Piše: Momir Turdić
Već 32 godine neprikosnoveni vođa Hezbolaha Sajed Hasan Nasralah, najmoćniji čovek u Libanu i jedan od najuticajnijih ljudi u „osovini otpora“ koja se bori protiv Izraela, ubijen je u subotu, 28. septembra u izraelskom vazdušnom napadu na južno predgrađe Bejruta Dahiju, glavno uporište Hezbolaha u Libanu. Zajedno sa njim ubijeni su i general Iranske revolucionarne garde Abas Nilforušan, visoki član obaveštajne mreže Hezbolaha Hasan Halil Jasin i još 11 ljudi.
U napadu su korišćene specijalne bombe teške više od tone koje prodiru duboko u zemlju pre nego što eksplodiraju i probijaju zidove i najbolje zaštićenih podzemnih bunkera, kakav je bio onaj u kome se nalazio Nasralah sa svojim saradnicima. Svedeoci kažu da se čitav Bejrut od eksplozija zatresao kao da ga je pogodio zemljotres, ali zatresao se i čitav Bliski istok, sa njim i svet.
Ubistvu Nasralaha prethodili su dani u kojima je izraelska avijacija intenzivno bombardovala ciljeva širom Libana, najviše na jugu zemlje, u kojima je poginulo više od hiljadu ljudi, među njima i nekoliko visoko pozicioniranih komandanata vojnog krila Hezbolaha i vojnika ove organizacije, ali mnogo više dece, žena i civila. Hiljade ljudi su ranjene, desetine hiljada su zakrčile puteve u očajničkom pokušaju da negde pobegnu od bombardovanja.
Svemu je prethodila spektakularna akcija izraelskih obaveštajaca u kojoj su, iz ove perspektive već davnog 17. i 18. septembra, eksplodirali pejdžeri i voki-tokiji operativaca Hezbolaha ubivši tridesetak i ranivši oko 3.000 ljudi.
Tako je počelo ono od čega čitav region i svet strahuju već godinu dana – otvoreni rat Izraela i Hezbolaha kojim ratni požar iz Pojasa Gaze prelazi granice Izraela i ne vidi se gde će se zaustaviti. A Liban je krenuo putem koji će se verovatno završiti u potpunom nestanku ove zemlje kao bilo kakve države.
Izrael i njegovo rukovodstvo, na čelu sa Benjaminom Netanjahuom, opijeni su trijumfalizmom. Posle godinu dana mučnog rata u Pojasu Gaze kome se kraj ne vidi, dok su taoci oteti u napadu 7. oktobra prošle godine još u rukama Hamasa mada je njihovo oslobađanje najavljeno kao jedan od glavnih ciljeva tog rata, Netanjahu konačno sebe može da predstavi kao velikog pobednika, a izraelska vojska i obaveštajne službe da ponovo stave oreol nepobedivih sila.
Uz trijumfalne reči i upozorenja da dolaze „izazovni dani“, idu i one koje pokazuju u kom pravcu bi moglo da se kreće delovanje Izraela u narednom periodu. Pre desetak dana, izjava da je ratnim ciljevima u Pojasu Gaze (potpuno uništenje Hamasa) dodat još jedan, vraćanje kući stanovnika severnog Izraela koji su evakuisani zbog raketiranja Hezbolaha, najavila je ono što se sada dešava.
Sada Netanjahu kaže da je ubistvo Nasralaha „istorijska prekretnica koja bi mogla promeniti odnos snaga na Bliskom istoku“, da je njegovo ubistvo bio „neophodan korak prema postizanju ciljeva koje smo postavili i promeni ravnoteže snaga u regionu za godine koje dolaze“, uz reči da „Izrael neće stati dok Hezbolah ne bude uništen“. A to znači samo jedno – Izrael je ušao u rat sa svim svojim neprijateljima, od kojih je vrhovni Iran.
Senka građanskog rata
Malo je verovatno da izraelsko rukovodstvo nije svesno da „uništenje Hezbolaha“ Izrael ne može sam da izvede. Intenzivnim izraelskim napadima, ubistvom Nasralaha i mnogih vojnih komandanata Hezbolah je trenutno poljuljan, ali zbog toga neće nestati. I Nasralaha i ostale će neko zameniti, a sve što se desilo teško da će „naterati Hezbolah da promeni svoje postupke“, kako je rekao portparol izraelske vojske Danijel Hagari.
Izrael tvrdi da su mete koje bombarduje po Libanu isključivo povezane sa vojnim dejstvovanjem Hezbolaha, uz ritualna upozorenja koja se par sati uoči napada upućuju stanovnicima oblasti koja će biti na udaru da odu odatle. No, stradaju i civili, na udaru su i mesta gde žive hrišćani, Druzi, sirijske izbeglice, pa se panika i strah šire kao požar, a stotine hiljada ljudi beži pokušavajući da nađe neko sigurno utočište. Bezbroj je slika koje pokazuju kako su Korniš, šetalište pored mora u Bejrutu, Trg mučenika u centru grada i ulice preplavljeni izbezumljenim ljudima koji spavaju na otvorenom, prepušteni sami sebi.
Uz strah se rađa i gnev, čije posledice je lako predvideti. Kada izraelski ministar obrane Joav Galant kaže da Izrael nije u ratu s libanskim narodom nego sa Hezbolahom, i obraćajući se tom narodu doda: „Vreme je za promene”, poruka je jasna – uzmite stvari u svoje ruke i sami se obračunajte sa Hezbolahom koji je kriv za vaše stradanje.
Uz sve ostalo, nad Libanom visi i senka novog građanskog rata. Jesu Libanci delovali mahom ujedinjeno prethodnih dana pred užasom koji ih je snašao, ali mnogo je onih među hrišćanima svih denominacija, kao i Druzima i sunitima, koji su mislili i misle da Nasralah nije trebalo da šalje svoje borce u Siriju da se bore na strani Bašara el Asada kada je 2011. počeo građanski rat u toj zemlji, kao i da nije trebalo kretati u sukob sa Izraelom kada je prošlog oktobra počeo rat u Pojasu Gaze, te da Liban i bez svega toga ima dovoljno svojih problema sa kojima ne može da se izbori.
Što je tačno. Zemlja je već godinama na kolenima, razorene ekonomije, zavisna isključivo od strane pomoći, bez predsednika koga nije u stanju da izabere, sa raspadnutim institucijama, vladom koja ne može da svojim građanima obezbedi struju, gorivo, novac. Uz sve to, eksplozija u skladištu veštačkog đubriva u bejrutskoj luci avgusta 2020. bukvalno je uništila veliki deo grada…
Sećanja na građanski rat koji je trajao od 1975. do 1990. i odneo više od 100.000 života uz neviđena razaranja još su sveža. Putnike na bejrutskom aerodromu „Refik Hariri“ dočekuju ogromne slike na kojima se vidi kako je nekadašnji „Pariz istoka“ pretvoren tokom rata u Hirošimu, ali pored tih slika su i fotografije kako je nakon rata, kamen po kamen, potpuno obnovljen.
Svi su svesni da još jedno takvo razaranje Liban ne bi mogao da preživi, i da sledeće obnove ne bi bilo. Ali, posle ubistva Nasralaha libanski vojni tenkovi raspoređeni su u Bejrutu na mostu koji deli šiitsku četvrt Handa al Gami i hrišćansku četvrt Ašrafiju, pošto su nešto ranije izbili sukobi, a izveštači iz Libana kažu da uz strah napetost visi u vazduhu, ne samo između maronita i šiita.
Katastrofa u najavi
Libanski zvaničnici kažu da je zbog novog bombardovanja u zemlji već milion ljudi u pokretu, od čega su strahovali prethodnih godinu dana, predviđajući šta će se desiti ako (kada) Izrael krene u ofanzivu na jug ove zemlje. UNHCR kaže da je već više od 50.000 ljudi, Libanaca i Sirijaca, bežeći od rata prebeglo u Siriju.
Na stranu apsurd u kome sirijske izbeglice beže od rata u zemlju iz koje su od rata pobegle, u Libanu ima još 1,5 miliona sirijskih izbeglica. Uz novih milion nesrećnika koji sada beže sa juga, i da nije rata nijedna zemlja ne bi izdržala takav pritisak a da ne implodira, pa to ne može ni Liban sa svojih 4,5 miliona stanovnika, ionako jedva funkcionalan.
Svega toga su svesni i Libanci, i Izraelci, i svet. Francuski predsednik Emanuel Makron je na sednici Generalne skupštine UN 26. septembra zavapio: „Ne sme, ne može biti rata u Libanu.“
Francuska, nekadašnja kolonijalna upravnica Libana, dobro zna šta taj rat nosi, ali to znaju i svi ostali. Ali, očajnički pozivi na primirje sa svih strana prazno odzvanjaju.
Možda je situaciju najbolje opisao šef diplomatije EU Žosep Borelj na pomenutom zasedanju UN: „Ono što radimo jeste da vršimo sav diplomatski pritisak na prekid vatre, ali izgleda da niko ne može zaustaviti Netanjahua…“
Liban nestaje pred očima sveta koji to nestajanje posmatra paralisan od straha, ali nemoćan da ga zaustavi.
Američki faktor
Na mir pozivaju i Sjedinjene Države, ali je odlazeći predsednik Džozef Bajden pozdravio ubistvo Nasralaha nazivajući ga „merom pravde za njegove mnoge žrtve, uključujući hiljade Amerikanaca, Izraelaca i libanskih civila“.
Ima mišljenja da je Izrael eskalirao situaciju baš sada zato što je želeo da to uradi pre američkih predsedničkih izbora 5. novembra, ali ta teza je malo verovatna. I sadašnja administracija demokrata bezuslovno podržava Izrael, uz samo verbalne varnice koje su prethodnih meseci povremeno izbijale između američkog rukovodstva i Netanjahua. To nije zato što Vašingtonu odgovara ono što Izrael radi. Nije lako pravdati ni svetskoj ni domaćoj javnosti bezbrojne nevine žrtve u Pojasu Gaze, ni lupati glavu šta raditi posle raspadanja poslednjih ostataka Pax Americane na Bliskom istoku, ali Netanjahu Sjedinjenim Državama, svom glavnom savezniku, jednostavno ne ostavlja nikakav izbor.
Marko Savković: Izrael i susedi godinu dana posle: Haos pred vratima
Ono što bi ponovni dolazak Donalda Trampa u Belu kuću mogao da promeni na Bliskom istoku je odnos prema Iranu. Daleko od toga da sadašnja američka administracija neguje bilo kakvo blagonaklono osećanje prema iranskom režimu, ali je očigledno da je intenzivna komunikacija Vašingtona i Teherana (nevidljiva, naravno) u prethodnim mesecima omogućila da sudar Izraela i Irana ne bude otvoren. Ili, kao u aprilu ove godine u prvom slučaju napada Irana na teritoriju Izraela pošto su Izraelci raketama uništili iranski konzulat u Damasku, da taj sukob bude kontrolisan i doziran.
Tvrdo krilo republikanaca je još mnogo pre Trampa zagovaralo otvoreni sukob SAD i Irana, i to se nije promenilo. Ako je Izrael doneo odluku da želi suštinski da promeni stanje na Bliskom istoku, a čini se da jeste, onda je obračun sa Hezbolahom samo korak ka otvorenom sukobu sa vrhovnim neprijateljem – Iranom. A u tom obračunu ipak mora da u potpunosti ima Vašington uz sebe, znači i vojno.
„Osovina otpora“
Reakcije na ubistvo Nasralaha u Iranu su očekivane. One trenutne su bile sklanjanje iranskog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija na bezbednu lokaciju, pošto je Izrael zapretio da će „njegova ruka dostići neprijatelje Izraela bilo gde“.
Verbalne osude iz Teherana, Bagdada, Damaska i od strane jemenskih Huta podrazumevale su kletve i pretnje da će osveta doći i poruke da će otpor biti samo jači. Uz poruke da će Izrael biti uništen i nestati, naravno.
Od početka sukoba deluje da Iranu ne odgovara otvoreni sukob sa Izraelom, već čekanje sa strane dok se Tel Aviv iscrpljuje u dugotrajnom ratu sa Hamasom, sukobima sa Hezbolahom i drugim članovima „osovine otpora“, koje Iran pomaže oružjem, sredstvima, obukom, instruktorima…
No, čini se da je Iranu sve teže da žestoko i direktno ne odgovori na akcije Izraela kao što su ubistvo vođe Hamasa Ismaila Hanijea u Teheranu i likvidacije generala Revolucionarne garde po Siriji i Libanu, a da ne ugrozi svoju samoproklamovanu ulogu neustrašivog centra otpora Izraelu. Ubistvo Nasralaha, uz koga je bio i general Revolucionarne garde Nilforušan, bilo je i još jedna rukavica koju je Izrael bacio u lice Teheranu.
Ono što je sigurno jeste da će se pojačati dejstva proiranskih grupa u Siriji i Iraku protiv Izraela, kao i jemenskih Huta. Sa pozicije Irana direktan sukob sa Izraelom sada ne bi bio racionalan, no na Bliskom istoku u prethodnih godinu dana se desilo mnogo toga iracionalnog što je do sada bilo nezamislivo.
Šta je strategija Izraela
Što se tiče Izraela, teško je reći šta je strategija rukovodstva zemlje, ona dugoročna. Benjamin Netanjahu i vojni vrh trenutno jašu na talasu trijumfalizma zbog onoga što su učinili u prethodnih desetak dana i najavljuju da neće stati. Rezervni bataljoni izraelske armije su na granici sa Libanom i čini se da je kopnena intervencija neminovna, a da je samo pitanje vremena kada će do nje doći.
Da bi se stanovnici naselja na severu Izraela vratili bezbedno kućama, kao što je najavljeno, Izrael bi morao da okupira južni Liban do reke Litani, tamo gde je izraelska vojska bila do 2000. godine, kada se povukla, i da preko reke potpuno potisne borce Hezbolaha. To će podrazumevati teške kopnene borbe poput onih protiv Hamasa u Pojasu Gaze koje traju već skoro godinu dana i još im se ne nazire kraj,
Likvidacija Nasralaha i velikog broja vojnih komandanata Hezbolaha sigurno je poljuljala ovu organizaciju, ali malo je verovatno da će se njeni borci tek tako povući pred izraelskim snagama. Takođe, malo je primera u istoriji da je ubistvo vođe potpuno obezglavilo neku organizaciju. Uostalom, Hasan Nasralah je došao na čelo Hezbolaha kada je Izrael 1992. ubio njegovog prethodnika, Abasa al Musavija, i napravio od Hezbolaha ono što je danas – organizaciju sa moćnom vojskom koja je u jednomesečnom ratu sa Izraelom 2006. ostala neporažena, i sa političkim krilom koje je važan politički faktor u Libanu. Hezbolah se delom bavi i humanitarnim radom, školama i bolnicama, i u prethodnim kriznim godinama pokazao se u tome efikasnijim od libanske države.
Očekivati da će sve to tek tako nestati zvuči nerealno. Možda Hašem Safi el Din, Nasralahov rođak koji se najavljuje kao mogući novi lider Hezbolaha, nije toliko sposoban kao sam Nasralah, možda zamenici ubijenih vođa vojnog krila nemaju toliko iskustva u borbama, ali koliko god udaraca trpeo, malo je verovatno da se Hezbolah neće posle nekog vremena konsolidovati, obnoviti naoružanje (uz pomoć Irana, kao i do sada) i nastaviti da radi ono što je radio – da se bori protiv Izraela.
Hašem Safi el Din mogao bi se pokazati i radikalniji u toj borbi, jer je utisak da je Hezbolah pod vođstvom Nasralaha prethodnih meseci svesno izbegavao širi sukob sa Izraelom, svodeći ga na gotovu rutinsku razmenu vatre preko granice, niskog intenziteta. Vredi podsetiti da je posle ubistva vođe Hamasa Ismaila Hanijea 31. jula u Teheranu, Hamas na njegovo mesto izabrao Jahju Sinvara, prvog na listi onih koje Izrael traži zbog napada 7. oktobra.
Postoji jedna scena u filmu „Minhen“ Stivena Spilberga, koji govori o potrazi agenata Mosada za članovima palestinskog „Crnog septembra“, odgovornim za masakr izraelskih sportista na olimpijadi u Minhenu 1972. godine. U toj sceni glavni operativac Mosada, Avner, posle godina lova na teroriste po svetu, kaže svom šefu: „Na mesto svakoga koga smo ubili došao je gori“, na šta ga šef ubeđuje da će sve to ipak doneti mir u budućnosti…
Šta je pobeda
Demonstracije u Izraelu protiv Netanjahua i njegove vlade bile su česte i masovne prethodnih meseci, ali prvenstveno zbog toga što rat u Pojasu Gaze nije doveo do oslobađanja talaca i što mu se kraj ne vidi. No, sva ispitivanja javnog mnjenja su i ranije pokazivala da većina ljudi podržava veliki rat sa Hezbolahom na severu i smatra da je taj rat neophodan, zbog sigurnosti Izraela.
Masovni udar na Hezbolah eksplozivom podmetnutim u pejdžere i toki-vokije koje su njegovi članovi koristili, ubistva vojnih komandanata ove organizacije, konačno i ubistvo Nasralaha doveli su do toga da poraste samopouzdanje Izraelaca i vera u nepobedivost njixove vojske i službi sigurnosti, poljuljana posle napada Hamasa 7. oktobra prošle godine.
Netanjahu je proglasio pobedu Izraela, ne još konačnu, ali pobedu. Njegovi motivi su logični: samo kao neprikosnoveni ratni pobednik on može izbeći kraj političke karijere i verovatni odlazak u zatvor zbog optužbi za korupciju, jednom kada se rat bude završio. Samo, šta je zaista pobeda za Izrael? Ne samo sada, već i za pet, deset, dvadeset godina…?
Koliko je realno da će Hamas zaista biti uništen, čak i po cenu desetina hiljada žrtava i strahovitih razaranja, što je duboko u budućnost posejalo seme za nove sukobe i obnovljene mržnje, i za neke nove Hamase? Šta je pobeda na Zapadnoj obali koja ključa preteći da u konačnoj eksploziji povuče sa sobom u ponor i susedni Jordan, sa kojim je Izrael jedva nekako uspostavio koliko-toliko normalne odnose pre tridesetak godina? Šta je zaista pobeda nad Hezbolahom, i po koju cenu, i za Liban i za Izrael? I konačno, šta je pobeda nad Iranom, kako izraelsko rukovodstvo zamišlja da do te pobede dođe?
Nema racionalnih i jasnih odgovora na ova pitanja, baš kao što nije jasno ni šta je konačna pobeda za Iran, Hezbolah, Hamas, Hute, odnosno kako misle da Izrael zbrišu sa lica zemlje bez potpunog bezumlja u kome će i sami nestati.
Ono što je jasno jeste da se u Pojasu Gaze sukobi svakodnevno nastavljaju, uz više od 41.000 mrtvih, 10.000 nestalih i stotine hiljada unesrećenih; ubistva, napadi, sukobi i hapšenja na Zapadnoj obali su sve brojniji; Liban se bukvalno raspada pod bombama, a ljudi iz ove zemlje više nemaju gde da beže, osim u susednu Siriju koja odavno ne postoji kao država. Levant tone u ništavilo, isto ono u kome je već nestao Irak.
Izvor: RTS OKO
