Пише: Војин Грубач
Најава америчког државног секретара Марка Рубија о спремности да се наредне седмице састане са званичницима Краљевине Данске ради разговора о судбини територије Гренланда носи снажну политичку симболику. Састанак је планиран након заједничког захтјева Данске и гренландских власти за хитним консултацијама.
У том контексту, Рубио је истакао да је „намјера Доналда Трампа одувијек била да се Гренланд купи, а не да се заузме силом, иако Бијела кућа не искључује војну опцију као крајње средство“.
Сходно томе, Данска би продајом Гренланда, као своје аутономне територије, формално и институционално могла ријешити настали спор, будући да се алтернативна рјешења тренутно не назиру.
Војно присуство САД у Европи и арктичка перспектива
Према најновијим доступним подацима из јануара 2026. године, Сједињене Америчке Државе имају у Европи између 80.000 и 100.000 војника, у зависности од ротација, војних вјежби и актуелних оперативних задатака.
Стално стационирано војно особље броји приближно 65.000–70.000 припадника, углавном у Њемачкој (око 34.500–39.000), Италији, Великој Британији и другим савезничким државама.
Истовремено, изјаве бившег предсједника САД Доналда Трампа о потреби преузимања контроле над Гренландом заснивају се на његовом стратешком значају за националну безбједност САД, посебно у контексту арктичког региона.
Имајући у виду раније најаве о смањењу америчког војног присуства у Европи, логично је претпоставити да би дио тих снага могао бити дислоциран на Гренланд, у функцији јачања контроле над тим стратешки важним подручјем. Дакако, уз пуну експлоатацију његових природних ресурса, на које Европска унија дуго није систематски обраћала пажњу.
Наиме, Гренланд располаже са 25 од укупно 34 критична минерала са листе Европске уније. Поред тога, на тој територији налазе се значајне количине цинка, олова, гвожђа, злата, литијума, ниобијума, хафнијума, цирконијума, графита, драгог камења, као и метала платинске групе. Када је ријеч о нафти и природном гасу, процјене указују на изузетно велике резерве, укључујући и око 13 милијарди барела нафте, али је њихова експлоатација од 2021. године забрањена из еколошких разлога.
Гренланд такође посједује значајна налазишта уранијума, иако је њихово рударење забрањено, као и огромне резерве слатке воде садржане у леденом покривачу, те висок потенцијал за развој хидроенергетике и енергије вјетра. Данска током деценија није у значајној мјери инвестирала у развој Гренланда, територије са око 56.000 становника, што је довело до ситуације у којој се данас суочава са отвореним и директним претензијама Сједињених Америчких Држава на његово преузимање. Ријеч је, дакле, о простору који, поред изузетног геостратешког значаја, располаже и ресурсима кључним за нову фазу глобалне прерасподјеле моћи.
Косово као „посебан случај“ у данској спољној политици
Данска је 1999. године учествовала у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, која је изведена без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација. У оквиру те војне операције ангажовала је осам авиона типа F-16, који су извели приближно 600 борбених налета, усмјерених на војне циљеве и инфраструктуру Србије, уз образложење да је ријеч о „хуманитарној интервенцији“.
Након окончања сукоба, Данска је учествовала у мисији КФОР-а на Косову, дјелујући у складу са НАТО политиком на терену. Године 2008. признала је једнострано проглашену независност Косова, квалификујући је као „посебан случај“, и од тада континуирано подржава власти у Приштини.
Историјска иронија огледа се у чињеници да се Данска данас суочава са снажним притисцима поводом Гренланда, док Сједињене Америчке Државе јавно исказују интерес за његово преузимање, примјењујући логику силе сличну оној коју је Копенхаген подржао 1999. године у контексту Косова.
Могућности Данске да се супротстави захтјевима Вашингтона изузетно су ограничене. Разлика фактора силе у приступу питањима Космета и Гренланда остаје суштинска: у случају Космета извршено је масовно војно разарање Савезне Републике Југославије, након чега је територија стављена под војну контролу, док се у случају Гренланда формално инсистира на куповини, уз јасну пријетњу употребом силе.
У том смислу, Копенхаген се данас налази у позицији која у значајној мјери подсјећа на положај Београда 1999. године — са високим степеном извјесности губитка дијела територије вољом надмоћне силе. Разлика је у томе што је Данска 1999. године активно учествовала у одузимању Космета, правдајући тај чин тезом о „посебном случају“. Данас се, по истој логици, и Гренланд третира као „посебан случај“. Извјесно је да то неће бити посљедњи такав примјер, будући да је косовски преседан отворио Пандорину кутију у међународним односима.
Давно је владика Раде у „Горском вијенцу“ изрекао стих: „Ој Косово грдно судилиште, насред тебе Содом запушио!“ Када је рекао „судилиште“, Његош није мислио на обичан суд, већ на мјесто коначног моралног суда. Гдје је Косово простор у којем се народи, владари и појединци мере по критеријумима части, вјере, слободе и жртве. Својеврсни суд савјести, гдје често бива: како си судио другима, тако ће судити и теби.
