Пише: Небојша Поповић
Америка ће 4. јула 2026. прославити 250 година од доношења Декларације о независности. Опсежне припреме за 250. рођендан су у току. Државни секретар САД, Марко Рубио, Декларацију о независности прилично надмено је прогласио за почетак „најзначајнијег политичког догађаја у свјетској историји – Америчке револуције“.
Интересантно, 1776. година остала је упамћена и по томе што је те године шкотски економиста и философ, Адам Смит, објавио своје капитално дјело „Истраживање природе и узрока богатства народа“ – рад који ће дуго година бити сматран практично Библијом економске науке. Његов енглески колега, историчар Едвард Гибон, исте године објавио је своје ненадмашно дјело – „Опадање и пропаст Римског царства“.
А у Русији? У Русији, тачније у Москви, те 1776. године отпочео је са радом „Бољшој театар“.
Навођење ових података није без основа. Поготово када је ријеч о САД.
Невидљива рука слободног тржишта
Адам Смит увијек је вјеровао да је Америка нека врста лабораторије што се тиче природе узрока богатства нација. Као Шкот и острвљанин, трговачки менталитет и меркантилизам су за њега били нешто посве природно. Из срца Британског царства готово да није било реално ни било шта друго очекивати од теорије која ће трговину приказати помоћу философије. Чињеница која, рекло би се, сама по себи много говори о базичним поставкама западне цивилизације…
Адам Смит, дакле, који се сматра оцем модерне економске мисли, ни сам није крио своје изванредно интересовање за Америку. Слободна трговина и „невидљива рука тржишта“ која управља и регулише свјетске економске токове, сасвим до скора је била главна идеологија коју је Америка промовисала и препоручивала цијелом свијету. Њен врхунац очитовао се у ономе што се популарно зове Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј, либерализуј.
То је била управо она идеологија која максимизира богатство нације, али под једним условом – да је ваша нација та која има предност у производњи, технологији и трговини над конкурентима… САД су полако доспјеле у ту зону негдје пред краја 19. вијека, када је Америка коначно заокружила своју територију, проширила се од Атлантика до Пацифика, избацила све европске конкуренте из западне хемисфере, и донијела одлуку да закорачи у свијет.
За тај стуб америчке економске и спољне политике данас, 250 година, од рођења нације може се рећи да више не постоји. Трговачке тарифе, квоте, царине и санкције у 2026. су већ постале опште мјесто америчке спољне политике. Вашингтон сада дјелује прилично агресивно на сваку назнаку губитка привилеговане позиције.
САД и Римска империја
Када је 1776. године Едвард Гибон објавио први том свог класичног дјела „Опадање и пропаст Римског царства“, један други Шкот, Дејвид Хјум, ускликнуо је из Единбурга – „Никада нисам очекивао да тако изврсно дјело настане из пера једног Енглеза“. Гибон је писао о Риму, а колика је његова слава у англосаксонској науци довољно говори чињеница да га неке проминентне америчке колеге сматрају највећим историчарем модерног доба.
И опет, ако је млада америчка нација игдје тражила свој узор – а то ће у много чему бити Римска империја. Амерички систем представничке Републике директно је прављен по угледу на Римски. Америка такође, по угледу на Рим, има два представничка тијела – Сенат и Конгрес. Ту су и систем узајамне контроле и равнотеже, увођење права вета, импичмента, итд…
Римска република није само копирана у односу на идејна решења већ и симболички. То се највише огледа у архитектури – дорским стубовима који красе зграду Капитола, Врховног суда, Бијелу кућу, Линколн меморијал центар и мноштво других владиних грађевина…
Оно око чега је посебно обраћана пажња јесте успостављање механизама који би онемогућили једној особи да апсолутистички влада. Иронично је да је римски систем владавине будући уређен одбојношћу према монархији и цару, на концу ипак завршио са цезаром на челу државе.
Едвард Гибон који је двадесет година свог живота утрошио на писање свог дјела, посматрајући рушевине оног јединог оригиналног капитола, у Риму, каже да му је то мјесто пружило велике могућности за „размишљање о промјењивости судбине, која не штеди ни човјека ни његова најдичнија дјела и која и царства и градове води ка истоме гробу“. Гибон упозорава да се међу кључним факторима пропасти Рима налазе „непријатељски напади варвара и хришћана“, „употреба и злоупотреба материјала“, те „унутрашња неслога Римљана“.
Колико од ових елемената данас постоје и провејава као теме у америчком модерном контексту искључиво је питање за грађане те земље. Оно што сигурно као упозорење лебди над сваком империјом након Рима свакако јесте детаљ да је Римска република на крају завршила под царем.
Да ли ће се неки сличан филм у будућности гледати и у Америци – па немогуће је претпоставити, али рецимо да су индикатори у тој земљи на њен 250. рођендан никад подобнији таквом сценарију.
250 година Бољшој театара
Околност да је у Русији 1776. године отворен „Бољшој театар“ – до данас једно од најбољих балетских и оперских позоришта на свијету, требало би ипак да скрене пажњу да понизност и скромност никада нису на одмет. У свијету, дакле, обитавају многе друге културе и народи, па ако хоћемо и цивилизације, који имају своје легитимне досеге, али и велико искуство и историјско памћење.
Случај је хтио да Русија 2026. године обиљежава 250 година од када та земља на институционалном нивоу његује неке од најпрефињенијих домета културе. У Кини се већ хиљадама година смјењују амплитуде успона и падова једне цивилизације која је научила да се вријеме мјери епохама. И да су и плус и минус фазе пролазне.
Засигурно је слична прича и са Индијом, али и многим другим културама и народима широм Азије, Европе и Африке…
Утолико, постављати тезу о томе да је Америчка револуција најбитнији догађај у познатој историји свијета и универзума, може највише да нашкоди онима који то без промишљања раде. Тачно је да је Америка за историјски рекордан период постала „најмоћнија сила коју је свијет икада видио“, али то је ту земљу једнако тако довело у положај, да са много мање нагомиланог историјског искуства дође у ситуацију да решава проблеме и изазове за које су другима можда требале и хиљаде година.
Са том констатацијом али и искрено добром жељом за будућност Америци треба честитати њен 250. рођендан.
