Пише: Хермион Хоби
Неколико строфа пред крај Чосерове дуге поеме Троил и Кресида писац упада у сопствену причу не би ли дао мало одушка личним стрепњама у вези с тим како ће читаоци примити дело. „Иди, мала књиго“, заповеда он рукопису који ће ускоро предати. „Да те разумеју Бога преклињем!“ Да се Чосер задржао довољно дуго да посведочи о наредних више од шест стотина година књижевног дискурса, а посебно о последњих неколико деценија, можда би закључио да, када је реч о томе да вас разумеју, нису мале књиге те око којих би ваљало бринути. Велике су те које ће вам доћи главе.
Бескрајна лакрдија Дејвида Фостера Воласа, књига чија се озлоглашена величина односи и на физичке димензије и на позамашну репутацију, у фебруару пуни тридесет година. То је прави повод да се запитамо како је роман који жали зависност и поштује скрушеност и стрпљивост постао површни културолошки штос, синоним за књижевну ароганцију, тотем мушке претенциозности, црвена заставица ако се спази на полици потенцијалног партнера, и штиво за читање уз какво се редовно лепи реч „позирање“ у њеном најпогрднијем смислу. Бескрајна лакрдија је, са својих 1079 страница, постала тек досетка од једне реченице.
У једном тексту у Гардијану писало се прошле године о ризицима такозваног позерског читања, а наслов је био „Да ли је у реду читати Бескрајну лакрдију на јавном месту?“ За ауторку тог текста ово питање било је ретко побијање Бетериџовог закона, новинарске изреке која гласи да се на сваки наслов завршен знаком питања може одговорити са „не“. Овде је одговор био нервозно и не баш одлучно „да“. Ипак, текст се углавном ослањао на архетип иритантног „бураза по Бескрајној лакрдији“ и подстицао је архетип забетониран брзовезујућим цементом друштвених мрежа. Тај „бураз по Лакрдији“ стигао је 2020. године и на велике екране у нимало суптилном филму Емералд Фенел Девојка која обећава, у ком фан Дејвида Фостера Воласа говори лику ког игра Кери Малиган да мора да прочита Узмимо јастога, једну од збирки есеја овог писца. Само који тренутак касније открива се да је тај фан сексуални предатор. Тако се већ токсичном меланжу инсела, паметњаковића и позера који чине нареченог читаоца Бескрајне лакрдије додаје и етикета „потенцијални силоватељ“.
„“
Да ли је ико икада срео такве типове? Новинарка Гардијана није. Док упадљиво млатара својим примерком Воласовог романа у парку на Вашингтон скверу, она чека „да буде ухваћена на делу, тајно снимљена за ТикТок који ће исмевати њено позирање“. Једину интеракцију остварује са љубазним припадником генерације X на клупи поред ње, који је пита како напредује са књигом. Њен другар с клупе поред је, претпоставља она, „тип човека који би лако Дејвида Фостера Воласа могао да сматра савременим свецем“.
Волас, човек крхког менталног здравља током већег дела живота, умро је, убио се, 2008. године, кад му је било 46. Болно свестан сопствених мана, Волас би био ужаснут својом накнадном беатификацијом. Штавише, такав третман би му – да се послужим изразом из Бескрајне лакрдије – изазвао напад „завијајућих утвара[1]“. (Овај израз који је смислио сам писац значи нешто као жмарци/трнци, само знатно већег психолошког опсега и јачине).
Смрт разлива оплемењујући сјај по сваком писцу, а посебно по оном ко је, да искористим још један лакрдизам, сам збрисао сопствену мапу, што је опет кованица која нам понешто говори о Воласовој аверзији према извештаченој озбиљности, чак и оној присутној у траговима у еуфемизму „одузео себи живот“. У годинама након Воласове смрти је тај светачки ореол вероватно изведен из споја његове моралне озбиљности као писца белетристике, његове саживљености са херојским подношењем личне патње и емотивне издржљивости, и његовог прераног краја. Другим речима, постало је изгледа неподношљиво то што његови ликови, међу којима су многи сапатници у зависности и претераном анализирању, успевају да истрају онако како њихов аутор није могао. Сада се, међутим, назив „Свети Дејв“ углавном користи само поспрдно, и то не само на клупама у парку.
Списатељица Патриша Локвуд се у дугачком тексту за London Review of Books 2023. године побунила против Воласовог наводног статуса свеца. Тај есеј је, у својој амбивалентности, радио и друге ствари осим самог бунта; техниколор ум Патрише Локвуд, сличан уму онога о коме пише, тежи да се креће квакваверзално[2], да употребимо реч коју би вероватно толерисао само неки штребер-математичар склон предугачким речима, који је свој роман од хиљаду страна структурирао према одређеном фракталу (троугао Сјерпинског). Међутим, следеће реченице репрезентују општи став Локвудове: „Шта је била прва деценија двехиљадитих? Време када су сви неко време ишли да гледају Blue Man Group. Мушкарци су читали Дејвида Фостера Воласа. Мушкарци су, такође, мазали љути сос по својим јајима”.
Мушкарци! Али Волас је, свестан сексизма претходника и оран да искаже сопствени феминизам, понекад звучао веома слично Локвудовој. Бескрајна лакрдија је прво од Воласа направила најпознатијег младог писца у Америци. Потом је заљуљала моћно, самоодрживо Њутново клатно хвалоспева и оштрих критика, чији моментум од тада не јењава. Када се роман појавио 1996. године, био је више од бестселера; био је то феномен, свеприсутни асесоар и искуство које се не сме пропустити.
Годину и по након изласка Бескрајне лакрдије Волас је, можда уз трунку стрепње око тога како ће га читаоци прихватити, за Њујорк обзервер написао приказ једног слабијег романа Џона Апдајка, Toward the End of Time. Његов приказ деловао је као пророчански (иако прикривени) покушај да предупреди управо онакве критике какве ће се касније сручити на његово дело. Волас је почео тако што је аутора књиге, заједно са Норманом Мајлером и Филипом Ротом, одбацио као „Велике мушке нарцисе“. Али његова најжешћа прозивка, право „сипање чили соса по јајима“, била је резервисана за Апдајка, кога је Волас, цитирајући пресуду једног пријатеља, окарактерисао као „пенис са речником страних речи и израза“. Био је то чист пример ситуације у којој ругао се бакрач лонцу, а и сам је фулигинозан. Да бисте читали Бескрајну лакрдију није вам потребан пенис, али би речник могао да вам затреба.
Да бисте читали Бескрајну лакрдију није вам потребан пенис, али би речник могао да вам затреба
Но, невезано за склоност ка скупим речима у роману, какав је он заправо за читање? Можда највећи јаз између репутације ове књиге и садржаја у њој лежи у убеђењу да је то претенциозно мрцварење у каквом нико не може искрено да ужива. Први пут сам прочитала роман 2008. године, пре биографије Д. Т. Макса из 2012. и, касније, твитова његове некадашње партнерке Мери Кар из 2018. који су детаљно описали Воласово узнемирујуће и потенцијално криминално понашање према њој.
Фикција је пречесто злато исцеђено из талога оштећеног живота. Ривка Галчен написала је у приказу Максове књиге: „Суоснивач Анонимних алкохоличара, Бил В, гуру је трезвености управо зато што му је трезвеност толико тешко падала“. Волас се, према томе, бавио стрпљењем, непоколебљивошћу и душевним миром управо зато што су му те врлине у животу често измицале.
Пошто сам се са романом сусрела у својим двадесетим годинама, нисам била свесна тога да чиним неку врсту издаје свог пола; знала сам само да ништа што сам прочитала није могло ни приближно да се мери са тим чистим ужитком. У књизи је било више полета, срца и хумора него што сам и помислила да је уопште могуће пренети на папир. Била је бизарно гротескна и урлајуће тужна; била је нежна, луцкаста и паметна да ти мозак стане. Било је то, захваљујући непрекидно забавним сценама и виртуозном прожимању високог стила и уличног језика, дело у ком се оваплотила тема зависности из њега. Кад сам завршила, запала сам у апстиненцијску кризу: шта сад даље после Бескрајне лакрдије? Укратко, била је то наводно досадна ствар коју бих поново урадила. И јесам.
Роман се одвија у Америци у будућности, конкретно у Бостону и околини, а углавном се врти око две установе као места радње. Прва је Енфилдска тениска академија, где се даровити дечаци и девојчице (али углавом дечаци) дрилују физички и ментално, припремајући се за оно што је познато као Шоу, пробој у свет професионалног тениса. Друга је, одмах ту низбрдо, Кућа Енет кућа за одвикавање од дроге и алкохола, где се мушкарци и жене (али углавном мушкарци) суочавају са зависношћу од психоактивних супстанци.
Уместо некролога великом сликару: Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота
Амбиција и зависност, две особине које ове институције представљају, деле огроман део Веновог дијаграма, пресек на које би се могла налепити етикета „како живети са самим собом“. Самомучеће спирале мисли које се ковитлају у младим главама на теренима нису ништа мање напете од цикличних неуроза које муче зависнике низбрдо. У првој групи је Хал Инканденца, звезда међу ученицима, тинејџерско тениско чудо, тајни зависник од марихуане и неуспели Хамлет. Његов отац, Џејмс, експериментални филмаџија и оснивач школе, убио се помоћу „набуџене“ микроталасне рерне. Хал је био тај који га је пронашао, или бар оно што је од њега остало. Халова мајка, Аврил, љубавница је Чарлса Тевиса, који јој је или полубрат или усвојени брат, и који је по кратком поступку заменио Халовог оца на месту директора академије. Много је тога, другим речима, труло у држави Енфилдске тениске академије, односно ЕТА. (Овај најопширнији од свих писаца не може да одоли скраћеницама.)
Роман почиње Халовим гласом. Док одговара ауторитетима који га испитују о његовим недавним ’потпросечним’ резултатима на тестовима, они реагују с ужасом: елоквенција Халовог унутрашњег монолога у потпуном је нескладу са његовом способношћу да заиста говори. Уместо да формулише речи, он испушта ’подживотињске крике и звукове’. Убрзо га гурају на носилима у хитну помоћ. Упадљиво је необичан начин на који је Халово приповедање у првом лицу напуштено после седамнаесте странице, па све до пред крај, иако он остаје један од главних ликова у књизи. Зашто? Дијагноза овог лика, сасвим својствена генерацији X, нуди траг: „Једна од заиста америчких особина код Хала је, вероватно, начин на који он презире управо оно за чим жуди у својој усамљености: то ужасно унутрашње право ја, инконтинентно у осећањима и потребама, које цвили и грчи се тик испод те кул, празне маске, анхедоније“.
Па ипак, из те хорде узнемирених, осећајних и међусобно повезаних личности израња једна истина: да је усамљеност универзални проблем који свака особа доживљава на јединствен начин.
Волас, својевремено на ранг-листи успешних млади тенисера у својој родној држави Илиноис, касније је разматрао каријеру у академским круговима. Један од ментора на његовим основним студијама рекао је: „Сматрао сам Дејвида веома талентованим младим филозофом коме је писање хоби, и нисам схватао да је он заправо један од најталентованијих писаца фикције своје генерације коме је хоби филозофија“.
Хал је, у својој академској изврсности, тениском таленту и акутној анксиозности, лик који највише подсећа на свог творца. Доделити му трајни статус приповедача у првом лицу значило би дати повлашћен положај најаутобиографскијој личности у књизи. А Волас сам себи није превише занимљив. Он у Бескрајној лакрдији тежи што је могуће мање солипсистичком приказу човечанства, па то чини кроз више од стотину преузетих личности.
Ова дуга листа ликова разноврсна је углавном с обзиром на шаролика својства њихових унутрашњих живота. Што се тиче „разноврсности“ у смислу родне равноправности и расне заступљености, тога и нема баш превише. Два главна женска лика, Аврил Инканденца и Џоел ван Дин, игром случаја су и прелепе. Када је реч о неколицини тамнопутих ликова у роману, међу којима неки говоре карикираном верзијом афроамеричког вернакулара, можда је најтактичније рећи нешто попут: била су то друга времена.
Па ипак, из те хорде узнемирених, осећајних и међусобно повезаних личности израња једна истина: да је усамљеност универзални проблем који свака особа доживљава на јединствен начин. Роман такође сугерише – мрмљајући, без директног гледања у очи, не желећи да звучи отрцано – да лично ја постаје мало мање ужасно што више пажње посвећујемо другима. Међу којима нису баш сви сасвим ужасни.
У теретани ЕТА-е, на пример, наћи ћете Лајла, који стално левитира у пози лотоса и живи (у буквалном, биолошком смислу) од зноја других. Ипак, најважнија ствар у вези с Лајлом је то што је он гуру анксиозним ученицима: „Као код свих добрих слушалаца, начин на који он посвећује пажњу истовремено је и интензиван и умирујући: онај што се исповеда осећа се и потпуно огољено и, некако, заштићено од сваке могуће осуде. Он као да се једнако труди као и ти. Обоје се, накратко, осећате несамо[3]“.
Осећај несамости је углавном оно за чим жуде практично сви ликови у роману, а не само трагични Хал. Међутим, Лајл је, упркос утехи коју пружа, пре нека врста изузетка него херој. Ако такав епитет икоме приличи, онда је то Дон Гејтли, човек великог срца, али и просто крупан човек („крупан као младунче диносауруса“), зависник који неприметно истискује Хала и преузима улогу најистакнутијег лика у књизи. Дон постаје придружени члан особља у кући Енет, где се непоколебљиво стоички суочава са захтевима и увредама својих сапатника зависника. Његово упињање да остане трезан подразумева прихватање чињенице да фразе Анонимних алкохоличара (“То ради, ако ти на томе радиш”; “Дан по дан” и тако даље) – оно што Дон назива „најмлохавијом врстом бескичмењачког кича“ – заправо делују. Штавише, „почиње да се испоставља да су, што је клише Анонимних алкохоличара испразнији, то оштрији очњаци праве истине која се њиме прикрива“.
Могу ли вам понудити своје услуге, господине, а да не будем наметљив?
У Бескрајну лакрдију је уплетен и пинчоновски подзаплет, који је свакако блесав и понекад смешан, а тиче се организације квебечких сепататиста у инвалидским колицима под називом Les Assassins des Fauteuils Rollents. Ови милитанти трагају за мастером снимка последњег филма Џејмса Инкаденце, Бескрајна лакрдија, познатог и као „Забава“, толико очаравајућег да свако ко га погледа западне у кататонију и на крају умре од глади или дехидрираности.
Једна од Воласових главних бојазни, црна нит која се провлачи кроз цео роман, била је да зависност од телевизије (укључујући и његову сопствену) изазива труљење мозга, друштвену атомизацију и духовну смрт. У светлу наше масовне зависности од паметних телефона и друштвених мрежа, навика гледања телевизије данас делује готово безазлено. О, душо моја, ухватим себе како шапућем оном Дејвиду Фостеру Воласу из 1996. године. Да је само могао да види ово сад.
У свету романа, Бостон је препознатљиво бостонски, али припада Сједињеним Државама које су припојиле Канаду и Мексико да би формирале супердржаву по имену Организација напредних америчких нација илити ОНАН. Овај акроним може да послужити као сатирична оптужница против танатозне америчке културе безданог самоугађања, али је истовремено и шала о онанисању. Тај спој интелектуалног и приземног типичан је за Воласа. Ето типа који се упиње да вас увери како можда и јесте из раскалашне генијалности створио достојевскијевско дело, али да је и он само обичан тупан, баш као и ви.
Онанизам, додуше метафоричке врсте, управо је оптужба коју Волас подиже против Апдајка у оној рецензији из 1997. године. Оштро критикујући Апдајка и његове колеге „фалократе“ због њиховог самозадовољавања, Волас се посебно руга лику Бена Тернбула, приповедача романа Toward the End of Time. Тернбул је оперисао рак простате, што би била ситуација вредна саосећања да није чињенице да му се цела његова одвратна личност, чини се, налази у гениталијама и њиховом задовољењу. Он се суочава са оним што Волас назива „извесношћу да умреш, а да ниједном ниси волео нешто више од самог себе“. Другим речима, њега мучи нека врста онанизма душе.
Шта би Волас, или сам Апдајк, мислили о гунингу, поткултури изолованих мушкараца који сатима или данима мастурбирају на онлајн порнографију? За писца је настањивање душа више од стотину других људи сигурно супротно онанизму, као што је то и за читаоца, било иза закључаних врата спаваће собе или међу странцима на клупи у парку. Благи парадокс овде, онај с којим је Волас био интимно повезан, јесте да је читање белетристике облик самозадовољавања у самоћи, а који човеку омогућава да се осећа несамо. И, за разлику од гунинга или чистог кокаина, читање је редак пример зависности која, по правилу, никоме не штети, а може чак и да вам изоштри ум.
Упркос томе, псеудофројдовско истицање дужине и обима и даље се повлачи по расправама о Бескрајној лакрдији, а са тим и алузија на мастурбацију као да су обимни романи ексклузивно уточиште за арогантне мушкаре („фалократе“) којима самопрокламовани гениј дозвољава да се препусте преопширности. Џорџ Елиот, чији Мидлмарч у својим најдужим издањима достиже више од девет стотина страница, имала би шта да каже на то. Као што би, без сумње, то имало и мноштво савремених списатељица. (Еленор Катон, на пример, чија Видела имају 848 страна, или Луси Елман, чија књига Патке, Њуберипорт добацује до 1.040 страна.)
Крајем прошле године сам се вратила Воласовом ремек-делу, не због неког унапред утврђеног, медијски пригодног календара за предстојеће књижевне годишњице, већ зато што су ме на то дело подсетила два друга обимна романа, а оба су их написале жене.
Кавез за зечеве Тес Ганти и Хвале вредна Алексис Рајт чине се као да, са тим широким спектрима ликова и минуциозном посвећеношћу патњама својих јунака, настављају тамо где је Волас стао. Баш као што је утицај Дона ДеЛила на генерацију списатељица (међу којима су Рејчел Кушнер, Зејди Смит, Џенифер Иган и Дејна Спиота) недовољно признат, можда је тако и са Воласом.
Тридесет година касније су Бескрајна лакрдија и њен аутор спремни, чини се, не само за реевалуацију, него и за својеврсну културолошку феминизацију. Ново, јубиларно јубиларно издање Бескрајне лакрдије излази са предговором Мишел Заунер, тридесетшестогодишње квир корејско-америчке фронтменке инди-поп бенда Јапанесе Бреакфаст и ауторке hit memoara Crying in H Mart (Плакање у Х-Марту), особе која је светлосним годинама далеко од озлоглашеног стереотипа обожаваоца Дејвида Фостера Воласа.
Зачарани кругови из којих нема изласка: „Београдско петокњижје“ Игора Маројевића (први дио)
Списатељица Хана Смарт (Инстаграм налог @howlingfantod) недавно је за Лос Анђелес ривју оф букс писала о дијаграмском рашчлањивању реченице од деветсто речи из Воласове приповетке „Господин Сквиши“. Анализирање Воласових зависних реченица, приметила је Смартова, научило ју је да „повлачи разлику између података и знања, те да свим информацијама приступа не само са наративним, већ и са језичким скептицизмом.“ И више од тога, пројекат Хане Смарт, који и даље траје, изгледа је превазишао граматичке оквире и постао је посвећенички. Она верује да Воласова синтакса открива коанску истину: „Будућност је вечна, док је садашњост тренутна“.
Пролазна садашњост, наравно, обухвата и репутацију писца. Ако је тај писац слављен као глас какав се јавља једном у генерацији, репутација ће му се неминовно мењати и преображавати. Као и Воласу, и Џорџ Елиот била је наметнута улога светице, мада је у њеном случају то било још за живота: читаоци су јој писали тражећи савете о томе како да живе. Њен имиџ моралне вертикале зацементиран је објављивањем дела као што су Мудре, духовите и нежне изреке у прози и стиху (1871), што је заправо био флорилегијум поучних или утешних реченица, углавном истргнутих из фиктивног окружења које им је давало виталност и моралну снагу. (Тај имиџ је, заузврат, зацемемтирао презир који је наредна генерација гајила према њој.) Попут „инспиративних цитата“ који преплављују Инстаграм, та збирка је деловала као ТЛ;ДР[4] пушкица за оне који нису били вољни да се ухвате у коштац са романом Мидлмарч, објављеним отприлике у исто време.
У том смислу, ова књига показује необичну сличност са Воласовим делом Ово је вода, вадемекумом из 2009. године, насталим постхумно из говора на дипломској свечаности који је одржао 2005. на колеџу Кењон. У овом енкомијуму будности ума Волас прича причу о две рибе које пливају, несвесне саме чињенице постојања воде, медијума њиховог опстанка. Речи „ово је вода“, које су од тада истетовиране на многим зглобовима, нуде се као мантра свесности и саосећања. Међутим, ранија верзија ове приче може се наћи у Бескрајној лакрдији. Негде на средини романа Дон Гејтли ћаска са неким трезним бајкерима, када један од њих, човек познат по веселом имену Боб Смрт, пита Дона да ли је чуо ону о рибама. Други бајкер на то одговара непристојним и сексистичким вицем. „Не тај“, каже Боб:
Нагне се ближе Гејтлију и викне да је онај на који је мислио овај: Једна мудра стара риба са брковима плива ка три младе рибе и каже: „Добро јутро, момци, каква је вода?“, па отплива даље; а оне три младе рибе је гледају како одлази, погледају се међусобно и кажу: „Шта је то вода, јеботе?“, па и оне отпливају даље. Млади бајкер се поново наслони, насмеши се Гејтлију, дружељубиво слегне раменима, и отутњи даље, док су се груди девојке у халтер топу гњечиле о његова леђа.
Дона доживљавамо као једну од оних збуњених младих риба, мада је он, захваљујући господину Смрти у неочекиваној улози мудраца, можда риба која тек сада почиње да прихвата воду у којој плива, учећи да пажњу обраћа на оно што је завређује. Воласова рибља прича много је успешнија у овој разузданој, динамичној, узми-или-остави романескној форми, него у његовом јавном наступу годинама касније пред дипломцима генерације 2005, где је и сам деловао као риба на сувом. Волас је одржао говор за памћење, али проповедање није било његов фах. Његов велики роман изнео је тезу да се компулзивном, зависничком својству Америке, а нарочито њеној зависности од забаве, најбоље може одупрети кроз активно и посвећено читање прозе. Ово је књига о зависности која нуди саму себе као врсту контразависности, као пример сложене вредности, „камате на камату“ постојане пажње. Озлоглашена дужина Бескрајне лакрдије је, у том смислу, кључна одлика њеног етоса: није то величина ради хвалисања, већ истрајности као дисциплине. У добу расејаности, Волас се заложио у корист дугог романа који побеђује самим тим што је испраћен до краја
Извор: Глиф
