Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
Аутор се не слаже са нашироко присутним уверењима да је будућност венецуеланске нафтне индустрије суморна, наводећи „лако доступне бареле“ које је релативно лако црпети
Аутор предвиђа умерен опоравак од неколико стотина хиљада додатних барела дневно, потенцијално у распону између триста и петсто хиљада барела до половине 2027. године, што може бити постигнуто брзо без огромних инвестиција
Очекује се да америчке нафтне компаније, укључујући Шеврон, буду укључене у настојања да се обнови венецуеланска нафтна индустрија, са потенцијалним „брзим згодицима“ у басенима Маракаибо и Монагас
Према нашироко распрострањеним уверењима будућност венецуеланске нафтне индустрије је суморна. Не слажем се. Скептици наводе да је било какво увећање производње временски удаљено и да захтева огромне инвестиције. Стварност је ипак нешто изнијансиранија. Постоје лако дохватљиви барели у земљи[i], уколико опростите прибегавање овој донекле контрадикторној метафори. Ово је сирова нафта високог квалитета коју је релативно лако црпити – и отвара пут ка брзим успесима у обнови запуштене нафтне инфраструктуре.
Свакако, говорим о умереном опоравку: неколико стотина хиљада додатних барела дневно уместо милиона који су потребни да би се венецуеланска производња повратила натраг на свој врхунац са почетка седамдесетих односно са краја деведесетих година 20. века. Ипак ово се може остварити муњевитом брзином уколико се у обзир узму стандарди нафтне индустрије – рецимо за дванаест до осамнаест месеци – и то без запањујућих трошкова. Америчке нафтне компаније биће укључене у овај пословни подухват.
Да ли ће то бити читавих седамсто хиљада додатних барела дневно као што је наговештавао амерички министар енергетике Крис Рајт? То би могло бити претеривање. Комотније бих могао да предвидим увећање у опсегу од триста до петсто хиљада барела до половине 2027. ако се ствари буду развијале без већих потешкоћа. То је и даље велика количина нафте. У већ претерано снабдевеном тржишту сваки нови додатни барел нашкодиће ценама – и картелу држава окупљених у ОПЕК.
Оно о чему је највећи део коментатора у праву јесте да Венецуела има много – и то баш много – тешко дохватљиве нафте врло слабог квалитета. Скептици су у праву да би омогућавање експлоатације ових резерви потрајало вероватно више од једне деценије и можда би захтевало и до сто милијарди долара инвестиција. Згодитак је огроман, али су исто тако огромни и трошкови.
Слом венецуеланске нафтне индустрије
Латиноамеричка нација некада је била највећи извозник нафте. Али онда је уведен социјализам 1999. године и уследио је колапс
Разумети разлику између нафте коју је лакше и оне коју је теже експлоатисати кључно је да би се проценио венецуелански потенцијал. Нажалост, већи део расправе усредсређен је на онај део који је тешко експлоатисати. Разлика је такође кључна како би се разумела улога коју би америчке компаније могле да одиграју. У једно можемо бити сигурни: оне су заинтересоване за Венецуелу, без обзира на јавно саопштено оклевање. Да нису, због чега би се корпорација Шеврон, највећа америчка нафтна компанија после Ексон Мобајла, огорчено борила да остане присутна у овој земљи током претходних двадесет пет година? У наступајућим месецима, очекујем да Ексон ту одигра још већу улогу.
Теоретичари завере примећују отисак Великих Нафташа (Big Oil) у сваком аспекту Трамповог венецуеланског гамбита, као што су то чинили када су трупе по заповешћу Џорџа В. Буша напале Ирак. Не мислим да је компанијама било познато шта Трамп планира. До краја новембра и почетка децембра, било ко од значаја у америчкој нафтној индустрији веровао је да је само питање како и када ће Николас Мадуро бити збачен. Многи са којима сам разговарао мислили су да је то нешто што ће се десити за неколико недеља.
Како би се разумело оно што ће уследити, потребно је осврнути се на географију и геологију. Венецуела се налази над сложеном нафтном мапом која се развијала током претходног века истраживања и експлоатације. Како би се ствари упростиле, раздвојићу њихова добра на две стране: конвенционална нафтна поља око језера Маракаибо у западној Венецуелу и басену Монагас на истоку; и такозвани појас Оринока на њеном југоистоку, који би одредио као неконвенционалну нафту[ii].
„Брзи згодици“ за подизање производње налазе се у Маракаибу и Монагасу, каже Иван Сандера, венецуелански геолог и некада главни руководилац нафтне и гасне компаније Сијера. „Године занемаривања водиле су ка опадању нафтне производње, али уз нека ограничена улагања и повољне услове, производња би се могла опоравити.
Нафтна географија Венецуеле
Земаљска нафтна мапа је угрубо подељена на два дела: конвенционална нафтна поља као што су језеро Маракаибо и Монагас и тешка нафта смештена у Појасу Оринока
[На карти је приказана просечна производња у различитим областима у хиљадама барела дневно, децембра 2025. године]
У региону Маракаиба су смештена Боливарска обалска поља, један кластер који обухвата легендарне локалитете као што су Тиа Хуана и Бакакеро-Лагунилас. На неким од ових поља нафта се црпи још од двадесетих година 20. века, али још увек би могла бити продуктивно експлоатисана. Инфраструктура је заиста оронула, међутим и основне поправке би допринеле повећању производње. Потребно је неколико милијарди долара оперативних инвестиција, не џиновска капитална улагања. Сједињене Државе изјавиле су да ће ублажити санкције како би „допустиле увоз одабране нафтне опреме, делова и пружање појединих услуга [у нафтном сектору]“.
Басен Монагас такође обухвата неколико важних нафтних поља: пре свега Ел Фуријал, откривено пре четири деценија и током једног периода важну државну златну коку. Као и у случају Маракаиба, и источним пољима су очајнички потребне поправке.
Карлос Балорин, венецуелански нафтни аналитичар у компанији Велиџенс Енерџи Аналитикс, сматра да је производња са двадесет пет највећих нафтних поља из басена Маракаиба и Монагаса опала за више од једног милиона барела током претходне деценије. Данас, „процењује се да се овде црпи око четиристо педесет хиљада барела дневно, што потцртава размере опадања“, каже. Други локални стручњаци углавном се слажу, иако свако од њих износи сопствене бројчане процене.
Да ли ће америчке компаније играти велику улогу? Одговор на то питање зависи од тога на кога сте мислили. За велике компаније које пружају сервисе нафтној индустрији – Халибартон, Бејкер Хаџиз, Ел-ел-бе лимитед и Ведерфорд Интернешенел – одговор је потврдан. Неколико дана након што је Мадуро заточен, шеф Ведерфорда, компаније специјализоване за градњу нафтних бушотина, описао је Венецуелу као „велику прилику“ и „најзанимљивији“ развој у овој индустрији током дужег времена.
Шеврон ће бити ту пошто већ има интересе на два поља у басену Маракаиба. Да ли ће се прикључити и остале велике америчке нафтне компаније? У први мах, то је мало вероватно. Али Венецуела није игралиште само америчког бизниса. Очекујте да се ту појаве и европске компаније које су већ у извесној мери присутне – италијански Ени, латиноамерички огранци шпанског Репсола и француског Морела ет Прома – у покушају да се окористе ситуацијом.
Након што увећање лако доступним барелима буде исцрпљено, даље повећање експлоатације нафте биће знатно теже. Кључни ограничавајући чинилац јесте недоступност електричне енергије потребне да се покрећу пумпе и друга опрема. Несташица електричне енергије посебно је акутно тешка у басену Маракаиба. Како би се ово надоместило, биће потребне озбиљне инвестиције и то ће сигурно потрајати.
Подела венецуеланске нафтне производње
Иако је басен Оринока привукао велику пажњу тржишта, готово половина венецуеланске производње нафте долази из њених конвенционалних басена
Важно је нагласити да је нафта из области Маракаиба и Монагаса помешаног квалитета, понешто је тешка нафта, али већина је лакше прерадива средња и лака. Америчке рафинерије обрађивале су је деценијама и изнова би је куповале уколико им се укаже прилика.
Појас Оринока у потпуности се разликује у односу на конвенционалне басене. Нафта која се тамо налази је толико вискозна да подсећа на мармеладу, и потребно је да се разблажи петрохемикалијама као што је солвентна нафта да би могла да тече. Деведесетих година двадесетог века ова област је магнетном снагом привлачила светску нафтну индустрију, компаније попут Ексона, Коноко Филипса и латиноамеричког огранка Тотал Енерџиза. Уколико се изостави Шеврон, највећи део страних делатника је вољно или принудно напустио земљу.
Артур Снел: Било је и чуднијих ствари – америчко случајно преузимање Венецуеле
Чак и уколико би америчке компаније биле вољне да изнова инвестирају у овој области, потешкоће су изузетно велике. Биле би потребне милијарде долара инвестиција, можда и до десет милијарди годишње. Ипак, Шеврон има тридесет одсто удела у два пројекта који се изводе у области Оринока и уколико услови буду допустили вероватно је да ће знатно појачати своје присуство.
Тржиште природним добрима углавном чини два велика сагрешења када анализира излазак нафтом богатих нација из кризних периода: људи потцењују њихову способност да брзо поврате део изгубљене производње; и знатно прецењују њихов дугорочни раст.
Видео сам исте сцене неколико пута током скоро тридесет година колико пратим ову индустрију, укључујући у Ираку 2003, Либији 2011. и Ирану 2021-2023. године. И сама Венецуела је један од примера: након што је црпљење нафте пало на стогодишњи минимум од четиристо педесет хиљада барела дневно 2020. године, свега неколицина коментатора је очекивала запашан опоравак. Но, количина је удвостручена током наредних пед година. Сада, очекујем да ће нација после Мадура бити краткорочно позитивно, а дугорочно негативно изненађење.
Извор: Блумберг
[i] У изворнику стоји low-hanging barrels in the country што је измењена фраза „low-hanging fruits“.
[ii] Басен Монагас такође је познат и као Источни басен. Поврх тога, још два друга басена су значајна: басен Фалкон, који је повезан са оним око Маракаиба и Баринас-Апуре на југу земље; додатни ресурси налазе се дуж обале Карипског мора
