Разговарао: Балша Рудовић
Етнофедерализација Црне Горе више није “опасност” на хоризонту, већ стварност којој свједочимо. Црногорско друштво све више личи на конфедерацију отуђених етничких скупина које, стицајем околности, живе једна до друге и чији се главари повремено договоре око подјеле власти – па те своје договоре представе као историјски допринос “помирењу” – оцијенио је политички теоретичар Феђа Павловић.
Он је у интервјуу “Вијестима” казао да Црна Гора јесте независна, али није суверена држава, те да “они који себе називају црногорским суверенистима имају врло мало додира са суверенизмом”.
На питање да ли је Црна Гора, као мала држава, изложена ризику да постане колонија – кроз идеје попут „српског света“, европских интеграција или утицаја крупног капитала, Павловић је одговорио да Црна Гора јесте колонија, „колико год то неком било непријатно да чује“.
„На црногорској политичкој сцени, наиме, влада један прећутни колонијални консензус… Спор се, колико видим, не води око тога да ли нам је газда потребан, већ око идентитета газде и идеолошког ракурса из кога се потреба за газдом оправдава“, навео је он.
Павловић је рекао да се о „нашем европском путу“ мање говори као о рационалном политичком циљу, а више као „о путу националног спасења и својеврсној историјској мисији црногорске државе“.
Говорећи о крајњој десници на глобалном нивоу, саговорник је казао да је одликује комбинација политичког стила који је такав да одаје утисак радикализма и програмског садржаја у коме има изненађујуће мало истински радикалних момената.
“Кад кажем да су водећи представници крајње деснице псеудорадикални не мислим да су мање опасни него што се тврди, већ да они у свом приступу не нуде ону корјениту системску промјену коју својом реториком, позом и стилом најављују и обећавају”, поручио је он.
Павловић оцјењује да је кључна околност која иде на руку партијама крајње деснице широм Европе – то што постаје све јасније да „средиште попушта“.
„Прича европских либерала о фашизму, сама по себи, није неоснована. Међутим, снага и увјерљивост њиховог етичког становишта јесу. А у свијетлу њиховог односа према геноциду у Гази, рекао бих да ти апели на одбрану цивилизацијских тековина сад већ звуче потпуно депласирано“, подвукао је он.
Према његовим ријечима, субјекат позног капитализма жуди за побуном која му неће пореметити претплату на Нетфликс и распоред достава преко Амазон прајма.
„За побуном која ће, на перформативном нивоу, намирити његову жељу за радикалном промјеном, без суштинске узурпације владајућег поретка. Укратко: за псеудорадикалном побуном“, каже Павловић.
Феђа Павловић: „Култ“ Божићног устанка се није примио у народу
У сусрет 20. годишњице незавнисности, колико је Црна Гора данас, у пракси, заиста „независна и суверена држава републиканског облика владавине“, како је Уставом дефинисана?
Независна јесте, суверена – није. Да објасним кроз кратку појмовну скицу.
Независност се првенствено тиче међународноправног статуса – да ли се неки територијални ентитет третира као субјект међународног права. То је, дакле, бинарно, статичко својство, које држава у одређеном тренутку стекне или изгуби. Суверенитет је, пак, степен самоуправне самосталности – другим ријечима, мјера у којој је нека заједница способна да, кроз своје институције, аутономно одлучује о сопственој судбини. А та мјера је ствар обима, интензитета, конкретних околности и односа моћи, што суверенитет чини пар екселанс политичком категоријом. Која, као таква, зависи и од политичке воље једне земље и њеног руководства.
У том смислу, суверенизам као одлика политичких актера означава прије свега једну тежњу, оријентацију, импулс… Суверенисти су они који у свакој ситуацији покушавају да изборе што већи степен самоуправне аутономије за себе и своју заједницу. Независност за њих има инструменталну вриједност – она је оквир у којем се остварује онај централни суверенистички приоритет: ‘да се овдје ми питамо’.
Ту долазимо до домаћег парадокса: они који себе називају црногорским суверенистима имају врло мало додира са суверенизмом. Од времена ЛСЦГ-а до данас, њихова основна преокупација била је да институционално заштите и афирмишу једну специфичну визију црногорског националног идентитета, утемељену на тези о културној и језичкој посебности црногорске заједнице и њеном историјском постојању изван српског етничког простора.
Та је агенда легитимна – али се она не мора нужно подударати са суверенистичким приоритетом јачања самоуправне слободе. Нити је та агенда нужно у колизији с различитим колонијалним аранжманима, уколико би се нашао колонијални газда који би гарантовао заштиту и афирмацију реченог идентитетског пројекта.
Гдје се то најјасније види у пракси?
Ево, рецимо, кад сте чули неког домаћег суверенисту да негодује зато што нам се европски партнери превише мијешају у унутрашња питања? Широм Европе, суверенистички настројени актери кивни су на Европску комисију због тенденције да постепено круни ингеренције држава чланица – ингеренције до којих они држе. Зато се безмало сви они барем декларативно противе даљој централизацији ЕУ у правцу ‘Сједињених Европских Држава’ и то им је већ деценијама једна од главних тема.
Није ли симптоматично то што домаће ‘суверенисте’ баш ништа од ове приче није дотакло? Што, откако траје процес евроинтеграција, домаћи суверенисти у свом односу према ЕУ баш никад нису показали тај суверенистички рефлекс – чак ни перформативно?
Објашњење је једноставно: представницима тзв. суверенистичког блока суверенитет као такав (‘да се овдје ми питамо’) није посебно високо на љествици вриједности. Нити је пројекат независне Црне Горе изворно замишљен као пројекат суверенизације црногорског простора. Поента, изгледа, није била да се након 2006. у својој земљи питамо више него раније, него да се престројимо – да београдског ментора замијенимо бриселско-вашингтонским.
Да ли то значи да је Црна Гора, као мала држава, изложена ризику да постане колонија – кроз идеје попут „српског света“, европских интеграција или утицаја крупног капитала?
Црна Гора јесте колонија, колико год то неком било непријатно да чује. Како друкчије окарактерисати државу у којој се, у јеку преговора о саставу владе, мандатар званично сусреће са амбасадорима држава чланица ЕУ и њима подноси извјештај о току преговора и предложеним кадровским рјешењима, а да сопствену јавност не удостоји ни конференције за штампу? Право питање, дакле, није – постоји ли ризик да склизнемо у колонијални положај, већ – шта нас је у овај положај довело.
Степен суверенитета који нека земља у одређеном тренутку ужива није у потпуности одређен материјалним околностима, већ у значајној мјери зависи од приступа, понашања и става који заузме њена политичка елита. Тај став, разумије се, није довољан да земља избори задовољавајућу мјеру самоуправне самосталности, али је његово постојање предуслов за било какву причу о осамостаљивању. И ту је суштина нашег проблема.
На црногорској политичкој сцени, наиме, влада један прећутни колонијални консензус. Тај консензус почива на увјерењу да ми, као заједница, нисмо кадри да се сами о себи старамо – да немамо елементарне капацитете (институционалне, кадровске, привредне… па ни идентитетске) да према другима наступимо као минимално зрео субјекат, већ да нам је потребан инострани газда који ће нас бранити, издржавати и говорити нам шта да радимо.
Ово увјерење домаћи политички актери по правилу приписују ‘другој страни’, међусобно се оптужујући за сервилност према Београду, Бриселу, Вашингтону, Анкари… Међутим, није ли оно заправо опште мјесто савремене црногорске политике? Спор се, колико видим, не води око тога да ли нам је газда потребан, већ око идентитета газде и идеолошког ракурса из кога се потреба за газдом оправдава.
Колонијална логика свој израз има и на економском плану. Она отприлике звучи овако: „Ми смо као држава ем фискално неодрживи, ем неспособни да створимо минимално уређен оквир који би домаћу привреду, а затим и стране инвеститоре, охрабрио да стварају нову вриједност. Зато нам је једина нада – да наше ресурсе дамо за џ неком иностраном милијардеру који ће нам у систем упумпати новац“. Зар то није, све ове године, идеја водиља нашег економског развоја?
Шта у политичкој теорији значи концепт грађанске државе, а како то представљају партије на црногорској политичкој сцени?
Грађанство и грађанска држава у савременој политичкој мисли имају низ значења и пандана – у зависности од контекста, грађанско се дефинише као опозит поданичком, сталешком, вјерском, етничком, расном, туђинском… Ови концепти, дакле, дијеле судбину свих кључних термина којима барата политичка теорија, о чијем значењу нема смисла говорити ван конкретног времена и простора. Тако у Црној Гори разазнајемо најмање два релевантна значења концепта грађанске државе.
Прво се веже за идеју да друштвену кохезију у Црној Гори треба градити на темељу грађанства као заједничког именитеља популације која је национално, етнички и вјерски хетерогена. Дакле, на скупу права и обавеза, као и на односу према државним институцијама и либерал-демократским нормама које грађанство налаже – умјесто на афирмацији традиционалне већинске културе црногорске заједнице.
Ова идеја, теоријски гледано, блиска је парадигми тзв. уставног патриотизма – парадигми у којој су многи видјели кредибилну алтернативу национализму и шансу за изградњу кохезије у савременим мултикултуралним друштвима. Али која се, по мом мишљењу, у Европи показала као либерална фикција.
Грађанство неспорно има своју тежину као конститутивни елемент самосвијести једне заједнице – али једино ако се оно надграђује на културни темељ. А тај темељ по правилу садржи свијест о заједничком језику, књижевности, памћењу и формативним митовима, о заједничким подвизима и надама, траумама и поразима, обичајима, вјеровањима, архетипима, сензибилитетима и осталим референтним тачкама колективног ‘ми’. Грађанство које се не надграђује на овај културни супстрат своди се на пуки скуп облигационих односа и папирних регула. Који, сами за себе, немају капацитет да генеришу органску приврженост заједници, па самим тим ни да послуже као темељ за изградњу друштвене кохезије. Ни у Црној Гори, ни другдје у Европи.
Друго значење грађанске државе (и сродних израза попут ‘грађанске вриједности’, ‘грађанска опција’, ‘грађанска оријентација’) веже се за један конкретан идеолошки профил, који дијели ограничен дио наше популације и који се деценијама покушава наметнути као синоним за грађанство. Тај бисмо профил могли теоријски мапирати кроз разне ‘изме’, међутим – има ли за тим заиста потребе? Чим неко за себе каже да је грађански оријентисан, можемо с великом дозом прецизности да претпоставимо шта та особа мисли о абортусу, антиваксерима, Трампу и Орбану, Украјини, НАТО-у, помирењу на Балкану, о узроцима распада СФРЈ, Подгоричкој скупштини, четницима, СПЦ и статусу црногорског језика… Препознају се, дакле, јасне контуре идеолошке опције која је код нас кооптирала грађански дискурс.
Рекли сте да мислите да концепт грађанства није успио. Имајући у виду да је Црна Гора Уставом уређена као грађанска држава, да ли мислите да постоји опасност од „клизања“ у етнофедерализам?
Етнофедерализација о којој говорите више није ‘опасност’ на хоризонту, већ стварност којој свједочимо. Црногорско друштво све више личи на конфедерацију отуђених етничких скупина које, стицајем околности, живе једна до друге и чији се главари повремено договоре око подјеле власти – па те своје договоре представе као историјски допринос ‘помирењу’. И рекао бих да је то општи утисак.
Али шта је до тога довело? Лако је кривицу свалити на етно-бизнисмене у редовима домаће политичке елите, на њихов цинизам и демагогију, или пак на поводљиви народ и његову племенску свијест. Таква објашњења су површна колико и неискрена. Ако желимо озбиљну анализу, морамо се позабавити структурним узроцима клизања у етнофедерализам – и ту бих издвојио два кључна момента.
Први: у црногорско-српску друштвену подјелу, која је у бити идеолошка и која се прелама преко 75% црногорских породица, учитали смо карактер ‘националне односно етничке’ подјеле. Тиме смо од популације која је по свим релевантним социокултурним параметрима компактна, која је премрежена братственичким, обичајним, племенским и крвним везама и унутар које не постоји никаква мјерљива етничка дистанца, створили – два народа.
Други: у досадашњој концепцији грађанске државе, грађанство се третира као функционално независно од онога што сам претходно назвао културним супстратом (језик, митови, памћење, духовност…). Тај супстрат, који доминантно форматира свијест појединца о припадности једном народу, депонован је у домен ‘националне односно етничке припадности’ – у домен за који нам је речено да нема, нити да би требало да има, додирних тачака са грађанством и односом према држави.
Резултат је друштво без јасне демографске већине. Тачније: заједница мањинских колектива који се, под фирмом мултиетничког склада, непрестано рукују и мире, али који, када би им пришао неки имигрант и рекао да жели да што боље упозна ‘традицију и културу Црне Горе’, не би успјели да формулишу никакав заједнички одговор.
А у ономе што се дефинише као заједнички политички простор – у простору који је, јелте, резервисан за грађански политички израз – нема афективног садржаја који би грађанству дао икакву центрипеталну снагу. Погледајте тај простор: шта видите? Пароле о ‘нашем европском путу’, тринаестојулски кринџ, заставу и химну с којима се већина не поистовјећује, институције у чији ауторитет мало ко вјерује, стармале политиканте и њихове смарачке промо видее… Ви ми сад реците је ли то довољно да икога привуче да умјесто Острога на леђа истетовира Устав.
Црна Гора налази се у предворју уласка у Европску унију, а црногорски званичници су у више наврата најављивали да би до краја наредне године сва поглавља у преговарачком процесу требало да буду затворена. Колико је реално да Подгорица за 12 мјесеци затвори 21 поглавље? Ако се то деси, да ли је за очекивати да ће 2027. процес „запети“ у неком од парламената држава чланица, попут Француске или Холандије? Које су посљедице незатварања свих поглавља 2026.?
Преговори о приступању ЕУ биће, по свој прилици, главна тема током ове године, а напредак у преговарачком процесу кључни резултат с којим ће владајуће странке изаћи пред бираче 2027. У том смислу, није неочекивано што власт преговоре са ЕУ ставља у средиште своје реторике.
Међутим, то потенцирање је заиста прешло сваку мјеру. У дискурсу црногорске владајуће елите, процес евроинтеграција почео је да фигурише малтене као једино релевантно поље политичког дјеловања на којем се говори о резултатима, а напредак у преговарачком процесу, који се мјери бројем затворених поглавља – као једино релевантно мјерило успјеха у вођењу ове државе. Шта мислите: на шта данас помисли црногорски грађанин кад чује синтагму ‘напредак Црне Горе’? На нове путеве, болнице, фабрике, правоснажне пресуде? Дакако – на преговоре.
Створила се, дакле, атмосфера у којој је ентузијазам за прикључење ЕУ попримио облике инфантилне фиксације. У тај се процес, ако смијем да примијетим, учитава и есхатолошка димензија: о ‘нашем европском путу’ мање се говори као о рационалном политичком циљу, а више као о путу националног спасења и својеврсној историјској мисији црногорске државе. И то нам, између осталог, одузима способност да макар оквирно испланирамо шта ћемо да радимо кад једном дођемо до краја тог пута.
Ако желите историјску паралелу: пројекат учлањења у Европску унију третира се на сличан начин као што се почетком прошлог вијека третирао пројекат уједињења са Србијом. Рјечник који црногорски медији данас користе када говоре о ‘нашем европском путу’ није далеко од онога како је између 1908. и 1915. „Цетињски вјесник“ говорио о уједињењу. Симболичку функцију коју је тада имао Призрен данас има Брисел.
Узевши то у обзир, рекао бих да нам је данас насушно потребно уозбиљавање односа према евроинтеграцијама – један реалитy цхецк. Преговори о приступању ЕУ су, у основи, технички процес који се првенствено тиче усклађености нашег законодавства са правном тековином ЕУ. Он као такав има своја јасна ограничења: то што ћемо сјутра затворити неко поглавље не значи да ће се стање у тој области аутоматски поправити.
Ето, рецимо: има 12 година откако смо затворили поглавље 26 (образовање и култура). У периоду од 2012. до 2022. резултати наших ђака на ПИСА тестирању – највећем међународном тестирању из области образовања, које мјери знање из математике, читања и науке – погоршали су се. Више од половине наших ђака је функционално неписмено, што је дупло више од просјека развијених држава. Исто тако, наивно је очекивати да ћемо, рецимо, затварањем поглавља 24, које предвиђа реформу јавне управе, смањити партитократију у јавној управи.
Према томе, уз сво уважавање жеље политичких актера да се сад сви бавимо нагађањем броја поглавља које ће Црна Гора успјети да затвори током 2026, мени се та игра не игра. Не занима ме колико ћемо поглавља затворити ако и овог љета не будемо кадри да угасимо пожаре без помоћи из иностранства.
Павловић: Ако довољно дуго гледаш у ДПС, и ДПС ће почети да гледа у тебе
Поједини аналитичари су оцијенили да су парламентари избори 2027. најважнији још од референдума 2006. Које је Ваше мишљење о томе? Да ли ће то гласање бити судбоносно за будућност државе, као што је то био случај 2006?
Има ли код нас избора које неко није прогласио судбоносним, уз фразе попут „посљедњи воз“ и „историјска шанса“? Не видим по чему би то наредни парламентарни избори могли бити судбоносни у смислу 2006. године, односно који би то магистрални правци домаће или спољне политике могли бити доведени у питање самим изборним исходом.
Оно што би се евентуално могло десити јесте да се ДПС, кроз коалицију са ПЕС-ом, врати на власт. За такав исход, по свему судећи, дио ‘западних партнера’ већ неко вријеме показује интерес, јер у контексту актуелног сукоба с Русијом ДПС виде као поузданог домаћег играча. Е сад – колико би тај повратак био судбоносан (и за кога) након пет година владавине онога што мој колега З. Бојовић назива „ћирилични ДПС“, то нека народ процијени.
Данас се чини да је десница, у разним облицима, видљивија него што је била дуго времена – од изборних побједа и јачања покрета широм свијета, до тога да се теме идентитета, безбједности и миграција све чешће селе у центар јавне расправе. Тај талас се осјећа и у Црној Гори, па је важно „рашчистити“ појмове. Кад данас говоримо о „десници“, на шта конкретно мислимо – класични конзервативизам, популистичку/радикалну десницу или крајњу десницу? По којим критеријумима их разликујете и гдје су границе између њих?
Уџбенички гледано, подјела на љевицу и десницу тиче се у основи односа према неједнакости: љевица полази од егалитаризма, док десница неједнакост види као природан, пожељан или барем неизбјежан одраз разлика између појединаца и група. Ово је, разумије се, упрошћена дефиниција и велико је питање да ли нам традиционалне категорије љевице и деснице и даље помажу да разумијемо савремену политичку збиљу, или више замагљују него што разјашњавају.
Када је ријеч о десници, најзначајнија појава на десном полу савремене политичке сцене на Западу свакако је оно што се у стручној литератури назива крајњом десницом. Идеолошки профил ових актера најчешће се описује као комбинација нативизма (изразито ксенофобичне форме национализма, која тежи успостављању културно/етнички хомогене заједнице), популизма (који друштвену збиљу тумачи у кључу подјеле на ‘народ’ и антагонизовану ‘елиту’), ауторитаризма (склоности ка ригидном хијерархијским уређењу друштва) и суверенизма (о коме сам раније говорио).
У америчком контексту, водећи егземплар крајње деснице је Републиканска партија под вођством Доналда Трампа, док су у европском контексту то партије попут Националног окупљања у Француској, АфД-а у Њемачкој, Реформ УК-а у Великој Британији, Вокс-а у Шпанији, ПВВ-а у Низоземској…
Колики је реални политички домет партија попут АфД-а у Њемачкој, Националног окупљања у Француској и Реформске партије у Великој Британији?
Кључна околност која иде на руку партијама крајње деснице широм Европе је то што постаје све јасније да „средиште попушта“. То јест, да свједочимо пузајућем колапсу идеолошке парадигме која је, од краја Хладног рата па све до 2016. године (до Брегзита и прве побједе Доналда Трампа), доминантно одређивала политичку климу на Западу.
Та идеолошка парадигма, коју поједини називају прогресивним неолиберализмом, представља синтезу неолибералног приступа економским питањима и прогресивизма у домену друштвених и идентитетских питања. Ту су политику 90-их оличавали Клинтон, Блер и Шредер, 2000-их и 2010-их Обама, Меркел и Камерон, а данас је представљају Мерц, Макрон и Стрејмер. И она данас дјелује потрошено и дискредитовано – у првом реду зато што су њене противрјечности избиле на видјело на питању глобализације.
Представљајући глобализацију као незаустављив, иреверзибилан и универзално позитиван историјски процес, прогресивни неолиберали су – често на мишиће и без икаквих демократских консултација, под геслом ТИНА („тхере ис но алтернативе“) – популацијама западних држава наметали препознатљив пакет реформи. Те реформе су резултирале деиндустријализацијом националних привреда, разградњом механизама државе благостања и разводњавањем радничких права у име глобалне конкурентности, капитулацијом државних руководстава пред диктатима глобализованог капитала и међународних финансијских институција попут ММФ-а и Свјетске банке, као и таласима масовне имиграције – са свим друштвенополитичким шоковима које они носе.
Реформе прогресивних неолиберала изњедриле су значајан број губитника глобализације – махом припадника ниже средње и радничке класе на Западу – чије је вапаје прогресивно-неолиберална политичка елита по правилу игнорисала, или их је дезавуисала као одраз неосвијешћености, предрасуда и ретроградних схватања. Илустрације ради, када се Џо Бајден у току своје предсједничке кампање сусрео са радницима рудника угља из Њу Хемпшира који су остали без посла због затварања постројења, он им је мртав озбиљан савјетовао да науче да програмирају.
Партије крајње деснице успјеле су да расцјеп између побједника и губитника глобализације политизују и наметну као кључну линију политичке подјеле на Западу, те да од губитника глобализације направе политички блок – блок са елементима класне свијести, и блок ком прогресивно-неолиберална елита нема баш ништа да понуди. Тај блок је данас гласачка база крајње деснице.
А какав је у том контексту одговор партија либералног центра?
У посљедњих десет година, представници либералног центра су у дефанзиви. Њихов основни проблем је то што су они негативни ефекти неолибералне глобализације који бираче у њиховим земљама највише тангирају – очигледно резултат политика које су они сами деценијама заговарали и спроводили. А ти ефекти су: стагнација куповне моћи средње класе, раст прекаријата, пад квалитета јавних сервиса, али и друштвена фрагментација и безбједносни изазови који се повезују са великим бројем културно неинтегрисаних имиграната. Због тога либерали у изборне битке све чешће улазе као архитекте социоекономског, политичког и културног статуса qуо који бирачи све теже трпе.
Шта радити? У одсуству било какве позитивне визије, страх постаје доминантна логика политичке мобилизације. И то је, укратко, досадашња стратегија либералног центра. Основна порука западних либерала посљедњих година своди се на позив на одбрану демократије и цивилизацијских тековина од повампиреног фашизма, те на очување тзв. санитарног кордона између ‘легитимног’ дијела политичке сцене, с једне стране, и фашисоидних снага крајње деснице, с друге. То је, у бити, форма емотивне уцјене лијево оријентисаним бирачима: „или Ми – који, истина, не нудимо рјешења за структурне кризе које смо произвели и који смо на сваком кораку интересе средње класе жртвовали у корист интереса крупног капитала – или Они, који су фашисти“.
Прича европских либерала о фашизму, сама по себи, није неоснована. Међутим, снага и увјерљивост њиховог етичког становишта јесу. А у свијетлу њиховог односа према геноциду у Гази, рекао бих да ти апели на одбрану цивилизацијских тековина сад већ звуче потпуно депласирано.
Према томе, јасно је да је, у сусрет наредним изборима у Француској, Њемачкој или Британији, снагама либералног мејнстрима потребан нови наратив. С обзиром на степен безидејности у њиховим редовима, бојим се да ће тај нови наратив бити још једна варијација на тему политике страха. То јест, да ће у либералном дискурсу фашизам као главну егзистенцијалну пријетњу замијенити Русија, па ће се партије крајње деснице означити не као фашисти, већ првенствено као агенти руског малигног утицаја.
Обриси те нове стратегије већ се назиру – кроз иницијативе попут Европског демократског штита, као и кроз потезе који указују на спремност европских либерала да борбу против дезинформација и иностраног уплитања (тзв. ФИМИ или ‘фореигн информатион манипулатион анд интерференце’) искористе као платформу за санкционисање критичара, дискредитацију политичких противника, забрану политичког дјеловања и, у крајњој инстанци, за поништавање избора по румунском сценарију из 2024.
Рекли сте да прича о фашизму није неоснована. Како се онда супротставити јачању партија крајње деснице и покушајима фашизације друштва?
Евидентни су трендови који указују на то да се европска друштва посљедњих година све сигурније крећу ка нелибералном моделу. Друштвенополитичка клима постаје све нетолерантнија, неслободнија и ауторитарнија; права европских грађана све порознија, политичке слободе све тање; простор за критичку мисао све ужи, а плурализам као либерални идеал све више дезавуисан. Ти трендови донекле поткрепљују причу о „фашизацији“ европског простора.
Међутим, да бисмо ближе утврдили с чим заправо имамо посла, неопходно је најприје преиспитати премисе уграђене у Ваше питање. Дакле: из ког правца долази поменута фашизација? Да ли она долази искључиво – или макар доминантно – из правца крајње деснице?
Када се расправља о овој теми, неријетко се усваја дихотомија у којој је крајња десница неспорни носилац трендова фашизације, док се снаге либералног мејнстрима, упркос свим својим недостацима, грешкама и хипокризији, препознају као, обрни-окрени, једина реална брана тим трендовима.
Сматрам да ту дихотомију треба одбацити. И то не првенствено зато што она закономјерно води у још једну либералну уцјену, која нас присилно регрутује у службу одбране најјадније и најнеспособније политичке елите коју је посљератна Европа икад имала (јер ћемо, у супротном, „ми бити криви“ ако у Њемачкој побиједи АфД…). Већ зато што нас такво постављање ствари – колико год нам се агресивно наметало – спречава да идентификујемо све кључне носиоце проблема који желимо да адресирамо. Јер либерализам оличен у Каји Калас и Урсули фон дер Лејен није никаква брана од фашизма, већ, напротив, активни судионик трендова који се доводе у везу са фашизацијом европског простора.
Навешћу неколико илустративних примјера.
Први: генерисање ванредног стања као технологија власти на коју се, од пандемије ЦОВИД-19 до данас, европска руководства рутински ослањају.
Други: незапамћена милитаризација европских држава, праћена ратнохушкачком реториком с највиших адреса, интензивном медијском припремом јавности за рат против Русије и нормализацијом грубог историјског ревизионизма.
Трећи: изградња институционалног система за контролу наратива и контрапропаганду, који ће се номинално бавити спрјечавањем „манипулације информацијама и страног уплитања“ (тзв. ФИМИ) – шта год то значило – а у пракси служити као својеврсно Министарство истине.
Сва три наведена тренда, који се традиционално посматрају као елементи антидемократске политике, данас предводе снаге либералног центра у Европи – те наше наводне ‘бране’ и узданице у борби против фашизма. Зато је први корак у причи о супростављању „покушајима фашизације друштва“ тај да препознамо да су и оне дио проблема и да, као такве, не могу бити дио рјешења.
Да ли је Доналд Трамп десници донио нову идеологију или нову политичку формулу и стил?
Трамп је у програмском смислу десници донио прије свега темељан заокрет у односу према постулатима неолибералне глобализације. Међутим, у дубљем историјском смислу, кључна новина коју је Трамп донио савременој политици није програмске природе – она се прије тиче бруталног огољавања суштине. Трамп је онај који с позорнице наглас говори оно чега су сви у публици савршено свјесни, али што би морало остати неизговорено да се симболички поредак не би урушио.
То се огољавање најјасније види у домену међународних односа. Трамп је амерички империјализам ослободио свих оних неубједљивих митова којима се тај империјализам деценијама легитимисао – одбрана демократије, људских права, националне безбједности, ‘рулес-басед интернатионал ордер-а’… – и тиме разоткрио њихову праву природу. Узмимо за примјер Венецуелу. У чему је новина Трамповог приступа? Свакако не у самом чину војне интервенције, који се наставља на дугу и богату историју америчког интервенционизма у Латинској Америци, већ у њеном званичном образложењу: ‘Желимо нафту’. Тиме је Трамп рекао: ‘Да, добро сте чули – одувијек се радило о нафти’.
Он то исто ради и на домаћем плану. Све патологије које америчка јавност спочитава политичкој класи оличеној у Хилари Клинтон, Трамп испољава отворено и без пардона. Циничан је, бестидан, склон корупцији и злоупотреби овлашћења, нарцисоидан, аморалан, неоптерећен било каквом концепцијом Истине, Правде и Општег Добра. Трамп је, заправо, Хилари без маске – нихилиста који савршено отјелотворава дух позног капитализма и који вам, за разлику од ње, барем не маже очи причом о породичним вриједностима, емпатији и идеалима. Он нам, дакле, нуди трауматично суочавање са стварношћу позног капитализма која нам је све вријеме била пред носом – ако је Обама представљао капитализам с људским лицем, Трамп је капитализам с капиталистичким лицем. У том смислу, Трамп не означава почетак нечег новог већ терминалну фазу старог.
Крајња десница је на глобалном нивоу снажнија него деценијама уназад. Које су кључне сличности, а које разлике између савремене деснице и оне из периода прије 80 или 100 година?
Кључна разлика између фашизма из прве половине 20. вијека и савремене крајње деснице лежи у степену радикалности и дубини системских промјена које ова два политичка феномена подразумијевају.
Иако су се марксистички теоретичари одувијек трудили да умање револуционарни карактер фашизма у поређењу с комунизмом, неспорно је да се радило о радикалној политичкој доктрини. Фашизам је показивао јасну претензију да из коријена мијења статус qуо – да, кроз националну палигенезу, на рушевинама старог поретка створи ново друштвено устројство, нови свијет и новог човјека. Нудио је холистички поглед на друштво; имао препознатљиву (гностичку) концепцију историје, релативно разрађено схватање односа између културе, политике и економије, као и снажну утопијску компоненту. Све је то фашизму давало карактер који њемачки филозоф Ерик Фегелин описује кроз појам секуларне религије.
Дискурс данашње крајње деснице неупоредиво је тањи, а њене амбиције у погледу статуса qуо неупоредиво скромније. За разлику од фашиста, савремени десничари немају намјеру да из темеља мијењају друштвени поредак – нити имају визију радикално другачијег друштвеног уређења, нити их покрећу есхатолошки митови.
Данашњу крајњу десницу одликује комбинација политичког стила који је такав да одаје утисак радикализма и програмског садржаја у коме има изненађујуће мало истински радикалних момената. Радикализам који је прожимао идеологију фашизма (и остале ‘секуларне религије’ 20. вијека) овдје је присутан претежно на перформативном нивоу. Данашњи крајњи десничари нису зато ни радикални ни нерадикални већ – псеудорадикални.
Истакли сте да је радикализам крајње деснице данас присутан на перформативном нивоу. Колико у прилог тој тези иду недавна дешавања у Минеаполису, гдје је Управа за имиграцију и царинску контролу (ИЦЕ) убила двоје америчких држављана, имајући у виду да је ту агенцију у Минесоту послала Трампова администрација, те да јој је, захваљујући „Великом, прелијепом закону“ повећала буџет на 85 милијарди долара?
Призори из Минеаполиса јесу шокантни, али шта је ту, заправо, ново у односу на ранију праксу? Познато је да САД има дугу традицију полицијске бруталности. Милитаризација полиције, тзв. секјуритизација грађанских демонстрација од стране власти и експанзија овлашћења безбједносног апарата у поступању према америчким грађанима под фирмом заштите националне безбједности – све су то вишедеценијски трендови. Трампова администрација ту, у суштини, држи континуитет, додуше уз препознатљиву, трамповску дозу театралности.
Кад кажем да су водећи представници крајње деснице псеудорадикални не мислим да су мање опасни него што се тврди, већ да они у свом приступу не нуде ону корјениту системску промјену коју својом реториком, позом и стилом најављују и обећавају.
Да ли је криза либералне демократије довела до јачања крајње деснице?
Свеопшта криза повјерења у институције либералне демократије, у њихове домете и одрживост у свијетлу изазова 21. вијека већ дуго је једна од главних тема којима се политичка теорија бави, и у том смислу пружа неизоставан контекст за анализу раста крајње деснице.
Димензија те кризе коју бих ја истакао у причи о крајњој десници тиче се дубоко конфликтног односа који, у условима позног капитализма, савремени човјек гаји према идеји радикалне промјене.
Евидентна је широко распрострањена жеља за промјеном која би била корјенитија и дубља од оног што ‘правила игре’ дозвољавају – за промјеном која би, на неки начин, реконфигурисала основе владајућег политичког, социоекономског и културног поретка. Та жеља извире из осјећаја да су, у условима позног капитализма, обећања либералне демократије потрошена. То јест, да су се оне категорије на којима либерално-демократски поредак почива – индивидуална аутономија, владавина народа, слобода говора, једнакост пред законом… – у доброј мјери претвориле у оно што је Улрих Бек звао ‘зомби категорије’: у празне љуштуре које и даље живе на нивоу званичне реторике, али које су у пракси мртве.
Субјекта позног капитализма убјеђују да је он, житељ ‘слободног свијета’, ослобођен и омоћен као нико до сад. А тај исти субјекат има непогрешив осјећај да га банка држи у шаци, да је на двије, највише три мјесечне плате од бескућништва, да му Гугл, Амазон и Мета познају сваку скривену мисао, да га никакав синдикат неће спасити од најновије рунде оптимизације и да му се лако може десити да буде ухапшен због шеровања политички некоректног мима.
У том раскораку између реторике и стварности јавља се жеља за радикалном промјеном, и то у форми полунијеме интуиције – људи осјећају да нешто мора да се из темеља промијени, иако не знају тачно шта.
Међутим, ова жеља сукобљава се с подједнако снажним страхом од било какве промјене која би могла да угрози систем потрошачког капитализма. Систем који нас је претворио у зависнике (од јефтине гардеробе, лоу-кост путовања, стриминг платформи, ТикТок трендова, Инстаграм инфлуенсера, дејтинг апликација…) и који нам је одузео способност да о себи и сопственом животу размишљамо ван потрошачких категорија.
Субјекат позног капитализма, дакле, жуди за побуном која му неће пореметити претплату на Нетфликс и распоред достава преко Амазон прајма. За побуном која ће, на перформативном нивоу, намирити његову жељу за радикалном промјеном, без суштинске узурпације владајућег поретка. Укратко: за псеудорадикалном побуном.
Као што сам раније навео, темељна одлика дискурса савремене крајње деснице је псеудорадикализам. И ту, вјерујем, лежи тајна њеног успјеха. Крајња десница, дакле, данас побјеђује не зато што је радикална, већ управо зато што је њен радикализам у великој мјери перформативна фарса.
Извор: Вијести
