Пише: Редакција
Овај текст има за циљ да, на основу доступних архивских извора, разјасни питање историјских назива читаонице основане у Подгорици 1881. године, које је у савременом медијском и јавном простору постало предмет идеолошких интерпретација, па и јавне дисквалификације појединаца и институција. Намјера овог прилога није полемика са конкретним медијима или ауторима, већ указивање на методолошке пропусте у читању историјских извора и на потребу да се културно-историјске теме третирају са дужном научном и уредничком одговорношћу.
Историјски контекст оснивања читаоница у Црној Гори
На простору данашње Црне Горе, током друге половине XIX вијека, долази до формирања више српских читаоница као резултат потребе да се, у вијеку ослобођења од османске власти, започне систематско и институционално дјеловање на афирмацији националне културе. Средином вијека најприје се оснива Српска читаоница у Херцег Новом, о чему постоји запис у Српско-далматинском магазину за љето 1852/53. године. Приближно у исто вријеме формирана је и Српска читаоница у Будви, што је забиљежено у истом часопису за 1864. годину.
Године 1881. основане су српске читаонице у Бару и Подгорици. О имену и датуму оснивања Читаонице у Бару (25. март 1881) свједочи и спомен-плоча у Старом Бару. Када је, међутим, ријеч о читаоници у Подгорици, основаној 19. јануара 1881. године, архивска грађа и штампани извори биљеже више називних облика, што је у каснијем периоду отворило простор за различита тумачења.
Назив подгоричке читаонице у архивским изворима
У листу Глас Црногорца могу се пронаћи различити облици назива подгоричке читаонице: „Подгоричка читаоница“ , „Подгоричка библиотека“ , „Читаоница“ и сл., као и — што је посебно важно — „Српска читаоница“. Управо овај посљедњи назив постао је предмет савремених медијских спорова.
Истине ради, потребно је недвосмислено констатовати да назив „Српска читаоница“ није накнадна конструкција нити „изум“ било ког савременог актера. Он се поуздано јавља у Гласу Црногорца, бр. 22, од 31. маја 1881. године, гдје се, између осталог, наводи:
„Прошла су четири мјесеца откако смо у овој вароши основали ‘Српску Читаоницу’, која ће уједно сачињавати и библиотеку […]“. (sic)
Иако се у каснијим деценијама чешће користе географски или функционални називи, термин „Српска читаоница“ јавља се и током XX вијека — на примјер, у акту Друштва библиотекара Црне Горе: Проблеми библиотекарства у Црној Гори (Цетиње, 1965), као и у монографији Радосава Милића Народна библиотека „Радосав Љумовић“ (1881–2011). Најпотпунији увид у историјат ове установе пружа документована студија др Радомира Булатовића Читаоница у Подгорици (1881–1914).
Најава: Манифестација „Ријеч Његошева“ у народној библиотеци „Радосав Љумовић“
О медијској интерпретацији и њеним ограничењима
У појединим медијским текстовима као кључни аргумент наводи се број Гласа Црногорца од 24. јануара 1881. године, у којем стоји да је „у Подгорици основано друштво читаоничко“, а текст „Објава и молба“ потписује „УПРАВА ЧИТАОНИЦЕ ПОДГОРИЧКЕ“. Тај податак је неспоран. Питање је, међутим, да ли се из њега може извући закључак да је то био једини, коначни и искључиви назив установе.
Чини се методолошки утемељенијим претпоставити сљедећи ток догађаја:
прво, у контексту оснивања српских читаоница широм Црне Горе, било је сасвим логично да се таква установа формира и у Подгорици; друго, поуздано је познато да је иницијативу за њено оснивање поднио војвода и књижевник Марко Миљанов; треће, у складу са институционалном праксом времена, морало је постојати управно тијело — било под називом „друштво читаоничко“, било као „управа читаонице“; и најзад, није ни нелогично ни неочекивано да се у јавном гласилу, неколико мјесеци касније, појави и назив „Српска читаоница“, у складу са културним и националним саморазумијевањем тог историјског тренутка.
Садржај рада као историјска чињеница
Чак и у хипотетичком случају да се назив с националним предзнаком није усталио као службени, сама дјелатност читаонице и библиотеке имала је изразито српски културни карактер. О томе свједоче не само штампани извори и савремена историографија, већ и Статут библиотеке из 1905. године, други по реду. Први статут није сачуван или није доступан, а разлози за то данас су непознати.
Закључна напомена
У друштву у којем се архивска грађа чита у цјелини, а не селективно, питање различитих историјских назива једне установе било би легитимна тема лингвистичке и културолошке анализе — питање „економије“ језика, контекста употребе и медијске праксе. Умјесто тога, у савременом јавном простору често се свједочи ситуацији у којој идеолошка интерпретација претходи анализи извора.
У таквом оквиру проблем више није у називу једне читаонице, већ у односу друштва према сопственој историји и сопственој архиви.
