Пише: Вук Бачановић
Постоји у причи о скандирању „Ђуришићу млад мајоре“ једна педантна замјена теза која се употребљава кад год се неко досјети да ову мрачну сјенку која се надвија над Црном Гором покуша светогрдно смјестити у православни литургијски контекст. Кад год се, у најосјетљивијим симболичким тренуцима – на Богојављење, на литијама, уз крст и ријеку – зачује викање Ђуришића, неко се потруди да то објасни „комунистичком репресијом“, „траумом Југославије“ или „забрањеном истином која сада избија на површину“. Проблем с таквом тврдњом није само у томе што нема везе са стварношћу, већ и с тим да балавурдија која данас извикује те пароле није стигла ни да запамти позни турбо-фолк, а камоли комунизам, или шта је уопште представљао тај хетерогени глобални покрет у нашој историји. Годишта су им 2005, 2008, неки су и млађи. Њих није ментално осакатио друг Тито и 7 секретара СКОЈ-а, него нешто далеко савременије.
Јер скандирати Павлу Ђуришићу на Богојављење исто је што и пјевати тропар цару Ироду на Божић или држати поетско вече у част Понтија Пилата за Васкрс. Није то, ето, само неки политички став генерације без хероја која хероје прави од блата и балеге, него светогрђе што је јасно свакоме ко прочита историјске документе неупитне вјеродостојности о Ђуришићу. Није то само провокација упућена вјечним „другима“, примарно Бошњацима и другим црногорским муслиманима и/или непостојећим комунистима, него отворена профанизација празника који би, по дефиницији, требало да симболизује очишћење, нови почетак и излазак из таме незнабоштва и фарисејског лицемјерства.
У том смислу, нема у скандирању Ђуришићу никаквог „српског ината“ нити „отпора“, већ само ружан и врло прецизно темпиран чин симболичког загађења.
И ту долазимо до кључне тачке: ово што се данас подмеће као „српско“, у суштини је примарно усмјерено против Срба. Јер очигледни пројекат подјеле Црне Горе на „четничку“ и „дукљанску“, односно, будимо до краја политички некоректни, усташку зону није никакав фолклорни спор, већ хладна политичка конструкција чији је крајњи исход јасан. Срби у Црној Гори, ако пристану на ту игру, остају – по сценарију већ виђеном у Хрватској и БиХ – без својих историјских центара, без културне дубине и без реалне политичке будућности. Биће сведени на умируће провинције у којима ће владати мрачне, псеудо-хришћанске идеологије – нека врста „републике четничке“, идеолошки затворене, морално јалове и савршено употребљиве као страшило.
На другој страни, „република дукљанска“ – прочишћена, „еуропска“ и идентитетски стерилна – клизи ка тихој интеграцији са Хрватском, уз благослов међународних чинилаца и уз обилату помоћ управо тог истог четничког фолклора који јој служи као најбољи могући аргумент. Јер ништа тако ефикасно не доказује тезу о „српској пријетњи“ као призивање ратних злочинаца и нацистичких колаборациониста на вјерским празницима, баш као да у српској историји, а поготово историји Срба у Црној Гори не постоји ни једна друга личност чија се свијетла успомена може евоцирати о великим празницима.
Вук Бачановић: Одбрана Маузолеја од хрватске повијесне подсвијести
Зато је још већа фатаморгана илузија да овакве сцене некоме помажу да се врати коријенима, да се поново изгради капела на Ловћену или да се одбрани српско културно насљеђе. Управо супротно: они који се привидно из петних жила залажу за те симболе, чине све да их трајно компромитују. Ако сутра неко каже да ће се на Ловћену славити „свети Павле Ђуришић“, ко ће му моћи озбиљно противрјечити, кад му је аргумент већ испоручен – уз пјесму голих билдера , бакљаду и демонстрацију бахатости која са хришћанством има везе колико и Мираш Дедеић са Васељенском патријаршијом?
Има у свему овоме има нечега налик „црној рупи“ која пријети да усиса цијелу Црну Гору. Брижљиво је то одржавана црвоточина из које искачу антихероји по потреби, а коју заједнички хране и четнички и дукљански екстреми. Једни производе карикатуру српства, други се над том карикатуром згражавају, а резултат је увијек исти: друштвено расуло и историјски шкарт као доминантна вриједност.
И сад долази оно због чега ово више није ствар „укуса“. Јер овдје се не ради само о томе да се један празник упропашћава, него да се цијела једна заједница систематски гура у моралну и политичку безизлазност. Кад млад човјек научи да је „вјера“ топовски удар и рефрен о кољачу, онда је то већ школска лекција из будућег насиља: не мора бити одмах физичког, али ће бити духовног, културног, грађанског. Другим ријечима, самоуништење, уз осјећај да се чини „нешто велико“.
Најопасније је што се овакве сцене не дешавају случајно. Оне имају своју режију, своје тајминге и своје публике. Неко то снима, неко пушта, неко брани, неко „осуди али“ – и све то заједно ради као машина. А док се ми расправљамо да ли је то „српски“, „антисрпски“, „провокација“ или „традиција“, ефекат је већ постигнут: Срби у Црној Гори су гурнути у угао, прије свега пред самим собом, као народ који или треба да се вјечно стиди или да се радикализује по параметрима мрачњачких десничара трамповског типа. У оба случаја – губи.
Зато ово није прича о „комунизму“, односно мамузању мртвог коња који не постоји 36 година, нити о прошлости која тобоже „није разријешена“, јер се о њој данас базично може упутити свако ко жели, буквално у неколико кликова. Ово је прича о савременом пројекту подјеле, у којем се Богојављење користи као позорница, ријека као кулиса, а младост као марионете одавно уигране лоше вашарске представе. Све остало је дим-буквално и метафорички. И ако се на вријеме не прекине тај механизам, нећемо добити ни Капелу ни помирење, него два идеолошка резервоара мржње који ће се пунити један другим, док ће стварни људи – стварни Срби и Црногорци у Црној Гори – полако остајати без гласа, без смисла, и на крају без своје историјске отаџбине.
