Ko istinski želi da shvati svu veličinu našeg doba trebalo bi da prouči istoriju razvoja elektriciteta. Tako se dolazi do priče kakve nema ni među bajkama iz Hiljagu i jegne noći.
Priča počinje znatno pre Hrista, u vreme kada su Tales, Teofrast i Plinije govorili o magičnim svojstvima „elektronaˮ (ćilibara), dragocene tvari koja je postala od samih suza iz očiju Heliada, sestara onog nesrećnog mladića Faetona koji je pokušavao da ovlada Febovim kočijama i skoro spržio čitavu Zemlju. Tu tajanstvenu pojavu živa mašta starih Grka pripisala je, dabome, nekim natprirodnim uzrocima, i udahnula ćilibaru život i dušu. Da li je to bilo stvarno verovanje ili pak pesimistično tumačenje – još je pitanje.
Danas ima posvećenika koji misle da je biser živ, da u dodiru sa toplotom ljudskog tela postaje sve lepši, sve sjajniji; a mnogi naučnici misle da je i kristal živo biće, pa se takvo mišljenje čak proširilo i na čitav univerzum otkako je Džagadis Čandra Boze pokazao nizom upečatljivih eksperimenata da i tzv. beživotna materija odgovara na spoljne nadražaje na potpuno isti način na koji reaguje biljno ili životinjsko tkivo. Znači da se ova praznoverica starih o ćilibaru, ukoliko je uopšte postojala, ne sme uzimati kao dokaz o njihovom neznanju, i da se o njihovom poznavanju elektriciteta može samo nagađati.
Zanimljiva je činjenica da su oni ribu ražu upotrebljavali kao neku vrstu elektro-terapije. Na nekim primercima starog novca nalazimo dvostruke zvezdice, nalik na varnice, slične onima koje proizvodi galvanska baterija. A i nekoliko drugih sačuvanih podataka, mada vrlo tankih, govore u prilog uverenju da je bilo izabranih koji su imali mnogo temeljnije znanje o prirodi one pojave zapažene na ćilibaru. Tako se Mojsije, primera radi, neosporno služio elektricitetom daleko veštije nego iko u njegovo vreme. U Bibliji se na jednom mestu s velikom preciznošću opisuje u stvari mašina u kojoj se elektricitet stvarao trenjem vazduha o svilene zavese i gomilao u kutiju konstruisanu kao kondenzator. Vrlo je moguće da je Aronove sinove ubila struja visokog napona i da je Vestalska vatra kod Rimljana bila električne prirode. Inženjerima tog vremena je morao biti poznat pogon kaiševima, te se ne može pretpostaviti da nisu opazili obilno razvijanje statičkog elektriciteta. Uz odgovarajuće atmosferske prilike, kaiš se može pretvoriti u pravi dinamički generator sposoban da izazove brojna veoma zanimljiva dejstva. Ja sam palio električne sijalice, pokretao motore, i izvodio razne druge zanimljive eksperimente ‒ sve pomoću elektriciteta dobijenog kaiševima i nagomilanog u limene kutije. Može se pouzdano zaključiti da su starim filosofima bile poznate mnoge činjenice u vezi sa ovom neuhvatljivom silom, te je čudnovato da je bilo potrebno da prođu dve hiljade godina do prve pojave naučne rasprave o elektricitetu i magnetizmu, do čuvenog Gilbertovog dela objavljenog 1600. godine.
Ovako dugi period neaktivnosti može se ipak delimično objasniti. Učenost je bila privilegija izabranih koji su svako novo saznanje ljubomorno čuvali u svom krugu. Veze nije bilo lako održavati, pa je teško dolazilo do saradnje između prostorno udaljenih istraživača. A uzrok je delimično predstavljala i sklonost ljudi tih vremena da zapostave praktične probleme i da se bore, da žive za apstraktne principe, za dogme, za predanja, ideale. Čovečanstvo se u Gilbertovo vreme još nije bilo mnogo promenilo, ali su njegova jasna učenja snažno delovala na učene duhove.
Počele su se brzo, jedna za drugom, pojavljivati razne mašine na principu trenja, pa je rastao i broj eksperimenata i posmatranja. Praznoverni strah je postepeno ustupio mesto naučnoj pronicljivosti, te je 1745. godine svet sa uzbuđenjem primio vest da su Klajst i Musenbrok uspeli da u jednu posudu uhvate neku tajanstvenu silu koja je zatim pokazala svoju razornu snagu oslobodivši se uz ljuti prasak. Tako se rodio kondenzator, verovatno izum u istoriji razvitka nauke o elektricitetu.
Za sledećih četrdeset godina čovečanstvo je načinilo dva ogromna skoka napred: Franklin je pokazao identičnost one blage ćilibarove duše i stravičnog jupiterovog pojasa, a Galvani i Volta su pronašli elektro-hemijski izvor struje iz koga se magični fluid može dobijati u neograničenim količinama. A onda je za daljih četrdeset godina postignut još krupniji uspeh: Ersted je postigao značajan napredak time što je električnom strujom uspeo da utiče na magnetnu iglu. Arago je stvorio elektromagnet, Sibek ‒ termostub, a Faradej je, 1831. godine, sve te uspehe krunisao izjavom da je uspeo da iz magneta dobije elektricitet, čime je u stvari otkrio princip one divne mašine ‒ dinama, i započeo novu eru, ne samo naučnog istraživanja, nego i praktične primene elektriciteta. Od tada se pronalasci neprocenjive vrednosti nižu vrtoglavom brzinom. Telegraf, telefon, fonograf, sijalica, indukcioni motor, oscilatorni transformator, rentgenski zraci, radio ‒ sve to, uz mnoge druge revolucionarne pronalaske, duboko je izmenilo životne uslove čovečanstva. Za 84 godine neuhvatljiva sila iz živog ćilibara i magnetne rude pretvorena je u džinovsku snagu koja sve brže i brže okreće točkove progresa. To je ukratko bajka o elektricitetu od Talesa do danas. Dogodilo se nemoguće: nadmašeni su i najluđi snovi, a začuđeni svet se pita: šta je sad na redu?
(Manufacturers Record, September 9, 1915, pg. 37)
