Пише: Алекса Анђелић
Уелбеков циљ није био да упозори на претњу од предстојећег исламског преврата, већ да укаже да модерни човек са његовим вредносним оријентирима није опремљен да се суочи са таквим системом. Ислам служи као структурни тест либералних претпоставки.
По обичају, дела вероватно најпознатијег и најпрослављенијег романописца данашњице, Мишела Уелбека, посматрају се као својеврсна пародизација стварности, као искривљена и драматизована увреда упућена општим и устаљеним конвенцијама. Уколико је тачно Ничеово запажање, да данашња „филистерска образовна култура“ проналази начин да се измири са својим критичарима тако што ће их једним готово алхемијским процесом разблажења и апсорпције, преточити у пуке производе уметничког уживања, погодне за конзумацију и прежвакавање, онда је овај опис прикладан за савремену рецепцију Уелбековог дела.
Ова култура, размишљајући која Гетеова или Шилерова дела су најпогоднија за вечерњу цигару и музику са грамофона, на сличан начин доживљава Уелбека као настављача француског стила „épater la bourgeoisie“ [1], у традицији декадентних песника попут Бодлера, Рембоа, или каснијих писаца, попут Луја-Фердинанда Селина.
У овом погледу, Уелбеков „shock and awe“ стил се доживљава као књижевна верзија хорор филма, који подиже адреналин или подстиче на размишљање, али који не треба схватити превише озбиљно уколико се жели сачувати ментална стабилност. Ово гледиште постало је све утврђеније како је Уелбеков положај аутора постао уваженији и утемељенији. На начин на који је то описао Ниче за своје доба, француска јавност је показала да је Уелбека „успела да преживи“, и уврстила га у ред продорних, иако контроверзних културних сатиричара, које ипак не треба схватати превише озбиљно.
Агонија Европе
Свакако, Уелбек је недокучива и контроверзна фигура сам по себи. Његов стил, понегде алегоричан, али у већини случајева гротескно директан, читаоцу упућује муње и жаоке које се веома лако могу доживети као лични напади. Уелбек не дозвољава лагано обитавање у предрасудама и општим уверењима, и попут отровне течне материје продире у пукотине и развалине данашњег либералног консензуса.
Питања која он поставља су она питања пред којим највећи број људи црвени, али која јесу, у бити, основна питања живота и среће живуће заједнице. Уколико се прихвати да је Уелбекова тема спора агонија распада високе европске културе, онда је његов приступ у том погледу микроскопски. Он можда, како доликује добитнику награде Шпенглеровог друштва (Oswald Spengler Society), поседује одређену филозофију историје, али предмет његових слика је унутрашња агонија последњих људи који ступају на историјску позорницу развоја европске цивилизације.
Уколико је Шпенглерова визија макроскопска, онда је Уелбекова микроскопска. Шпенглер обитава на светскоисторијском, судбинском нивоу, док Уелбек осликава тихе и тескобне последице ових метафизичких, судбоносних превирања. Можда ниједна Уелбекова књига не оправдава такав закључак као Покоравање (Soumission), његово остварење из 2015. године.
Ова књига се задржава на темама друштвене атомизације, колапса животног стила, пропасти либералног консензуса, поремећења мушко-женских односа и растакања ткива друштвене материје које су раније биле окосница Уелбекових романа, али у Покоравању писац такође ступа на ровито и незахвално тле политике. Главни лик романа, Франсоа, својом унутрашњом конфигурацијом подсећа на архетипског Уелбековог „јунака“, али по установљеној методи, сами ликови нису толико битни колико друштвене и духовне околности у којима се налазе.
Уелбекови ликови подсећају на празне љуштуре, иако не без унутрашњег живота и духовних потреба, али својом летаргијом и испразношћу огољени до костију и препуштени на милост и немилост силама које је ослободило материјалистичко доба. Франсоа, у Покоравању, као такав јесте типичан предмет Уелбекове карактерне изградње (или разградње), описан као човек аполитичан до бола, без јаког инстинкта или нагона, у којем се анималне потребе тек повремено јављају да би дале до знања да постоје, и да је овде реч о човеку, живом бићу.
Франсоа је професор књижевности на Сорбони, чија је животна тема лик и дело Жорж-Шарла Уисманса (Joris-Karl Huysmans), декадентног католичког реакционара, који је овде представљен као првобитни уочавалац пропасти вере као везивног ткива друштва. Кроз постепено исповедање Уисмансовог дела, Уелбек показује како религија у модерни постаје неподобна у два правца.
У првом, модерни човек, атомизована јединка, изгубио је унутрашњу конфигурацију која му омогућава да безрезервно прихвати религијско искуство, док је са друге стране, хришћанство, овде католичанство, изгубило снагу убеђивања и саморазумљивост која му је омогућавала несметану превласт. Да ли овде кривица пада на човеку или религији, непознато је. Изгледа да је у питању обострани механизам одбојности, који отежава могућност повратка или реакције, и да хришћанство више нема на располагању вертикално устремљеног, метафизички опремљеног човека, док с друге стране материјалистички човек поставља друга питања и потребе на које религија у својој ранијој форми више не може да одговори.
Наравно, овде може бити речи о „паду“, или губитку, деградацији човека, али свакако резултат остаје исти. Како је Ниче „конзервативцима шаптао у ухо“, повратак на пређашњу меру врлине није могућ. „Мора се напред, корак по корак у decadence.“ [2] На било који начин поткупити напредујући корак историје није могуће у било ком аспекту живота, посебно у религији.
Портрет декадента
Уелбекова Француска, описана у Покоравању, прожета је дубоком политичком кризом која одражава друштвене подвојености и разграђену етничку структуру становништва. Демографски колапс праћен је жестоком политичком борбом које је јунак дела свестан тек магловито, и у назнакама. Општа психофизичка и духовна атрофија одрођеног човека попут Франсое не дозвољава му да осети тежину историјског тренутка, чија се драма одвија пред његовим очима.
Не може се ипак рећи да су Франсоа и њему блиски припадници француских академских кругова прогресивисти или поклоници либералног материјализма. Они можда проживљавају последице тих идеологија, али њихова унутрашња декаденција није продукт свесног избора, нити жеље. У недостатку устремљења ка вишем, они су препуштени свом материјалистичком минимуму, анималним нагонима и жељама, али им недостаје виталност да их задовоље.
Овде се јавља сличност са јунаком Испламсавања (Le feu follet), из пера Пјера Дријеа Ла Рошела (Pierre Drieu La Rochelle), међуратног писца и настављача декадентистичке традиције. Иако лик Алена из Ла Рошеловог романа не дели потребу за религијским препородом са Франсоом из Покоравања, механика њиховог метафизичког бола се разликује само према поодмаклости стадијума духовног и друштвеног колапса.
Аленова дубока потреба за испољавањем своје пригушене виталности усмерена је ка усиљеним, тескобним односима са женама, које овде постају једини доказ и могућност остварења те виталности. Међутим, иако се чини да код Ла Рошела главни лик самог себе апстракцијама и неоснованим преубеђењима води у ћорсокак, његова унутрашња снага, прикривена али постојана, води ка „испламсавању“ и свести о немогућности измирења унутарње слободе са спољашњим околностима.
Сама прича се завршава трагично. На својој страни, Уелбек гради портрет декадента који не само да не поседује свест о унутарњој слободи, већ у степену своје закржљалости не може себе да оспособи нити за елементарне изливе виталности и животне снаге. Франсоини односи са женама су механички, огољени од задовољства, усмерени само снагом примитивне нужности.
Сатирични тон
Поприште политичке борбе у Уелбековом роману обележено је сукобом два фронта. С једне стране, разједињена и неусмерена десница, и са друге, Исламско братство фиктивног Мухамеда Бен Абеса, са јасном и енергичном визијом друштвеног препорода. Припадници деснице овде су тзв. „нативисти“, по свему судећи наследници идентитараца, чије представнике главни лик среће у више наврата. Десница је карактеристично приказана као разједињена, безидејна, и вођена једино инстинктивним силама реакције уместо конкретним програмом.
Иако је она убедљиво најјачи појединачни политички блок, спречена је да масовну подршку искористи – прво сопственим недостатком политичког инстинкта и воље, и друго, анатемом политичког система на десне идеје и светим страхом од победе забрањених десничара. Судбина Француске запечаћена је коалицијом мање конзервативне странке и Исламског братства, чиме је Национални фронт остављен у прашини.
Општа психофизичка и духовна атрофија одрођеног човека попут Франсое не дозвољава му да осети тежину историјског тренутка, чија се драма одвија пред његовим очима
Иронија је очигледна, а Уелбеков сатирични тон доживљава врхунац када описује неснађеност новог конзервативног премијера у поређењу са амбициозним и проницљивим Бен Абесом. По речима Карла Шмита: „Политичко не ишчезава из света тиме што неки народ нема више снаге или воље да се задржава у сфери политичкога. Ишчезава само слаб народ.“ [3] Када се јавила нова и динамична политичка струја са јасном, убедљивом визијом људске природе, друштвеног уређења, и метафизичком вертикалом, њена снага убеђивања распршила је крхки отпор неусмерене реакције која рачуна још само на силу инерције.
Нови владари Француске не беже од политичког и рачунају на основне датости које мотивишу људе да учествују у систему и допринесу његовом функционисању. Наравно, овде таква сила не мора бити ислам нити његова политичка кодификација. Чини се да Уелбекова сатира овде маскира једну дубљу анализу, која говори о рањивости и лабавој основи претпоставки о људској природи на којима почива либерализам.
Ислам овде служи као најочигледнија, и наравно, најконтроверзнија опција која скандализује француску јавност, али се не може закључити да Уелбек уистину верује у преузимање власти од стране исламског блока у скоријој будућности. Уелбеков директни стил сам ствара своје алегорије, која су понегде можда и несвесне, сатира служи и да шокира и да опише реално стање.
За Уелбеково бављење хришћанством у овој књизи карактеристично је једно место из Ничеовог Антихриста које врло лако може бити најснажнија нецитирана инспирација читавог дела. По Ничеу: „Ако ислам презире хришћанство, он за то има хиљаду разлога: ислам претпоставља мушкарце…“ [4] Код Уелбека се јавља слично запажање: „Били су пуни слаткоће, наде, и очекивања. Исус ће се вратити, ускоро ће се вратити, и већ се може осетити топлина његовог присуства која испуњава наше душе радошћу. Ово је била једина права тема њихових химни, химни слатког и органског очекивања. Тај стари чудак Ниче је био у праву: хришћанство је, на крају дана, једна женствена религија.“ [5]
Међутим, оваква оштра паљба по хришћанству није сасвим концентрисана, већ је код Уелбека усмерена на више циљева, превасходно ка либерализму и његовој политичкој и друштвеној визији. Уколико ислам претпоставља да се опходи према мушкарцима, онда либерализам претпоставља јединке вођене снагом пуког утилитаризма и остваривања личне користи.
Међутим, иронија јесте да се управо те користи и жеље не могу испунити успомоћ таквих претпоставка. У празном ходу, у свету без контура, заједнице, утемељења, сиве масе економских конзумената, човек парадоксално постаје мање од онога што јесте, више индивидуалан, ишчупан, препуштен простотама и свакодневним потребама. Уколико је Ниче предвидео „превредновање свих вредности“, херојску изградњу новог поретка с оне стране добра и зла, онда би се можда враголасто насмешио на овакву демонску инверзију свог пророчанства, у коме се од његовог „последњег човека“ очекује управо да постане Натчовек.
Од искорењеног савременог човека се очекује да изгради смисао ни из чега, да буде стваралац нових вредности изван свих традиционалних спона, те да осмисли разлог и мотивацију свом постојању самостално и у празном простору. Данашњица је испуњена непрегледним масама овог гротескног хибрида: последњег Натчовека, од кога се очекује да поднесе бреме историје и сам пронађе свој смисао у најнеповољнијим условима за такав подухват. У таквом стању није за чуђење ако се појави политички, религијски, метафизички покрет који скида ово бреме са човека и понуди му сасвим изледне, опипљиве, и непосредне користи.
Улога ислама
Ту лежи улога Исламског братства, чији су први дани владавине детаљно описани при крају књиге. Свакако најзанимљивији сегмент романа јесте Франсоин разговор са Робертом Редигером, новим ректором Сорбоне, сада Исламског универзитета у Паризу. Редигер у разговору открива да га је његово трагање за за смислом прво одвело у потрагу за коренима сопственог идентитета, те је у младости припадао „нативистичким“ круговима.
По његовом мишљењу, спас нечега што је пресудило само себи, ефективно извршавајући самоубиство, је промашен задатак. Посредством једне интересантне анегдоте о затварању бара у Хотелу Метропол у Бриселу, Редигер сматра да је свесно опадање и гашење квалитета животног стила незанемарљив и кључан симптом европског опадања. Како другачије разумети намерно протеривање лепоте из јавног простора, приликом чега се не стиче никаква корист, осим ако то није испуњење некаквог мазохистичког порива?
Уелбек не дозвољава лагано обитавање у предрасудама и општим уверењима, и попут отровне течне материје продире у пукотине и развалине данашњег либералног консензуса
Дубоко потрешен овим догађајем, Редигер закључује да Европи нема спаса, и брже боље одлази у Велику џамију у Паризу, где бива преобраћен у ислам. Изгледа да ова прича значајно утиче и на главног лика дела, мада пресудна одлука о његовој конверзији и прихватању положаја професора на новом универзитету долази касније. Наиме, Франсоа размишља шта тачно има да изгуби уколико се повинује новој реалности?
Његов породични живот је несрећан ако не и непостојећи, нема снажне споне са својом земљом или заједницом, а романтични живот му је неиспуњен. Он, истина, има одређену аутономију и слободу, али, речима Уелбека, „дођавола с аутономијом“.
Апстрактна слобода није довољна да обезбеди испуњену и смислену егзистенцију, те Франсоа коначно прихвата позицију професора са троструко већом платом него што је имао и прелази у ислам. Ствар је решена, покоравање је готово. Значајне су речи којима се роман завршава: „Немам ни за чиме да жалим.“ Ефективно, Франсоа не губи ништа, али добија много тога.
Наравно, апстрактна слобода овде је замењена врло реалним покоравањем које нуди изгледне повластице. Такво покоравање само је могуће уколико је суочено са атомизованим, привидно слободним јединкама које немају одбрамбене механизме, нити желе да се супротставе вредносном преврату. На тај начин, Уелбек показује неподобност либералне сигурности у сопствене митове.
Либерализам рачуна на самосвесне, рационалне актере способне да формирају свој идентитет готово ни из чега. Уместо тога, искорењена јединка смештена у окружење где нема додирних тачака са својом околином, заједницом, и историјом, сведена је на просте, материјалне потребе, и неспособна да се носи са наметљивијим, енергичнијим, и тоталним погледима на организацију друштва, политике, или државе.
Уелбеков циљ није био да упозори на какву претњу од предстојећег исламског преврата, већ да укаже да модерни човек, његове институције, те и његова вредносни оријентација, нису опремљени да се суоче са таквим системом. Ислам овде служи као структурни тест либералних претпоставки, изазов упућен антрополошким основама либерализма, који Уелбек поставља с врхунском прецизношћу, и даје непролазну оцену модерним схватањима.
УПУТНИЦЕ:
[1] Плашити буржоазију, односно грађанина.
[2] Фридрих Ниче, Сумрак идола, Укронија, Београд, 2020.
[3] Карл Шмит, Појам политичког, у: Карл Шмит, Норма и одлука – Карл Шмит и његови критичари, прев. Данило Баста, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр. 36.
[4] Фридрих Ниче, Антихрист, Службени гласник, Београд, 2020, стр. 115.
[5] Michelle Houellebecq, Submission, Vintage, London, 2016, p. 181.
ЛИТЕРАТУРА:
- Фридрих Ниче, Сумрак идола, Укронија, Београд, 2020.
- Карл Шмит, Појам политичког, у: Карл Шмит, Норма и одлука – Карл Шмит и његови критичари, прев. Данило Баста, Филип Вишњић, Београд, 2001.
- Фридрих Ниче, Антихрист, Службени гласник, Београд, 2020.
- Michelle Houellebecq, Submission, Vintage, London, 2016
Извор: Нови Стандард
