Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Премда је класично Доба пирамида почивало на статичној космологији, на слици неба које се није мијењало и хијерархији која се није доводила у питање, његов унутарњи динамизам био је методичан, неуморан и дубоко рационализован.
Управо у тој тачки оно показује запањујућу структуралну сродност с нашим властитим технократским добом. Египатска цивилизација била је строго организована око цикличког преусмјеравања вишка енергије: сваки фараон, још за живота, градио је нову престоницу и властити погребни комплекс, подухват који би се данас сматрао политичким и економским лудилом. Но, у оквиру тадашње космичке религије, тај чин није био хировит, него дубоко рационалан: улагање у стабилност поретка, у континуитет моћи и у одржање метафизичког склада.
Пирамиде, заједно с храмовима и стамбеним структурама свештенства, дјеловале су као монументални регулатори вишка: апсорбовале су рад, материјал и енергију долине Нила, одржавајући равнотежу економије обиља у настајању. Истовремено су функционисале као материјални докази натприродног легитимитета власти, као непобитни знакови да је фараон више од човјека, да је његов поредак укоријењен у самој структури космоса. Архитектура је била теологија у камену.
Модернизована мегамашина понавља тај образац, али у радикално увећаном и технолошки софистицираном облику. Данашње пирамиде више нису статичне камене масе, већ динамички комплекси моћи: небодери, атомски реактори, нуклеарно оружје, супераутоцесте, свемирске ракете, подземни контролни центри и колективна нуклеарна склоништа. Они не доминирају само пејзажом, него и имагинацијом. Као што су древне пирамиде увјеравале поданике у божанску природу фараонове власти, тако и ове нове структуре симболички озакоњују савремену религију технике, религију у којој се спасење, сигурност и бесмртност обећавају путем контроле енергије, информација и уништења.
На улазу у тај нови пирамидални комплекс, готово ритуално, стоји нуклеарни реактор. Он је своју моћ први пут објавио чином који савршено одговара митолошком имагинаријуму бронзаног доба: тренутним, тоталним уништењем читавог, густо насељеног града. Тај чин инаугурације нуклеарне ере није био војни догађај у уобичајеном смислу, већ теолошки тренутак: објава апсолутне силе.
Проф. др Радоје В. Шошкић: Кетман и криза интелектуалне аутентичности
О том чину, као и о цјелокупном нуклеарном пројекту, може се рећи оно што Мелвилов капетан Ахаб каже за властити поход: „Сва моја средства и начини су здрави: луд је само мој циљ.“ Разбијање атома представљало је тријумф експерименталног и математичког ума који је од 17. стољећа систематски повећавао људску моћ над природним силама. С елеганцијом еуклидовског доказа, енергија Сунца била је призвана у људску сферу. У том смислу, Бог Сунце заправо се инкарнирао у човјеку, а његови свештеници – физичари, инжењери, стратези – стекли су ауторитет без преседана.
Њихова имплицитна теологија наликује секуларизованом калвинизму: свијет је подијељен на изабране и отписане, на оне који управљају енергијом и оне који сносе посљедице. Спасење је резервисано за технократску елиту; маса је предодређена за ризик, жртву и евентуално уништење. То је есхатологија хладног рата, рационализована апокалиптика.
Након открића нуклеарне фисије, градња нових пирамида одвијала се фуриозном брзином. Толиком да су војни стратези морали увести појам overkill – способност да се непријатељ уништи више пута него што је биолошки могуће. На планети с неколико милијарди становника акумулирана је разорна моћ довољна да збрише триста милијарди. У тој новој економији негативног обиља, средства смрти претекла су средства за живот.
Као и у Египту, око те погребне групе пирамида мегамашине шире се у круговима радни станови свештенства, названи истраживачки центри или „резервоари за размишљање“. Смјештени су намјерно изван историјских средишта живота, далеко од културне меморије и алтернативних свјетоназора. Идеални пејзаж за нове пирамиде је пустиња: стерилни, крајње контролисани простор који савршено одражава идеологију мегамашине. Лос Аламос није случајност, он је архетип.
Парадокс нуклеарног пројекта огледа се у његовим резултатима. Уз занемарљиве количине корисних радиоизотопа, главни производи реактора су дуготрајни, смртоносни отпаци и – иронично – топла вода. Раскорак између дубинског научног увида и баналног практичног учинка разоткрива суштину проблема: енормна интелектуална моћ усмјерена је према тривијалним или деструктивним циљевима.
Исто вриједи и за војну употребу апсолутног оружја. Историјски учинак атомског бомбардовања своди се на уништење двају градова, с нивоима страдања који нису квалитативно друкчији од оних постигнутих конвенционалним методама масовног уништења. Оно што нуклеарно оружје чини јединственим није његова војна учинковитост, већ његова симболичка и еколошка цијена: дугорочно загађење, генетске посљедице и глобална контаминација.
Рачунице о преживљавању у подземним склоништима занемарују кључни фактор: психолошки и културни колапс свијета након нуклеарног сукоба. Чак и физички преживјели били би суочени с простором који поништава саму идеју цивилизације. У том контексту, сама елита могла би схватити да је апсолутна моћ постала апсолутна замка.
На крају, могло би се показати да најужасније посљедице градње нуклеарне пирамиде не леже у самом оружју, нити у могућности једнократног, неповратног чина тоталног уништења који оно носи у себи. Оно што се назире као дубља и дуготрајнија пријетња јесте процес још радикалније нарави: поступно, али свеобухватно наметање мегамашине у њеном довршеном облику, као врховног инструмента чисте, самодостатне „интелигенције“. У том сценарију, свака друга манифестација људских способности – етичко расуђивање, симболичка имагинација, контемплативно мишљење, спонтаност и несводива индивидуалност – била би маргинализована, угушена или посве елиминисана.
Захваљујући технократској ароганцији и аутоматизованој „интелигенцији“ оних који пројектују и одржавају ту нову тврђаву моћи, над цијелом планетом надвија се пријетња нуклеарног Рагнарöка, Сумрака Богова, описаног у нордијској митологији. То је визија смака поретка изазваног властитом хипертрофијом моћи, визија свијета прогутаног огњем у којем пропадају и људске и божанске творевине, док превласт односе лукави патуљци и брутални дивови – симболи сирове силе, инструменталног ума и ослобођене деструкције. Нордијски мит није архаична фантазија, већ метафора историјске законитости: кад моћ изгуби мјеру, она се нужно окреће против властитих носилаца.
Извор: Дан
