Пише: Марко Радовановић
Ова три фиктивна универзума, некада као да превише личе један на други?
Скоро да нема никакве сумње да ће на питање који му је омиљени домаћи филм највећи број људи навести легендарнце Маратонце или евентуално Ко то тамо пева?, што свакако не чуди јер се ради о делима наше кинематографије која су настала непосредно након тзв. Црног таласа, у којима су домаће прилике већ почеле да се посматрају кроз хумористички тон.
Оно што је такође специфично за оба филма јесте чињеница да су заправо дело исте екипе људи, односно двојца Слободан Шијан и Душан Ковачевић. До овог тандема великана, једног из домена филмске режије, другог из књижевности и писања уопште, дошло је (као што зна да буде често) – потпуно случајно. Наиме, Ко то тамо пева? је требало да буде телевизијски филм, а по првобитној замисли Горан Паскраљевић је био намењен за режисера. Након што је он одустао због рада на филму Земаљски дани теку, у причу је ушао Шијан, који је Ковачевићу сугерисао да треба да се сними биоскопски филм, на шта је он пристао. Што се каже, остало је историја.
Увидевши да су се лепо уклопили, двојац је снимио и филм Маратонци трче почасни круг две године дана касније, који је такође наишао на опште одобравање и одушевљење публике. Истина, Шијан је одмах потом на сличан начин снимио још један филм, али овог пута без Ковачевића. Ради се, о остварењу Давитељ против давитеља, чији је сценарио потписао Небојша Пајкић.
Кад кажемо да су ова три филма снимљена на сличан начин, долазимо до заједничког именитеља, да не кажемо претече која је и покренула такав филмски израз код нас, а то је, веровали или не, италијански стрип Алан Форд. Какве везе има овај стрип са овим филмовима, Ковачевићем, Шијаном и Пајкићем? Па упрошћено речено – свакакве.
Овај стрип серијал који се такође чита и дан-данас, појавио у бившој Југославији 1972. године, када је његово издавање започео загребачки Вијесник, а у маестралном преводу Ненада Бриксија, чији су многи цитати ушли у свакодневни говор и постали део популарне културе (Цијена, права ситница!). Свакако, ови стрипови су утицали на свест младих у то време, па између осталог и на људе из домена културе, што је у некој синергији донело ова остварења.
Свакако, највећи љубитељ Алана Форда и таквог, рекли бисмо, напола искривљеног приказивања стварности, био је сам Шијан, и то се може видети кроз сва три остварења те његове, да је тако назовемо, аланфордовске трилогије. Просто је немогуће не приметити да су у сва три филма главни ликови људи који се налазе на маргинама, који углавном тежину своје егзистенције лече разним погрешним уверењима које их доводе у проблеме са стварноћу. Тако ловац у Ко то тамо пева? мисли да му је пушка закочена иако није, Брка мисли да је мост безбедан (Да се ја питам, ја бих протерао аутобус овуда ), Мирко Топаловић мисли да ће моћи да постане свој човек у једном тренутку, давитељ Пера Митић да ће моћи да се ожени и сл.
Друга карактеристика је што у сваком од ових филмова имамо утисак да смо ушли у потпуно апсурдан свет, чији сви ликови, али и ситуације у којима их виђамо, подсећају на сцене како бисмо замишљали одељења за душевно оболеле. Просто, нико од ликова у овим Шијановим филмовима није у стању да испланира ствари како треба, нити има потенцијал да учини нешто исправно, што би нам дало олакшање на крају филма.
У свету ове трилогије, то изгледа да суштински није ни могуће, ликови просто постоје у својим уверењима, која их увек одведу у ћорсокак и у погрешан смер.
Све набројано, свакако, јесте мање-више главна особина стрипа Алан Форд, с том разликом да у њему ипак постоје вредности којима никад не пада вредност и због којих се углавном води радња – а то су пре свега новац и позиције моћи. У том светлу, Број Један у неком смислу представља главни стожер моралности, макар изврнуте, јер као најспособнији за зараду и утицај на људе на положају и води целу екипу оперативаца (у покушају?) звану ТНТ.
Фото: redportal.rs/redportal.rs
Свакако, док смо се ми на Балкану и Апенинима бавили Аланом Фордом и Шијановим филмовима, преко Ламанша се у исто време појавила телевизијска серија којој за коју готово нико није мислио да би могла да постане хит. Ради се наравно, о причи о двојици најпознатије браће из Пекама, Дереку и Роднију Тротеру, која је код нас преведена као Мућке.
Иако се ради о доста реалнијој причи, главне црте аланфордовске поставке су ту – браћа Тротер су лица са маргине који покушавају да преживе, имају своја (углавном) лажна уверења да ће постати милионери само ако утрапе још 100 комада југословенског ризлинга рецимо , а често се и овде дешавају и апсурдне ситуације, истина, у стварнијем окружењу и околностима.
Да ли је којим случајем и аутор Мућки, Џон Саливен, случајно дошао у посед неких од Бункерових стрипова, не можемо да знамо, али по свему судећи то тешко да је био случај. Оно што је дефинитивно видљиво, то је да је формула до те мере слична да се неки ликови практично понављају у сва три дела (ако бисмо Шијанове филмове сматрали трилогијом која се дешава у истом универзуму, како би то данас рекли).
Тако на пример – Алан Форд, Мирко Топаловић и Родни Тротер, сва тројица, имају лик тог плавог и наивног младог човека који све време верује и повинује се ауторитетима, па чак и кад се повремено успротиви, то ради више на речима него што се ради о правој побуни.
С друге стране, Дерек Тротер би по карактеру био нека комбинација Броја Један, Боба Рока (његово Боље живјети сто година као милијунаш него седам дана у биједи заправо звучи прилично слично као Дерекова честа изрека коју смо већ навели, зар не?) и делимично Сер Оливера, док у Маратонцима имамо читав низ карактера који су то Мирку Топаловићу, односно практично сви његови преци до наврдеде.
Генерално, ради о о ликовима којима је ситуација у којој се тренутно налазе неподношљива, па на разне начине покушавају да је промене, али имају и честе изливе беса. Кад су у питању ликови из Ко то тамо пева?, ту врсту односа практично имају Мишко Крстић и његов отац, али у овом остварењу то је само део шире радње.
Фото: Foto: Wikipedia.org/NZ
У исто време, не можемо да не приметимо да се у сва три фиктивна универзума појављују и старији мушкарци, који сматрају да су најбоље упућени у све, али да их млади не слушају довољно.
Тако би Броју Један из Маратонаца по изгледу највише одговарао Максимилијан Топаловић, а по карактеру комбиновани Милутин и Лаки Топаловић, док би су Мућкама то очигледно били „деда“ Тед Тротер и стриц Алберт касније.
Фото: (Twitter.com/@Grupa_TNT @Buster_OFAH @MaksimilijanTo1)
Наравно, Мућке су постале инстант хит код нас, што и не треба да чуди јер се очигледно ради о хумору и поставци која нам је била блиска, и са којом смо могли да се повежемо.
Истина, можемо се ломити над питањем како су Британци дошли до ове формуле, да ли сами или делимично преко Италијана попут нас, као и да ли се заправо хумор из Мућки може сматрати само енглеским хумором (као што често мислимо да је случај), будући да смо у исто време то сами имали, но, то можда није толико битно питање. Паралела свакако има још, но понешто треба оставити и вама, самим читаоцима, да сами понешто пронађете.
Најважније је да смо у сва три случаја добили материјал који нас забавља, ето, и после 40 и више година, а који ће по свему судећи, још дуго да траје.
Извор: Ред Портал
