Пише: Милош Гашовић
Урбана социологија престонице је разноврсна, богата догађајима и силним карактерима. Тајминг је кључан, како кажу добри људи: двоје, када се сретну у право вријеме и на предодређеном мјесту, све ради у њихову корист, казаљке им се поклопе и магија може да почне. Нешто слично десило се и мени: ушао сам у прави паб, тачно на вријеме, али не ради љубависања — не, не. Мени је дијалектика свакодневнице намијенила друге планове те вечери.
Let’s cut the crap, што би рекли другови Англосаксонци, и пређимо на ствар. Те инкриминишуће вечери позвао ме је друг, у сада већ чувену београдску пивницу „Само пиво“. „Пиво“ се налази у Балканској 13 и, ушушкано у подземном пролазу, носи некакав завјеренички шмек — или је то само моја импресија, а пошто сам ја понекад и фантаст, не знам колико је вјеродостојна моја перцепција неког мјеста. Било како било, план је био да прво дођем у пивницу, а онда одатле да се спустим до Цетињске, гдје је другарица имала своју прву изложбу слика.
Унутра смо сједили за шанком, а сви знамо да та дрвена преграда симболизује позив на социјализацију и дружење. Друг ме је дочекао са још пар ликова. Наручио сам добро, њемачко, пшенично пиво… so far so good, што би опет рекли другови Англосаксонци. И онда је почело…
Један од момака, цијеним, пар минута прије мог доласка започео је „предавање“ о Светом Сави. Упознали смо се, поздравили, он је накратко прекинуо и онда је, је ли Бог дао, наставио. Пабове не доживљавам као мјеста гдје једна особа треба да се осјећа позваном да свима држи слово. Сама атмосфера, заливена пивом и димом, голица свакоме језик, па је некако природно да сви хоћемо да ћаврљамо, макар се ту и тамо преклапали, као у оним лудачким, дивним дијалозима у филмовима Лудог (Вудија) Алена. Како сам се задњи придружио, није на мени да се одмах убацујем и прекидам говорника — није, све до једног момента. А моменат је пожурио да ме сусретне.
Монолог о Светом Сави најмање се тицао самог Саве, а убрзо се претворио у лоше срочен памфлет у име светосавља — да, да, истог оног светосавља скованог тридесетих година прошлог вијека, од стране фашистичких бојовника и мрачњака, на челу са Димитријем Љотићем, као и самим творцем назива, Димитријем Најдановићем. Да све буде још ужасније, побринуо се наратор сам: тихи говор, ваљда да повећа важност онога што прича, подигнуте очи, кратке станке — досадно до лудила и назад.
Фасцинантна је људска злоћа понекад — или је то само глупост, не знам — како другачије да протумачим упорне покушаје да се Растко Немањић, који је био готово револуционаран из перспективе времена у којем је живио, и не само револуционаран него, Боже ми опрости, и модеран, сведе на најобичнијег националног идеолога шовинистичке провенијенције, на чијем се извору у националном смислу и Хитлер напајао, како је Николај умишљао.
Елем, наш се говорник у једном тренутку занео, а правилно процјењујући да екипа за шанком не зна пуно о именима и догађајима, али је спремна да „србује макар сламу јела“, ухватио се Љотића и Драгоша Калајића у позитивном смислу — што је аутоматски подразумијевало да морам да га прекинем. Шта ћу, динарска плаховитост.
Горе речени, фамозни Англосаксонци имају још један добар назив када је човјек у временском цајтноту — што ја свакако јесам био, пошто се вријеме другаричине изложбе неумитно приближавало. Они, Саксонци, осмислили су термин elevator pitch, што би у грубом преводу значило да морате у два минута да продате свој производ или идеју. Схватајући да сам „сиротан тужни без иђе икога“, почео сам брзо да причам: да је Љотић најобичнији колаборант, да је писао панегирике у част Хитлера и Мусолинија, да је Најдановић био истакнути нацистички сарадник, да апсолутно никакве везе немају са Светим Савом. Поменуо сам и термин светосавља; екипа је почела да гугла на телефонима и да одобрава, а говорник — он ме је стријељао погледом.
У једном моменту, навлачећи јакну и спреман да ексирам пиво и кренем, питао сам га: јесам ли слагао нешто? Умјесто одговора, послије паузе од неких десетак секунди, упитао је он мене: знаш ли шта је небеска Србија? Не знам, господине, одговорио сам помало провокаторски, трепћући у стилу збуњене шипарице. Не знаш, констатовао је, онда ти и ја немамо о чему да причамо! Како је то изговорио, ексирао сам пиво, насмијао се и добацио момцима да идем, а њих остављам у друштву небеског човјека, да се сложе и обоже. Испратио ме је смијех, али гарантујем да сам стекао непријатеља.
Био сам славодобан: раскринкао сам покушај локалног фашизма. Пар дана након тога, шетајући Дорћолом, затекао сам се на углу улица Браће Барух и Високог Стевана. Рефлексно сам, без разлога, бацио поглед на таблу са именом улице Браће Барух. Била је прелијепљена — и још увијек јесте — а на мјесту имена цери се назив „Улица Драгоша Калајића“.
Ја сам славодобан? Ја сам раскринкао?
Ја сам само наивни идиот.
