Текст је у цјелости преузет из грађвинско архитектонског часописа “Гренеф”
Пише: Александар Тепавчевић
Грађевински сектор, са око 37% удела у укупним глобалним емисијама гасова са ефектом стаклене баште, спада међу највеће узрочнике глобалног загревања и климатских промена. У оквиру савремене доктрине одрживог развоја, декарбонизација градова до 2050. године постаје јасан и неизбежан императив. У том контексту, намеће се питање: који од два приступа представља оптималнији пут ка остваривању тог циља?
Град је основни нуклеус урбане животне средине и као динамичан организам се развија и расте под утицајем низа комплексних и међусобно преплетених друштвено-економских, климатских и политичких фактора. Стога, резултујућа грађена средина представља колаж сачињен од зграда и просторних целина из различитих епоха који сведочи о начину живота, филозофији и култури садашњег друштва али и неких прошлих времена, пружајући идентитет својим становницима и припадницима сличног културолошког поднебља.
У тако дефинисаном развојном и просторно-временском континууму, смене великих историјских епоха одувек су представљале велике тектонске поремећаје и прекретнице у даљем развоју градова. Како би се испратила потреба за просторним ширењем услед повећања популације и прилагођавања новим концептима просторне организације и технолошким захтевима, неретко су комплетно или парцијално рушени читави делови градова.
Познати су примери градова попут Париза и Барселоне који свој данашњи изглед и популарност дугују грандиозним урбанистичким бравурама својих урбаниста Османа и Серде (слика 2). Већина модерних градова данашње источне и југоисточне Европе настали су из пепела, на таласу послератне обнове по принципима касног модернизма.
Енергетске кризе из друге половине 20. века и предвиђени крај фосилних енергетских извора покренули су нову епоху у развоју човечанства. Промена коју промовише савремени глобални дискурс о одрживој будућности, почива на темељима Зелене Агенде, која у грађевинској индустрији промовише прелазак на обновљиве изборе, минималну потрошњу енергије и ресурса и градњу компактних и зелених, одрживих градова. У том контексту постојећа инфраструктура и градитељско наслеђе подлеже критичком сагледавању из потпуно новог угла.
Ако је циљ самоодрживи град будућности поставља се и легитимно питање који се део постојећег грађевинског портфолија, и на који начин, може адаптирати ка захтевима новог друштва? Који је приступ оправданији: реконструкција или (заменска) новоградња?
Изузетак у овој дилеми чине заштићени историјски објекти, тј. културна добра чије се постојање не доводи у питање, али се улаже труд да се на адекватан начин, суптилним интервенцијама које не ремете његове најважније карактеристике, унапреди њихова енергетска перформанса (нпр. декарбонизацијом енергетских система – грејања, вентилације и климатизације).
Код остатка урбаног ткива, а нарочито оног оронулог и напуштеног, одговор на пређашње питање је врло комплексан јер укључује мноштво аспеката. Поред тренутно наглашеног еколошког аспекта одрживости, додатно се издвајају социјални и економски.
Па ипак и поред постојања свих тих аспеката, кроз историју се процесима рушења, реконструкције и обнове махом приступало путем конкретних друштвено-политичких агенда а неретко чак и комплетно стихијски. Управо из тих разлога разни аутори(1,2,3,4) су у последњих пар деценија радили на покушају да се успостави један свеобухватан методолошки оквир који би обухватио паралелну анализу свих аспеката и којим би се аргументовано дошло до одговора.
У њиховим студијама, социјални и економски фактори, који су били увек врло уско везани за најужи контекст и животну динамику проистеклу из низа међусобно повезаних друштвено- економских чинилаца на конкретној локацији (аналогија са оперативним системом/софтвером), резултују супротстављеним становиштима. Једнодимензионална (нпр. енергетска) санација без паралелних социјално-економских програма запуштених делова града није довела до очекиваних резултата и водила је у даље пропадање, па чак и рушење. Само свеобухватни приступ санацији и реконструкцији давао је жељене ефекте.
Насупрот томе, циљане програмско-просторне интервенције у наслеђеном градском ткиву имале су позитиван ефекат и покренуле су ревитализацију комплетних делова града, што је са собом донело и економску активност и процват али и повећани квалитет живота.
Такође, рушење и заменска новоградња су имали своје предности и мане са становишта сва три аспекта. Негативним се сматрало губљење историјских целина и неминовна релокација становништва, док су позитивни аргументи признавали појачану економску активност кроз савремену новоградњу и могућност да се трансформативно „крене из почетка”.
Ако се посматра стриктно еколошки фактор, он се по претходној аналогији везује за хардвер тј. физичке структуре које сачињавају кулисе нашег свакодневног живота. У енергетском смислу се свака зграда, реконструисана или новосаграђена, може представити као једначина са три непознате: оперативна (operational), уграђена (embodied) и продукована (produced) енергија и њихове еквивалентне емисије.
За решавање те једначине потребно је приступити изради студије животног циклуса објекта (LCA – Life Cycle Assessment) у оба посматрана случаја где се калкулише комплетан енергетски биланс и утрошак ресурса за изградњу и оперативно одржавање објекта потребном енергијом. У таквој консталацији крајњи победник је она опција која има бољи енергетски баланс, мањи утрошак ресурса, нижи ниво укупних емисија CO2 и других штетних гасова, као и низа других штетних утицаја на околину.
Од есенцијалне важности за веродостојност и кредибилитет резултата је успостављање јединственог оквира за прорачун дефинисаног по већ установљеним правилима LCA (ИСО 14040, ИСО 14044, ЕН 15804 и ЕН 15978). Усвајају се конкретне смернице за дефинисање просторно- физичких оквира анализираног опсега зграда и период рачунања, обухваћене фазе животног циклуса, процењене животне векове појединих материјала и компоненти и јединицу за нормализацију резултата.
Поредећи разне енергетске класе објеката (Слика 7), Бинз и Отт (1) су установили такозвано „златно правило” које гласи: уколико реновирани и новосаграђени објекат, након интервенције спадају у исту енергетску класу, реновација је увек боља опција због мањег утрошка уграђене енергије и материјала. Новоградња се енергетски исплати тек уколико заменска зграда успе да обезбеди оперативне уштеде у грејању од бар 80 MJ (22,2 kWh) по метру квадратном корисног унутрашњег простора.
Развој технологије у последњих пар декада довео је до могућности градње објеката нулте енергетске потрошње/емисије (ZEB – Zero Energy Buildings) као и оних са позитивним енергетским билансом (PEB – Positive Energy Buildings).
У поређењу реконструисаних и новосаграђених објеката тих класа, категорија оперативне потрошње пада у други план из разлога што је компензована енергијом из сопствене продукције, па је фокус на утрошеној уграђеној енергији, која је увек мања у случају реконструкције.
Очување уграђене енергије задржава свој значај и потврђује предности реконструкције (Слика 8) чак и у случајевима повећања густине изграђености парцеле до технички изводљивих граница градње објеката нулте енергетске потрошње (5).
Као што је наглашено раније, једнодимензионалне интервенције у правцу енергетске санације, без пратеће социјалне и економске стратегије, нису гарант успешних ревитализација и новог живота неког запуштеног објекта.
Та спознаја отворила је пут широј примени концепта адаптивне пренамене (adaptive reuse) која поред енергетске омогућује и функционалну и квалитативну надградњу. Разни видови просторног проширења (volumetric additions) физичке структуре (бочна или кровна надградња, фасадне интервенције или градња додатних објеката на парцели) омогућавају да се пониште одређене функционалне мањкавости у смислу разноврсности понуђеног садржаја и квалитета простора, и да се простор прилагоди захтевима универзалне мобилности, па се самим тим мења и перцепција објекта, а у неким случајевима и његова социјална структура.
У склопу пан-европског, Horizon 2020, пројекта “ABRACADABRA” (6) вишепородични стамбени објекти широм Европе су дограђивани кровним дуплексима и разним луксузним типологијама становања, те се њиховом продајом и изнајмљивањем финансирала енергетска санација и функционално унапређење постојећег објекта (фасадна изолација, соларне електране, лифтови).
Приликом израде концепта адаптивне пренамене објекта, мора се водити рачуна о компатибилности физичке структуре са новопредложеном функцијом како би се нови унапређени простор добио на најеколошкији начин. Од велике важности је и анализирати шта се од постојеће структуре функционално и енергетски смислено може интегрисати у ново реконструисано здање.
Адекватним избором материјала (нискоемисиони и материјали органског порекла) може се у потпуности амортизовати и преокренути негативни CO2 биланс постојеће структуре.
На крају поставља се и питање да ли постоји ситуација у којој је реконструкција лош избор, ако изузмемо из ове опсервације објекте који су од културног и историјског значаја? У овим граничним случајевима би се приоритет требао дати опцији новоградње:
- Када је функционално и просторно решење постојеће зграде толико застарело да се ни хипотетском реконструкцијом не могу испунити минимуми по данашњим прописаним стандардима и законским одредбама за конкретну типологију;
- Када је степен доградње толико доминантан у односу на постојећи волумен да је задржавање постојећег у физичком али и енергетском смислу више сметња спровођењу конкретног савременијег концепта него допринос. Степен доградње мора бити лимитиран одржавањем свеукупне одрживости на парцели (еколошке, социјалне, економске).
У прилог важности реконструкције говоре и чињенице да Европска Комисија још од 2012. инсистира на томе да свака земља мора изградити своју дугорочну стратегију за реновирање постојећег фонда (LTRS – Long Term Renovation Strategy) као и да се годишња стопа санираних објеката мора значајно повећати.
То потврђују и последња истраживања која сугеришу да је циљ о задржавању глобалног пораста температуре испод зацртаних граница могућ само уколико у највећој могућој мери смањимо број новоизграђених објеката и фокусирамо на реконструкцију (7, 8).
Извор: Grenef
