Пише: Драгана Николетић
Српска заједница у Трсту засад броји четири хиљаде душа. У граду има чувених научних института и престижних факултета, где раде или се школују и „наши“. Релативно ниска цена квадрата разлог је нових досељавања.
Није Трст што је некад био, каже Пуљанин Роберто, седамдесетогодишњи бивши рокер. У тај његов „стејтмент“, а не успутну реченицу, стају сећања многих Југословена, из времена од шездесетих до деведесетих прошлог века, „кад се тамо ишло купит траперице“. Или само „попит добру каву (кратки еспресо), с ногу, па лутат улицама“, како би то златно доба описао наш познаник. „Нисам тамо ишо кад и други ‘наши’, викендима, већ преко радног тједна. Паркирам фићу на риви, и помијешам се са домаћима“, он оживљава легенду о некадашњој шопинг-меки Југовића.
Избегавао би увек Ponte Rosso, трг крај истоименог моста, накрцан тезгама са свакојаком робом, преферирајући да пазари по продавницама. „Није ми годио презрив поглед Талијана што купујемо на пијаци. С друге стране, у бутигама се могла пробат гардероба, кожне јакне, фармерице… У моди је била марка рифле, па carrera, са високим струком“, он призива све јасније призоре.
Куповао би Роберто и „тенисице“, увек фирмиране, а зими чизме „каубојке“. Падао би и понеки „фини парфем“, нека боца страног пића, и обавезно која плоча, тада култних америчких и британских бендова…
Зенова савест у Трсту на раскрсници књижевних и других светова
За то време, Југовићи из удаљенијих крајева бивше земље пртили су нарамке кафе (из ринфуза), чоколаде, велике лутке (за украс), а потом и „барбике“, транзисторе, мајице, веш, џемпере… и наравно фармерке. Пре но што ће сести у ауто, или аутобус (малтене редовне викендашке линије), навукли би на себе све што могу, да преваре царинике. Неки би долазили возом, па у „тајне претинце“, махом по ВЦ-има, трпали златно прстење и огрлице, уз ризик да их неко преотме.
„Шанерска“ посла
Последњем су били склони нарочито „шанери“, који су купљену или „мазнуту“ робу препродавали, по и даље повољним ценама. „Брда су пара Југославени остављали у Трсту, мењајући марке и динаре у лире, а чекајући дуге редове у мењачницама“, сад је економска слика „златног доба“ заокружена. Њу је пратио лингвистички феномен: локалци су у многим случајевима течно говорили српскохрватски (како се „наш“ језик тада звао, а и даље се предаје у Трсту, на Академији за преводиоце).
А онда је почео рат у бившој Југи, и све је стало. Викендашки ритуали су замрли, трговина колабирала, тек малим делом се преселивши са пијаце на Понте Росо у оближње бутике.
Овде се тачно зна ко шта и где има, јер „наши“ држе агенције за реконструкцију зграда, које су, узгред, већином нерегистроване. Гласине се брзо шире међу радницима, а одатле даље
Данас више ни њих нема. Околином Понте Росо доминирају кафићи и пицерије. На самом тргу, уместо тезги, расклапају се угоститељски кућерци и портабл луна-парк, где су се Тршћани окупљали поводом божићног адвента. Последњи је дан благдана, за „њих“ – Света три краља, а за „нас“ – Бадњи дан, усред сезоне зимских празника. Заједничка нам је „невера“, временска непогода, са јаком буром што ковитла пахуље снега, оштре као шиљци кад се забију у лице. Зато су улице аветињски пусте.
Готово празан је и један кафе, тик уз Канал Гранде, где тражимо спас од мећаве (каква није виђена од 2009). Локал држе Кинези (као, уосталом, и све барове, и целокупну индустрију коцкања преко слот-апарата). Особља је више него гостију, што апсурдно ствара дозу хаоса, па једна незадовољна муштерија придикује шанкерки. Из бујице италијанских речи штрчи једно „пиз.. материна“. Псовка нас испуњава посебном врстом поноса, да је Трст и даље наш, после толико година.
Мало о историји
Та љута жена, времешна, а некад лепотица, ипак је Ровињка, али из доба кад је овај љупки градић у централном делу обале Истре, припадао Италији. После је био југословенски, а затим постао хрватски. „Због политике“, како та Магдалена запажа, са гримасом гађења.
Историја Трста још је замршенија, ако се крене од пре Првог светског рата, кад су градом управљали Аустроугари, за собом остављајући многе велелепне грађевине. Због њих се овај град и зове Малим Бечом. Следи владавина Италије, са промптном италијанизацијом становништва, посебно Словенаца и Хрвата, па Трст губи космополитски дух. Капитулацијом Италије (1943), град преузима фашистичка Немачка, држећи га све до краја Другог светског рата.
Коначном победом супротне стране, он постаје поприште сукоба југословенских и савезничких интереса. Американци и Енглези не би да се комунизам прошири на Запад, али не би ни да увреде Тита, па се 1947. успоставља Слободна територија Трста, под двојаком (англоамеричком и југословенском) управом. Осећај историјске неправде Југовићи су изражавали паролом „Трст је наш“, присутном на транспарентима, у штампи, у песмама…
Ипак се, 1954, град поново припаја Италији, да би последњу декаду 20. века сачекао као једна од граничних тачака Хладног рата. Тад отприлике почиње и распад Југославије. „Ми“ више не долазимо као шопинг-туристи, већ као печалбари и/или економски емигранти.
Глобалне политичке промене имале су ехо и на пад значаја тршћанске луке, у статусу слободне још од 18. века. Упркос томе, промет се и даље рачуна у педесетак милиона тона робе годишње, која се одатле дистрибуира по европском копну, од Аустрије, Чешке, Словачке, до Мађарске и Немачке. Међутим, на овај празнични дан мирују и гигантске лучке дизалице.
Без помоћи Светог Спиридона
Тихује и српска православна црква Светог Спиридона, иако је Бадњи дан у току, и премда је она окосница српског заједништва. Јутарња празнична литургија одавно је завршена, док нас и од паљења бадњака деле сати. Претећи да нас претворе у ледене статуе, налик скулптури (истина, бронзаној) Џемса Џојса, баш на мосту Понте Росо.
На интерфон у прочељу цркве нико се не јавља, јер је време ручку. Не помаже ни чудотворац Спиридон, коме је богомоља посвећена, ни Свети Михаило, са позлаћеног мозаика на фасади, да у храму пронађемо уточиште од снега и ветра. И сазнамо нешто више о тамошњем животу Срба и свих осталих (подељених на 12 религија).
Десетак корака даље, локал Јуфи, спуштених металних застора. То је ћевабџиница извесних Лесковчана, на коју нас је Магдалена упутила, „да поједемо нешто добро“. На спољном менију, исписаном кредом, сва су нам јела (са грила) позната, са ценама врло блиским нашим. То отвара апетит, али џаба, газде су одсутне, биће – да искористе мукле дане празника за кратку посету кући.
Поглед на интерфон суседне зграде чуди, а представља доказ српске финансијске моћи, јер се овде нижу презимена што се завршавају на „ић“. Шира слика још је симптоматичнија: чак педесетак зграда у срцу града припада „ићима“. Први талас српских усељеника, махом трговаца и морепловаца, у 18. и 19. веку, изградио је знатан број палата.
Андрић и Италија: Сведок рађања фашизма, силе која не уме ни да се свлада ни да влада
Из те масе издваја се једна, налик Дуждевој палати у Венецији, коју је подигао Спиридон Гупчевић. И украсио је статуама кнеза Лазара, царице Милице, Милоша Обилића и Косовке Девојке.
Било како било, ми стискамо све дугмиће редом на „фенси“ тастатури интерфона оне зграде. Ма како је неумесно да у доба ora di pranzo (време ручка) узнемиравамо те Токовиће, Димитријевиће, Илиће, Пејиће… Нетрагом нестале.
Најзад се један глас јавља. Објашњавамо да смо новинари из Београда, и да бисмо да попричамо о демографској слици Трста. Кратка станка, а онда тврдо „обратите се неком другом“. Власнику мужевног баритона то ваљда звучи лако, јер познаје структуру града, а нас, недовољно обавештене, баца у очај.
Мени на српскохрватском
Ипак, срећа прати храбре, па проналазимо нову саговорницу, у једној од тамошњих пицерија. Препознаје нас по чуђењу фактом да је у јеловнику састав италијанских специјалитета описан на „нашем“ језику. Љубазно нас пита одакле смо, И ми њу, узвратно. Овде је стигла из БиХ, пре 30 година, кад су се наши ратови већ били размахали, а када је Трст „био ругло, са мноштвом барака“. Те није био проблем скућити се.
„Пре тог ратног таласа исељавања, овде су деценијама боравили људи из Неготинске Крајине, радећи презрене и мало плаћене послове, углавном на одржавању објеката. Све што би зарадили, улагали би у зидање вишеспратница у родним селима и градовима, које су, празне, пропадале, прича нам „Марија“.
То није њено право име (које не жели да открије), већ се тако називају данашње „служавке“ (наше крви) по господским тршћанским кућама, да се газдарице не би мучиле да запамте „необичности“ попут Гордана, Сенада, Драгиња… Јер, Тршћани себе сматрају важнијим и од осталих Италијана, који опет често мисле да је Трст у Мађарској или Словачкој.
Индивидуалност и статус у друштву могу да добију само високо образовани, а ово је један од разлога зашто српска заједница у Трсту броји 4.000 душа (а читавих 50.000 у целој регији Фриули–Венеција–Ђулија). У граду има чувених научних института и престижних факултета, где раде или се школују и „наши“. Релативно ниска цена квадрата (у односу на „нашу“), други је разлог нових досељавања.
Поглед на интерфон зграде представља доказ српске финансијске моћи, јер се овде нижу презимена што се завршавају на „ић“. Шира слика још је симптоматичнија: чак педесетак зграда у срцу града припада „ићима“
Срећом, те нове придошлице неће затећи онај стари Трст, пун барака и отпадака шопинговања. И то захваљујући Рикарду Илију, једном од највећих увозника кафе, и градоначелнику од 1993. до 2001. Политички оријентисаном ка левом центру, за разлику од свих осталих, окренутих удесно. „Или је уз помоћ европских кредита обновио град, и накратко отворио ову средину, као први градоначелник који је крочио у Љубљану, али и Сежану“, наглашава „Марија“. После се све вратило на старо, у жабокречину, како додаје, резигнирана тамошњом „ксенофобијом“.
Шапићева вила
Ако неко ово не зна, или је сит домаћих фобија, треба да буде упознат са важнијом егзистенцијалном чињеницом: данас је немогуће наћи стан „нормалног“ габарита (једнособан и двособан), јер су сви распродати. Томе су добрим делом допринели Аустријанци, који Трст и даље својатају.
У понуди некретнина има вила, али њих купују људи попут Александра Шапића. „Овде се тачно зна ко шта и где има, јер ‘наши’ држе агенције за реконструкцију зграда, које су, узгред, већином нерегистроване. Гласине се брзо шире међу радницима, а одатле – на чаршију“, објашњава наша саговорница.
Њој не прија ни понашање „наших“, који суботом окупирају Понте Росо, „крећући се у групама и дерући се“. „Уочљиви су и по нападно фирмираној гардероби, са огромним називима брендова“, наводи „Марија“. Ако је у Трсту све тако сиво, а не бело, шта је овде и даље задржава? То питање је некако разгали.
„Прво, за пар дана, овде ће почети пролеће. Друго, одавде си на 10 минута од Сежане, где је све јефтиније, на два сата од Венеције, где идемо на излет одличним возовима. Четрдесет минута нас дели од Пореча, зачас смо и у Алпима“, погодности живота у Трсту брзо се кристалишу.
Такође, за њу има нечег привлачног у контрастима. Па, док је цела Италија „огрезла у клерикално назадњаштво“, у Малом Бечу жене се сунчају у топлесу, и то на јавним, бесплатним плажама. Такође, „ово је једини град у Италији где је током Другог светског рата био нацистички концентрациони логор, али и једини који прославља ослобођење од фашизма, од стране партизана“, закључује „Марија“.
Ми бисмо томе додали, са историјски актуелног аспекта: Трст је попут бање за наше истрошене живце. Тек кад се рехабилитујеш, можеш да због било чега закераш.
Извор: Радар
