Серија чији је сам трејлер узбудио медије које народ од миља зове милуше, ушла је у мирније воде. Ко зна зашто је то лоше?
Пише: Александар Живковић
Претходни дио можете прочитати овдје
Друга епизода документарне ТВ серије „Његош свевременик“ ауторског двојца Микоња Кнежевић – Данило Бећковић, насловљена је „Владика и владар“.
Како смо у првој епизоди пратили дјетињство и воспитаније Његошево, сада смо пред младићем који у исти мах прима власт као „предводитељ народа црногорског и брдског“ и калуђерско, Стриково рухо. Драматика преноса власти добро је у серији приказана, као и потоњи обрачун са гувернадурима Радоњићима, који су вољност црногорску, зарад власти своје куће, хтјели да препусте Аустрији. Драматична ситуација доста је и информативно показана и то видимо као лијеп успјех серијала.
Другачије, са мање драматике, а које је нужно итекако било, приказан је Његошев сусрет са Петровградом и Императором Николајем Првим, приликом завладичења 1833. године. Дат је одломак из Његошевог писма Вуку Караџићу из кога се, истина, види, огроман утисак који је царева престоница учинила на младог владику. Овај део серије допуњен је и драгоцјеним напоменама руских стручњака за односе са Црном Гором. Колико је завладичење било важно за Црну Гору, за младог владику је, чини се једнако било важно допуњавање библиотеке и добијање штампарије; оне у којој ће „у печатњи свободе црногорске“ цензурисати лично Драго Драговић, што ће рећи „печатај што ти је драго“, како се Његош шеретски обрачунавао са бројним европским цензорима свога доба.
Александар Живковић – Његош као савременик (поводом документарне ТВ серије)
Није речено у серији да је архимандрит Петар Други завладичен најприје у чин епископа Црне Горе и Брда, а да је, по обичају Руске цркве, митрополитски сан, и она бијела камилавка, стигла доста година касније. Дакле, постао је владика черногорски, и то му је цијелог живота била омиљена атрибуција. Тако се потписивао и на својим писмима и на својим дјелима.
Премлад завладичен, он је своју титулу знао да носи као предводитељ народни, али и као пјесник; а није се устрчавао да каже: “Владика је лако бити, тешко је бити човјек“. Истовремено, сматрао се духовним вођом цијелог простора Пећке патријаршије о чијој је обнови сневао и планове ковао.
Ипак, остао је, владика черногорски.
Ако је у праву онај Хари Лајм у „Трећем човјеку“ када је испод точка на бечком Партеру рекао: „Швајцарска је за стотине године мира створила само сат са кукавицом“, ми можемо рећи, просте наше жртве свеколике, кад смо имали владику черногогорског.
