Пише: Милорад Дурутовић
Нема ничег баналнијег од листе богатих људи − осим питања шта они сањају.
Вијест да се можемо подичити четворицом милионера (Иван Убовић, Драган Бокан, Комнен Лаковић, Ристо Дрекаловић) на листи сто најбогатијих људи у региону, коју је за 2025. годину сачинио магазин Недјељник, затекла ме је у тренутку када сам читао обимну књигу Психологија снова и њихово тумачење Ивана Настовића, можда највећег ауторитета у области научног тумачења снова. Отуда је и стигло изненадно питање: шта сањају милионери? − на које, дабоме, нисам у стању да одговорим.
Макар би било потребно спровести анкету или провјерити да ли је неко у свијету већ радио сличне упитнике, стручне анализе и испитивања. Додуше, чак и када бих располагао мјерљивим резултатима, не бих био нарочито заинтересован да на постављено питање одговарам из те врсте знатижеље. Моја упитаност, дакле, не долази из научне знатижеље. Мисао о милионеру, односно о посједовању незамисливог богатства, ужасава ме једнако као и само питање које клизи ка апсурду егзистенције.
Стога се враћам сновима − јединим пјешачким зонама које још нијесу у потпуности приватизоване.
Одмах на почетку своје студије Настовић тврди да „и здрави, односно нормални људи сањају“, али додајмо да сањају и пјесници, пророци, па и богаташи. У древној Кини − а то показује врсни синолог Радован Пушић у Филозофији старе Кине − цареви и династије имали су своје професионалне тумаче снова. Посао је био толико поштован да се ниједна значајна одлука владара није доносила без консултација са дворским сновотумачем. Такве су имали и фараони. Славан је и старозавјетни Јосиф, син Јаковљев, први благајник царских снова; благословени чувар жита за гладне године; тај крунски доказ да је сан артефакт колектива, а не пука психичка приватност појединца. Јер сан вриједи једино ако се тиче свих нас. Видјећемо касније и зашто.
Из перспективе научног тумачења снова, које је започео Сигмунд Фројд, а утемељио Карл Јунг, из старог вијека нико није боље котиран од Артемидора из Далдиса. Овај антички хватач снова и кошмара оставио је чак пет књига, обједињених под називом Сањарица (Онеироцритица). И више од тога − готово да је поставио темеље онога што ће се развити у праву херменеутику сна, кроз Фројда, Јунга и Леополда Сондија. Артемидор је путовао и сакупљао снове онако како је Вук Караџић сакупљао народно благо.
Међутим, ништа мање изазован није ни повратак примитивним културама, тој привидној наивности и лакоћи тумачења снова. Како у књизи Примитивни менталитет (1922) показује Леви-Брил, сан и стварност припадају истом систему искуства и дрхтања. Ако неко изврши прељубу у сну, на јави је дужан да плати казну за прељубу; ако усни да врши неки лоповлук, на јави је дужан да врати све што је у сновима покрао. Могао бих наводити и бизарније примјере, али смијех није мој циљ. За човјека примитивне културе сан је чињеница − акт заједнице. Сан изван ње не може имати значај.
Сан је био инстанца колективне одговорности, колективне корекције моћи. И данас то више није.
Сан је прогнан из јавног живота управо зато што ограничава контролу и релативизује моћ. Савремени милионер нема заједницу која би могла његов сан − па чак ни његово богатство − узети озбиљно. Он нема коме да га положи на тумачење. Он не може наступити као некада Мартин Лутер Кинг и рећи: „Ја имам сан… да ће једног дана овај народ устати и живјети оно у шта вјерује…“. То се не може финансирати новцем, али се може дијелити са другима.
Можда је баш у томе права разлика. Док је некада сан припадао заједници и служио као коректив моћи, данас је моћ остала без сна, а сан без јавности. Зато и не знамо шта сањају милионери. Не зато што је то њихова тајна, него зато што њихови снови − ако их уопште има − више никога не обавезују.
Извор: РТНК
