Лоши зајмови режимским пришипетљама скршили су Ајандех банку, погоршавајући дуготрајну финансијску кризу
Превео: Милош М. Милојевић
Пише: Џеред Малсин
Најочитији наговештај да ће се ствари у Ирану суновратити није дошао од пригушеног гнева опозиције у земљи или осујећених нада младих људи жељних већих личних слобода. Почело је од колапса једне банке.
Крајем прошле године, банка Ајандех, коју воде особе блиско повезане са режимом, оптерећена са пет милијарди лоших зајмова, је пропала. Влада је овај кадавер пренела у државну банку и наштампала је огромну количину новца како би покушала да папиром прикупи све расуто црвено мастило у билансу стања. Они су закопали проблем али га нису решили.
Уместо тога, пропаст је постала и симбол и катализатор економских недаћа које су на крају изазвале протесте који сада представљају највећу претњу по режим још од оснивања Исламске републике пре око пола века. Колапс банке показао је да је ирански финансијски систем, под вишегодишњим притиском санкција, лоших зајмова и инфлаторно наштампаног новца, постао све више несолвентан и неликвидан. За још пет банака се мислило да су подједнако слабе.
Криза је ударила у најгоре могуће време. Поверење у иранску владу већ је било пољуљано Дванаестодневним ратом са Израелом и Сједињеним Државама у јуну који је показао да она не може да одбрани од напада сопствено становништво. Њени предводници одбијали су да се укључе у преговоре о националном нуклеарном програму, чиме је евентуално олакшање санкција постало недостижно. У новембру, Израел и САД су изнова запретили да ће напасти уколико Иран покуша да обнови свој арсенал балистичких ракета или нуклеарна постројења.
Измучена национална валута, ријал, изнова је упала у опадајућу спиралу. Земља је имала мало могућности да ово падање заустави. Америчко деловање пресекло је главни извор снабдевања Ираном доларима из Ирака, значајно умањујући раасполагање чврстом валутом коју прибавља продајом нафте док су резерве похрањене у иностранству остале недоступне због санкција.
Након више деценија пажљиве градње заобилазница око ограничавајућег санкционог режима и коришћења сивих токова капитала како би се пољуљана национална економија одржавла, Техеран је запао у безизлазни положај, без алата којима би могао да се позабави све дубљом економском кризом или којима би могао да задовољи потребе све очајнијег становништва. Стотине трговаца, који се углавном не прикључују масовним националним протестима, изашло је на техеранске улице захтевајући олакшање.
„Ово је била добро повезана банка, корумпирана, што је укупно потцртало како је банкарски систем канал за богаћење добро повезаних особа“, каже Аднан Мазареи, бивши заменик Одсека за Блиски исток и Средњу Азију Међународног монетарног фонда. Неуспех банке придодат је оном што је назвао „крешчендом губитка легитимности режима након израелског напада“.
Банку Ајандех основао је 2013. године Али Ансари, ирански пословни човек који је спојио две банке у државном власништву са још једном коју је раније основао како би створио новог зајмодавца. Потиче из једне од најбогатијих породица у земљи и поседује више милиона долара вредну вилу на северу Лондона.
Политички се сматра блиским некадашњем конзервативном председнику Махмуду Ахмадинеџаду.
Уједињено Краљевство је санкционисало Ансари прошле године свега неколико дана после колапса Ајандеха, означивши га као „корумпираног иранског банкара и пословног човека“ који је помогао да се финансира моћна иранска паравојна и пословна организација, Исламска револуционарна гарда (Корпус заштитника Исламске револуције).
У изјави објављеној у октобру, Ансари је кривицу за пропаст банке приписао „одлукама и политичком деловању које је изван банчине контроле“.
Ајандех нуди највише камате међу иранским банкама, што је привукло милионе депонената. Масивно се задужује код централне банке, која емитујући новац одржава функционисање ове установе, наводе економисти. Као и друге проблематичне иранске банке, Ајандех располаже великом количином ненаплативих дугова, што је један од многих разлога који су је одвели у пропаст.
Њена највећа инвестиција била је Ирански мол, отворен 2018. године. Разметљива раскош пројекта има мало смисла када се сагледа у контексту стагнације остатка иранске економије. Двоструко већи од Пентагона, тржни центар је град за себе са сопственим Имакс биоскопом, библиотеком, базенима и спортским комплексима, баштама, изложбеним салоном аутомобила и халом огледала израђеном по узору на шеснаестовековну персијску царску палату.
Економисти и ирански званичници наводили су да је пројекат пример самопозајмљивања, у којем је Ансаријева банка заправо позајмљивала новац сопственим компанијама. Када је пропала, извештај полузваничне новинске агенције Тасним, навео је речи високог званичника централне банке према којем је деведесет одсто банчиних ресурса било везано за пројекте којима је сама управљала.
Ајандех је годинама била мета критика неких конзервативних и реформских политичара који су инсистирали на затварању банке и указивали су ће даља подршка централне банке овој установи повисити инфлацију због потребе да се стално емитује новац како би она била финансирана.
Ови позиви били су особито гласни крајем прошле године. Главни ирански судија Голамхосејн Мохсени-Ејеи у октобру је позвао централну банку да нешто предузме, претећи на друштвеним мрежама да ће предузети правне кораке уколико руководство банке не буде иступило и почело да делује. Централна банка је наредног дана објавила распуштање банке.
Влада је преузела сва банчина дуговања и принудила ју је да се припоји највећем државном зајмодавцу, банци Мели. Барем још пет иранских банака сада је суочено са сличним неповољним изгледима, према наводима економиста и прошлогодишњим изјавама званичника централне банке. Међу овима је државна банка Сепах, једна од највећих у земљи, која је раније апсорбовала друге пропале банке.
Директор за надзор банака Иранске централне банке назвао је прошле године Ајандех „Понзијевом шемом“. За многе Иранце, она је симбол система који оскудне ресурсе који му стоје на располагању преусмерава према добро повезаној мањини док они грцају.
„То је још један пример оних прича о корупцији и непоштеном понашању које на Иранце остављају утисак да је систем удешен на њихову штету, или да је барем усмерен на корист једне малобројне елите“, каже Есфандијар Батмангелиџ, извршни директор Фондације Бурс и Базар, организације за економску анализу.
Ајандех је била у средишту онога за шта економисти кажу да је шира криза финансијског система која се убрзала након поновног увођења америчких санкција 2018. године.
Пошто им недостају средства, иранске банке се ослањају на позајмљивање од централне банке преко механизма за хитно обезбеђивање ликвидности, који наплаћује високе камате али позајмљује новац не захтевајући обезбеђење. Банке затим неразборито улажу новац, често позајмљујући повезаним елитама које се баве спекулативним пословима и великим грађевинским подухватима.
Централна банка емитује новац како би финансирала ове зајмове, иако су званичници банке и економисти дуго упозоравали да то ствара инфлаторни притисак и слаби валуту.
Исходиште је крхки финансијски систем који зависи од државе баш у време када је Иран претрпео низ све снажнијих удараца: талас санкција, опадање регионалних савезника попут Хезболаха и Асадовог режима у Сирији, и директно сукобљавање са Израелом и САД. Још 2019. године влада је ефективно контролисала око седамдесет одсто иранског банкарског система, према наводима анализе коју је извршио Мазареи, некадашњи званичник Међународног монетарног фонда.
Због Ајандехове пропасти огласила су се звона на узбуну. „Она је оснажила уверење да је банкарски систем веома, веома крхак и рањив“, каже Мазареи. „Ако нешто пође наопако то ће оптеретити државну касу“.
Ирански економски колапс се више годинама се припремао али се муњевито одвио током неколико претходних месеци. Национална валута изгубила је 84 одсто своје вредности спрам америчког долара током 2025. године. Цене хране скочиле су по годишњој стопи од 72 одсто, готово двоструко вишој од просечне стопе током неколико претходних година. Земљу такође мори енергетска криза и криза снабдевања водом толико тешка да је председник Масуд Пезешкијан предложио измештање престонице из Техерана негде ближе обали Индијског океана.
Плате нису пратиле ову инфлацију што је обичне Иранце довело до слома. Људи су говорили како више не могу да приуште храну. Уз вредност ријала која је падала из сата из сат, власници продавница нису могли да изађу на крај са одређивањем цена. Увозници су губили новац а да нису стигли да изложе робу на продају.
„Иранска средња класа је уништена“, каже четрдесет трогодишња женска уметница и становница Техерана. „Када више не можете ни да покушате да прибавите храну, немате више шта да изгубите“.
Док је влада трошила новац да ублажи штету ликвидације банке Ајандех, умањивала је јавна давања. Буџет који је влада предложила у децембру обухвата многе мере штедње. Он позива на елиминисање префернецијалног девизног курса за увознике, укидање неких субвенција за куповину хлеба и продају увезеног горива по тржишним ценама.
Укупно је предложио умањење издатака за десет милијарди долара за јавне издатке и подршку кључним интересним групама као што су увозници, према анализи Бијана Хаџепура, руководиоца консултантске фирке Јурејжан нексус партнерс (Eurasian Nexus Partners) са седиштем у Бечу.
Буџет је представљен парламенту 23. децембра, али гласине о предстојећем таласу мера штедње кружиле су наоколо, појачавајући зебње о додатним економским недаћама у време док је ријал већ опадао.
Економисти кажу да је растућа финансијска криза пристигла у време када су се међусобно укрстили различити притисци – појачане међународне санкције, последице прошлогодишњег рата са Израелом и године слабог економског управљања – што је сапело способност владе да се њоме позабави.
Појачавање америчких и европских санкција принудило је иранску нафтну индустрију да се ослони на међународну флоту танкера у сенци како би извозила своје производе, што значи да већи део прихода од нафте одлази у руке посредника а мање у државну ризницу и ширу иранску економију.
Америчка акција против прања новца ирачких банака ускратила је Ирану један од најважнијих изворишта долара. Ирачке банке биле су познате као „плућа“ иранског финансијског система, пошто су обезбеђивале ликвидност иначе изолованим иранским банкама.
Јунски рат са Израелом такође је задао снажан ударац након чега је влада морала да повећа војне издатке како би обновила своје сопствене војне капацитете и ојача савезнике попут Хезболаха.
Војни притисак изнова је почео да јача крајем године након шестомесечног предаха. САД и Израел упозорили су да ће извести нове нападе против иранског ракетног програма. Уверљивост претње је оснажио амерички упад у Каракас у којем је почетком јануара заробљен венецуелански председник.
Нервоза због могућег новог напада убрзала је одливање капитала из Ирана које је почело лањског двенаестодневног рата са Израелом. Иранци су гледали да се реше ријала и претворе свој новац у страну валуту, злато или имовину као што су криптовалуте.
Џавад Салехи-Исфахани, економиста са универзитета Вирџинија Тек, процењује да се из Ирана прошле године излило између десет и двадесет милијарди долара, што је створило оно што означава као „лошу ситуацију која делује неодрживом“.
Енергетска криза проистекла је из несташица природног гаса које су почеле 2024. године. Она је водила великим прекидима у снабдевању електричном енергијом. Рестрикције су настале упркос огромном националном нафтном и гасном богатству и довеле су у питање владино ризично, вишедеценијско настојање да обогати уранијум за оно што тврди да је мирољубиви нуклеарни програм.
Све чешћи прекиди у снабдевању електричном енергијом, све горе несташице воде и све безвреднија валута поспешивале су уверење међу многим Иранцима да је држава почела да пропада.
Влада је покушала да умири демонстранте увођењем месечне готовинске субвенције од десет милиона ријала по особи – што је око седам долара, иако је у међувремену и та вредност постала мања – и обећањем да ће сузбити црноберзијанце. Гувернер Иранске централне банке дао је оставку крајем децембра. Заменио га је Абдолнасер Хемати, некадашњи министар економије. Њега је парламент сменио прошле године када је земља запала у валутну кризу.
То није дало резултате. Протести су избили крајем године и раширили су се током две недеље на више десетина градова широм земље. Хиљаде су демонстрирале претходних дана упркос укидању приступа Интернету и све снажнијем насилном потискивању протеста у којем је убијено више стотина људи, према наводима агенција које се баве заштитом људских права.
Шта год да се деси са протестима, притисак на режим због дубоких унутрашњих финансијских проблема заједно са снажним спољашњим притиском неће ишчезнути.
„Да су могли да новчаним давањима изнађу пут из ове кризе они би то већ раније учинили, и не би морали да прибегну оваквом насиљу“, каже Ерик Мејерсон, главни стратег за тржишта у развоју у швердској банци СЕБ. „То је само погоршало ствари по режим“.
Извор: Волстрит Џурнал
