу ни налик трчању ни пливању, док хокеј никад неће бити фудбал нити кошарка. Али ипак, дух такмичења и основна идеја имају исти пламен. Човјечанство уједињено око витешког надметања. А витешко надметање подразумијева једнакост свих људи и свих раса.
Затворићемо очи пред чињеницом да је политика затворила врата великом броју спортиста из Русије, те да важе двоструки аршини за допинг контролу Американаца и остатка свијета, и замислићемо да у наредне двије недјеље свијетом влада олимпијски мир и чаробна бјелина зимских спортских борилишта.
Препустићемо се вјечно лијепим пируетама умјетничког клизања, и храбрим подвизима скијашких скакача и алпских скијаша, и наравно навијати да Канада или Чешка буду боље од САД у хокеју, кад већ нема Русије.
На претходне двије зимске олимпијаде, убједљиво најуспјешнији били су Норвежани (40-так медаља, 15 злата) а иза њих Њемци (исто толико злата али 30-так укупних медаља). Другу групу успјешних држава чине САД, Канада и Кина (јер, понављам, нема Руса) – са по десетак златних медаља и око 25 медаља збирно, а онда у трећој скупини освајача зимских олимпијских медаља налазе се Шведска, Холандија и вјечити ривали у најатрактивнијим алпским дисциплинама: Аустријанци и Швајцарци. Ту су затим Јапан, Италија, Француска… а на претходним Играма у Пекингу Словенија је имала 7 медаља (2 златне) Финска 8 (исто 2 златне), па чак и Аустралија и Нови Зеланд знају да изброје по 4-5 медаља, и да узму по које злато.
Док је скијала Јаница Костелић, па и њен брат Ивица, знало се десити да њих двоје сами освоје више медаља него 3 четвртине свих земаља учесница (Јаница – 3 злата и једно сребро у Солт Лејк Ситију 2002; Ивица – 4 олимпијска сребра, од којих 2 у Ванкуверу 2010). Али та су времена иза нас, а ко воли да чека и тражи нове јунаке бијелих спортова нека прати збивања у Кортини д’Ампецо од 6. до 22. фебруара ове године.
