Tekst je u cjelosti preuzet iz građvinsko arhitektonskog časopisa “Grenef”
Piše: Aleksandar Tepavčević
Građevinski sektor, sa oko 37% udela u ukupnim globalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte, spada među najveće uzročnike globalnog zagrevanja i klimatskih promena. U okviru savremene doktrine održivog razvoja, dekarbonizacija gradova do 2050. godine postaje jasan i neizbežan imperativ. U tom kontekstu, nameće se pitanje: koji od dva pristupa predstavlja optimalniji put ka ostvarivanju tog cilja?
Grad je osnovni nukleus urbane životne sredine i kao dinamičan organizam se razvija i raste pod uticajem niza kompleksnih i međusobno prepletenih društveno-ekonomskih, klimatskih i političkih faktora. Stoga, rezultujuća građena sredina predstavlja kolaž sačinjen od zgrada i prostornih celina iz različitih epoha koji svedoči o načinu života, filozofiji i kulturi sadašnjeg društva ali i nekih prošlih vremena, pružajući identitet svojim stanovnicima i pripadnicima sličnog kulturološkog podneblja.
U tako definisanom razvojnom i prostorno-vremenskom kontinuumu, smene velikih istorijskih epoha oduvek su predstavljale velike tektonske poremećaje i prekretnice u daljem razvoju gradova. Kako bi se ispratila potreba za prostornim širenjem usled povećanja populacije i prilagođavanja novim konceptima prostorne organizacije i tehnološkim zahtevima, neretko su kompletno ili parcijalno rušeni čitavi delovi gradova.
Poznati su primeri gradova poput Pariza i Barselone koji svoj današnji izgled i popularnost duguju grandioznim urbanističkim bravurama svojih urbanista Osmana i Serde (slika 2). Većina modernih gradova današnje istočne i jugoistočne Evrope nastali su iz pepela, na talasu posleratne obnove po principima kasnog modernizma.
Energetske krize iz druge polovine 20. veka i predviđeni kraj fosilnih energetskih izvora pokrenuli su novu epohu u razvoju čovečanstva. Promena koju promoviše savremeni globalni diskurs o održivoj budućnosti, počiva na temeljima Zelene Agende, koja u građevinskoj industriji promoviše prelazak na obnovljive izbore, minimalnu potrošnju energije i resursa i gradnju kompaktnih i zelenih, održivih gradova. U tom kontekstu postojeća infrastruktura i graditeljsko nasleđe podleže kritičkom sagledavanju iz potpuno novog ugla.
Ako je cilj samoodrživi grad budućnosti postavlja se i legitimno pitanje koji se deo postojećeg građevinskog portfolija, i na koji način, može adaptirati ka zahtevima novog društva? Koji je pristup opravdaniji: rekonstrukcija ili (zamenska) novogradnja?
Izuzetak u ovoj dilemi čine zaštićeni istorijski objekti, tj. kulturna dobra čije se postojanje ne dovodi u pitanje, ali se ulaže trud da se na adekvatan način, suptilnim intervencijama koje ne remete njegove najvažnije karakteristike, unapredi njihova energetska performansa (npr. dekarbonizacijom energetskih sistema – grejanja, ventilacije i klimatizacije).
Kod ostatka urbanog tkiva, a naročito onog oronulog i napuštenog, odgovor na pređašnje pitanje je vrlo kompleksan jer uključuje mnoštvo aspekata. Pored trenutno naglašenog ekološkog aspekta održivosti, dodatno se izdvajaju socijalni i ekonomski.
Pa ipak i pored postojanja svih tih aspekata, kroz istoriju se procesima rušenja, rekonstrukcije i obnove mahom pristupalo putem konkretnih društveno-političkih agenda a neretko čak i kompletno stihijski. Upravo iz tih razloga razni autori(1,2,3,4) su u poslednjih par decenija radili na pokušaju da se uspostavi jedan sveobuhvatan metodološki okvir koji bi obuhvatio paralelnu analizu svih aspekata i kojim bi se argumentovano došlo do odgovora.
U njihovim studijama, socijalni i ekonomski faktori, koji su bili uvek vrlo usko vezani za najuži kontekst i životnu dinamiku proisteklu iz niza međusobno povezanih društveno- ekonomskih činilaca na konkretnoj lokaciji (analogija sa operativnim sistemom/softverom), rezultuju suprotstavljenim stanovištima. Jednodimenzionalna (npr. energetska) sanacija bez paralelnih socijalno-ekonomskih programa zapuštenih delova grada nije dovela do očekivanih rezultata i vodila je u dalje propadanje, pa čak i rušenje. Samo sveobuhvatni pristup sanaciji i rekonstrukciji davao je željene efekte.
Nasuprot tome, ciljane programsko-prostorne intervencije u nasleđenom gradskom tkivu imale su pozitivan efekat i pokrenule su revitalizaciju kompletnih delova grada, što je sa sobom donelo i ekonomsku aktivnost i procvat ali i povećani kvalitet života.
Takođe, rušenje i zamenska novogradnja su imali svoje prednosti i mane sa stanovišta sva tri aspekta. Negativnim se smatralo gubljenje istorijskih celina i neminovna relokacija stanovništva, dok su pozitivni argumenti priznavali pojačanu ekonomsku aktivnost kroz savremenu novogradnju i mogućnost da se transformativno „krene iz početka”.
Ako se posmatra striktno ekološki faktor, on se po prethodnoj analogiji vezuje za hardver tj. fizičke strukture koje sačinjavaju kulise našeg svakodnevnog života. U energetskom smislu se svaka zgrada, rekonstruisana ili novosagrađena, može predstaviti kao jednačina sa tri nepoznate: operativna (operational), ugrađena (embodied) i produkovana (produced) energija i njihove ekvivalentne emisije.
Za rešavanje te jednačine potrebno je pristupiti izradi studije životnog ciklusa objekta (LCA – Life Cycle Assessment) u oba posmatrana slučaja gde se kalkuliše kompletan energetski bilans i utrošak resursa za izgradnju i operativno održavanje objekta potrebnom energijom. U takvoj konstalaciji krajnji pobednik je ona opcija koja ima bolji energetski balans, manji utrošak resursa, niži nivo ukupnih emisija CO2 i drugih štetnih gasova, kao i niza drugih štetnih uticaja na okolinu.
Od esencijalne važnosti za verodostojnost i kredibilitet rezultata je uspostavljanje jedinstvenog okvira za proračun definisanog po već ustanovljenim pravilima LCA (ISO 14040, ISO 14044, EN 15804 i EN 15978). Usvajaju se konkretne smernice za definisanje prostorno- fizičkih okvira analiziranog opsega zgrada i period računanja, obuhvaćene faze životnog ciklusa, procenjene životne vekove pojedinih materijala i komponenti i jedinicu za normalizaciju rezultata.
Poredeći razne energetske klase objekata (Slika 7), Binz i Ott (1) su ustanovili takozvano „zlatno pravilo” koje glasi: ukoliko renovirani i novosagrađeni objekat, nakon intervencije spadaju u istu energetsku klasu, renovacija je uvek bolja opcija zbog manjeg utroška ugrađene energije i materijala. Novogradnja se energetski isplati tek ukoliko zamenska zgrada uspe da obezbedi operativne uštede u grejanju od bar 80 MJ (22,2 kWh) po metru kvadratnom korisnog unutrašnjeg prostora.
Razvoj tehnologije u poslednjih par dekada doveo je do mogućnosti gradnje objekata nulte energetske potrošnje/emisije (ZEB – Zero Energy Buildings) kao i onih sa pozitivnim energetskim bilansom (PEB – Positive Energy Buildings).
U poređenju rekonstruisanih i novosagrađenih objekata tih klasa, kategorija operativne potrošnje pada u drugi plan iz razloga što je kompenzovana energijom iz sopstvene produkcije, pa je fokus na utrošenoj ugrađenoj energiji, koja je uvek manja u slučaju rekonstrukcije.
Očuvanje ugrađene energije zadržava svoj značaj i potvrđuje prednosti rekonstrukcije (Slika 8) čak i u slučajevima povećanja gustine izgrađenosti parcele do tehnički izvodljivih granica gradnje objekata nulte energetske potrošnje (5).
Kao što je naglašeno ranije, jednodimenzionalne intervencije u pravcu energetske sanacije, bez prateće socijalne i ekonomske strategije, nisu garant uspešnih revitalizacija i novog života nekog zapuštenog objekta.
Ta spoznaja otvorila je put široj primeni koncepta adaptivne prenamene (adaptive reuse) koja pored energetske omogućuje i funkcionalnu i kvalitativnu nadgradnju. Razni vidovi prostornog proširenja (volumetric additions) fizičke strukture (bočna ili krovna nadgradnja, fasadne intervencije ili gradnja dodatnih objekata na parceli) omogućavaju da se ponište određene funkcionalne manjkavosti u smislu raznovrsnosti ponuđenog sadržaja i kvaliteta prostora, i da se prostor prilagodi zahtevima univerzalne mobilnosti, pa se samim tim menja i percepcija objekta, a u nekim slučajevima i njegova socijalna struktura.
U sklopu pan-evropskog, Horizon 2020, projekta “ABRACADABRA” (6) višeporodični stambeni objekti širom Evrope su dograđivani krovnim dupleksima i raznim luksuznim tipologijama stanovanja, te se njihovom prodajom i iznajmljivanjem finansirala energetska sanacija i funkcionalno unapređenje postojećeg objekta (fasadna izolacija, solarne elektrane, liftovi).
Prilikom izrade koncepta adaptivne prenamene objekta, mora se voditi računa o kompatibilnosti fizičke strukture sa novopredloženom funkcijom kako bi se novi unapređeni prostor dobio na najekološkiji način. Od velike važnosti je i analizirati šta se od postojeće strukture funkcionalno i energetski smisleno može integrisati u novo rekonstruisano zdanje.
Adekvatnim izborom materijala (niskoemisioni i materijali organskog porekla) može se u potpunosti amortizovati i preokrenuti negativni CO2 bilans postojeće strukture.
Na kraju postavlja se i pitanje da li postoji situacija u kojoj je rekonstrukcija loš izbor, ako izuzmemo iz ove opservacije objekte koji su od kulturnog i istorijskog značaja? U ovim graničnim slučajevima bi se prioritet trebao dati opciji novogradnje:
- Kada je funkcionalno i prostorno rešenje postojeće zgrade toliko zastarelo da se ni hipotetskom rekonstrukcijom ne mogu ispuniti minimumi po današnjim propisanim standardima i zakonskim odredbama za konkretnu tipologiju;
- Kada je stepen dogradnje toliko dominantan u odnosu na postojeći volumen da je zadržavanje postojećeg u fizičkom ali i energetskom smislu više smetnja sprovođenju konkretnog savremenijeg koncepta nego doprinos. Stepen dogradnje mora biti limitiran održavanjem sveukupne održivosti na parceli (ekološke, socijalne, ekonomske).
U prilog važnosti rekonstrukcije govore i činjenice da Evropska Komisija još od 2012. insistira na tome da svaka zemlja mora izgraditi svoju dugoročnu strategiju za renoviranje postojećeg fonda (LTRS – Long Term Renovation Strategy) kao i da se godišnja stopa saniranih objekata mora značajno povećati.
To potvrđuju i poslednja istraživanja koja sugerišu da je cilj o zadržavanju globalnog porasta temperature ispod zacrtanih granica moguć samo ukoliko u najvećoj mogućoj meri smanjimo broj novoizgrađenih objekata i fokusiramo na rekonstrukciju (7, 8).
Izvor: Grenef
