Пише: Милија Тодоровић
Политика од данас до сјутра. Политика без главе и репа. Политика на о – рук. Тако се судбином српског народа бави званични Београд, још од Милошевићевог срљања у „стани-крени“ рат за „српске границе“, без дугорочне стратегије, без дубље идеје… па до ново-шешељевске игранке која све Србе изван Србије хоће да сведе на некакву „српску листу“, налик оној у Косовској Митровици, која ради на даљински управљач са Теразија. Не уважава се аутентични политички капацитет Срба изван Србије, на свом родном огњишту, да они имају легитимитет сопственог српског идентитета да воде политички живот. Помоћ или подршка Београда и Србије, не умије се схватити другачије него као беспоговорни диктат Београда. Овдје изузимам часне изузетке владавине Зорана Ђинђића и Бориса Тадића.
Исход?
Напусти Крајину (у којој си постојао, стварао вјековима). Напусти Сарајево (до тада други по величини српски град). Напусти Косово (а прије тога уђи у рат са НАТО, па се предај и потписуј горе од онога што ти је нуђено раније). И сад, због колектора, истог какав је направљен код Ниша, у сред Србије, напусти, уз подршку предсједника Србије, Владу ЦГ, сада, када имаш политичку већину у црногорском парламенту. Тражи тробојку и статус српског језика, у околностима када сигурно знаш да немаш већину. Ма напусти све, сваку могућност да се нешто питаш, и да те било ко за нешто пита. Нека се више пита мањинска партија Ибрахимовића са 5-6%, него српска коалиција са 20%. Љепше кукати и разграђивати, него ћутати и градити.
Можда сјутра, на унутарстраначком савјетовању НСД, неко тамо окрене нови лист и одустане од овог суицидног напуштања свега што нам даје прилику да опстанемо као народ.
