Пише: Јасна Ивановић
,,Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивају на зло, од кога се и васиона затресе, онда не говорите да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошћу и слабошћу!“ Овако је, у она доба крај језера, владика Николај корио кукавице, инсистирајући на дјелатности добра, тј. на доброчинству. Како само луцидно одлијеже ова критика у савремености, а одлијегаће и далеком будућношћу јер смо конформизам поднивили брижљиво као мало које чедо.
У посве другачијим околностима, но у времену истовјетне ћуди, Ксенија Атанасијевић разбацивала је есеје од ,,Правде“ преко ,,Југословенске жене“ до ,,Хришћанске мисли“ и даље, нештедимице учећи читаоце о – етици храбрости. Под тим насловом, 2011. године, 19 њених краћих текстова сабрано је у једну књигу. Ангажованост, жустрина, брзи потез реченице и намјенске теме чине да одабрани радови дјелују као да су написани у данашњим новинама, негдје на мрежама одговори на фрешке вијести.
Под истим насловом одржано је ових дана у Подгорици друго у низу предавање из циклуса Жена, религија и друштво, који организује Центар за истраживање религије и културе, у сарадњи са НБ ,,Радосав Љумовић“. Гошће предавања биле су Нела Дабановић, проф. филозофије у Барској гимназији, један од оснивача Друштва добровољних давалаца крви ,,Св. Јован Владимир“ и Маријета Мојашевић, активисткиња коју је Би-Би-Си 2023. године уврстио у листу стотину најутицајнијих жена на свијету.
Теме разговора, које је предложила модераторка и уједно директорица Центра за изучавање религије и културе Ина Пламенац, тицале су се личног залога за добро свих, те питања колико вјера тај залог детерминише и како се све то одражава на савремено друштво, локалну заједницу, па и саму будућност.
Гошће су искуствима свједочиле о томе да ли жене наилазе на разумијевање у савременом друштву, када је у питању преузимање било које друге улоге осим оне која им је опредијељена, и да ли те границе које друштво поставља могу бити корисне, у смислу подстицаја на борбу, из које се рађају велике ствари.
Лежерност коју су емитовале учеснице разговора била је, рекло би се, неопходни контраст смртно/животно озбиљним свједочењима. Фразу ,,отворени дијалог“ на овом мјесту требало би читати као – дијалог до коске. С храброшћу тако ствари ваља поставити. Она је прије домен онтологије но епике. И увијек је најприје утемељена у појединцу, који ће је, сопственим доброчинством, разумије се, пренијети на заједницу.
Славни методолошки принцип да је лични примјер најбољи примјер доказао се и кроз бројна питања публике, а предавање је окончано постулатима да је слобода вриједна само ако се користи одговорно и храбро, а слобода без храбрости лако прелази у конформизам.
Умјесто закључка, на дну овог текста, остављамо парче мисли Ксеније Атанасијевић, читаоцима на савјест и поступање:
,,Тек отвореним поступањима при борби биће изводљиво дати путоказе за излазак из грозне помрчине што нас је са свих страна сколила као мора. Јер скривени револти остаће увек осуђени на то да се нејако и крто извију, па брзо замру, не доневши никаква побољшања. А они који се њима служе биће увек опредељени за то да се у сопственоме кукавиштву угуше, не домашивши никад зрачан и ведар дах слободе и истине.“
(За отворену борбу, К. Атанасијевић, у Живот и рад, Београд, св. 148, 1936)
