Пише: Албер Ками
Пад
Могу ли вам понудити своје услуге, господине, а да не будем наметљив?
Бојим се да вас уважени горила који управља судбином овог локала неће разумети. Он, наиме, говори само холандски. Осим ако ме овластите да заступам вашу ствар, он неће погодити да желите клековачу. Ево, мислим да ме је разумео; то климање главом треба да значи да се приклонио мојим
аргументима. Покренуо се и хита са мудром спорошћу. Имате среће, није замумлао. Кад неће да вас послужи, он само замумла, и нико се не буни. Бити господар својих расположења, то вам је повластица крупних звери. Али, не бих се више наметао, драго ми је што сам вам био на услузи. Захваљујем, прихватио бих када бих био сигуран да нећу сметати. Баш сте љубазни. Ставићу, дакле, своју чашу поред ваше.
Имате право, његово ћутање је заглушујуће. То вам је тишина прашуме, напета до прскања. Понекад ме зачуди упорност с којом наш ћутљиви пријатељ одбија да научи цивилизоване језике. Његов посао је да прима морнаре свих нација у овом амстердамском бару који је, узгред буди речено, и ко зна зашто, назвао Мексико-Сити, С обзиром на такве дужности, његово незнање по свој прилици није најсрећније, зар не? Замислите кромањонског човека који би живео у вавилонској кули! Ако ништа друго, патио би од отуђености. Али не, овај не осећа своје изгнанство, тера својим путем, ништа га не дотиче. Једна од ретких реченица које сам чуо из његових уста гласила је: „узми или остави“. Шта је то требало узети или оставити? Претпостављам самог нашег пријатеља. Мене, признаћу, привлаче овакве људске громаде. Ако сте дуго размишљали о човеку, зато што вам је то струка или позив, понекад осетите носталгију за приматима. Ако ништа друго, они немају задњих мисли.
Наш домаћин, право говорећи, није лишен таквих мисли, премда су оне нејасне. Баш зато што не разуме оно што се говори у његовом присуству, постао је подозрив. Отуда тај израз сумњичаве озбиљности, као да у најмању руку сумња да међу људима нешто није у реду. Такво расположење отежава разговоре који се не тичу његовог посла. Погледајте, на пример, изнад његове главе, онај празни четвороугаоник који означава место с којег је скинута слика. Била је ту, стварно, једна посебно занимљива слика, право ремек-дело. Е па, био сам присутан кад ју је власник овог локала добио и кад ју је проследио даље. У оба случаја учинио је то са истом неповерљивошћу, после дугих недеља премишљања. Мора се признати да је у том погледу друштво донекле искварило искрену једноставност његове природе.
Пазите, не осуђујем ја њега. Сматрам да је његова подозривост оправдана и радо бих је са њим поделио да се, као што видите, моја дружељубива природа томе не противи. Брбљив сам, авај! л лако се везујем. Премда умем да држим потребно одстојање, свака прилика ми је добра. Док сам живео у Француској, не могах срести умног човека а да се с њим одмах не спријатељим. Ах! видим да сте се тргли због овог имперфекта. Признајем своју слабост према овом глаголском времену, и лепом језику уопште. Замерам себи на овој слабости, верујте. Знам ја да склоност ка фином рубљу не мора да значи да су нам ноге прљаве. Ипак, стил, као и пуплин, пречесто крије красте. Тешим се мишљу да на крају крајева ни они који блебећу нису чисти. Хајте, попијмо још по једну клеку.
Да ли ћете дуго боравити у Амстердаму? Леп град, зар не? Фасцинантан? Ето придева који дуго нисам чуо. Тачније, откако сам отишао из Париза, већ дуго година. Али срце памти и ја нисам заборавио ништа од наше лепе престонице, и њених кејова. Париз је права варка за око, сјајан декор у којем Живи четири милиона сенки. Близу пет, по последњем попису. Него шта, правили су децу. Нисам изненађен. Увек ми се чинило да наши суграђани лудују за двема стварима: идејама и блудом. Не правећи разлику, такорећи. Али немојмо их због тога осуђивати, нису они једини. читава Европа је спала на то. Замишљам понекад шта ће о нама рећи будући историчари. Биће им довољна једна реченица за модерног човека: блудничио је и читао новине. После ове јаке дефиниције, тема ће, ако смем да кажем, бити истрошена.
Холанђани, а не, они су много мање модерни! Њима се не жури, рогледајте их. Шта раде? Па добро, ова господа овде живе од рада оних госпођа тамо. Уосталом, они су вам, и мушко и женско, један поприлично малограђански свет, дошли су овде, како то већ бива, из митоманије или из глупости. Укратко, због вишка или мањка маште. Повремено се ова господа играју ножевима или револверима, али немојте мислити да им је до тога баш стало.
Таква им је, напросто, улога, умиру они од страха док испаљују своје последње чауре. И поред тога, налазим да су нормалнији од других, од оних који убијају у породицама, лагано. Да ли сте приметили да се наше друштво организовало за ту врсту ликвидације? Чули сте, наравно, за оне мајушне рибице из бразилских река које у јатима насрну на неопрезног пливача, очисте га за трен ока ситним и брзим залогајима, па од њега остане само беспрекорно чист костур? Е па, таква је њихова организација. „Желите ли чист живот? Као сав свет?“ Ви, наравно, кажете „да“. Како рећи „не“? „У реду. Ми ћемо вас очистити. Ево вам посао, породица, организовано слободно време.“ И ситни зуби загризу у месо, све до кости. Али, неправедан сам. Не треба рећи њихова организација. То је наша организација: то вам је ко ће кога да очисти.
Ево стижу најзад и наше клековаче. За ваш успех! Да, горилла је отворио уста и назвао ме доктором. У овој земљи су сви доктори, или професори. Они радо исказују поштовање, из доброте, и скромности. Ако ништа друго, код њих злоба није национална установа. Уосталом, ја и нисам лекар. Ако вас баш занима, био сам адвокат пре него што сам дошао овде. Сада сам судијапокајник. Дозволите да се представим: Жан-Батист Кламанс, вама на услузи. Драго ми је што смо се упознали. Вероватно сте послован човек? Отприлике? Одличан одговор! И проницљив; у свему смо ми отприлике. Хајте, допустите ми да се играм детектива. Отприлике сте мојих година, искусан поглед четрдесетогодишњака који отприлике зна како ствари стоје, отприлике сте добро обучени, то јест онако како су то људи код нас, и руке су вам глатке. Дакле, буржуј, или отприлике! Али буржуј истанчаног укуса! Тргли сте се кад сам употребио имперфекат, што двоструко показује вашу културу, прво што га препознајете, а друго што вам смета. Најзад, налазите да сам забаван, што, без сујете, претпоставља с ваше стране извесну отвореност духа. Ви сте, дакле, отприлике… Али зар је важно? Занимања ме интересују мање од секти.
Дозволите да вам поставим два питања и одговорите ми једино ако сматрате да нису неумесна. Да ли сте богати? Отприлике? Добро. Да ли сте богатство роделили са сиромасима? Не. Ви сте, дакле, оно што ја називам садукејем. Ако нисте познавалац Светог писма, ово вам неће много значити. Значи вам?
Читали сте, дакле, Свето писмо? Сад ме заиста занимате. Што се мене тиче… Па. просудите сами. По стасу, раменима, и овим лицем за које су ми често говорили да је дивље, пре личим на неког играча рагбија, зар не? Али, ако је судити по разговору, мора ми се признати извесна тананост. Камила која је дала длаку за мој огртач мора да је боловала од шуге; али, нокти су ми изманикирани. И ја сам искусан, а ипак вам се поверавам, несмотрено, само на основу вашег изгледа. Најзад, упркос лепим манирима и лепом језику, ја сам редован посетилац барова за морнаре на Зедијку. Хајде, не тражите више. Мој занат је напросто двострук, као и само створење. Већ сам вам рекао, ја сам судија-покајник. Само једна ствар је једноставна у мом случају, немам никакве имовине, Да, био сам богат, не, ништа нисам поделио са другима. Шта то доказује? Да сам и ја био садукеј… О! Да ли чујете лучке сирене? Ноћас ће бити магле на Зуидерзеу.
Већ идете? Опростите ми ако сам вас задржао. Са вашим допуштењем, нећете ви платити. Ви сте мој гост у Мексико-Ситију било ми је посебно задовољство да вас угостим. Бићу сигурно ту и сутра, као и свако вече, и захвално ћу прихватити ваш позив. Којим путем да идете… Па… Да ли би вам сметало, било би то најједноставније, да вас отпратим до луке? Одатле, заобилазећи јеврејску четврт, наићи ћете на оне лепе авеније којим иду трамваји пуни цвећа и бучне музике. Ваш хотел је у једној од њих, на Дамраку. После вас, изволите. Ја станујем у јеврејској четврти, или ономе што се тако звало док наша хитлеровска браћа у њој нису направила места. Какво чишћење! Седамдесет пет хиљада депортованих или убијених Јевреја, то је чишћење празнином. Дивим се тој марљивости, том методичном стрпљењу! У недостатку карактера, потребан вам је метод. Овде је, без икакве сумње, метод направио чуда, и ја станујем на месту једног од највећих злочина у историји. Можда ми то помаже да разумем горилу и његову подозривост. Тако могу да се одупрем оној природној склоности која ме неодољиво нагони на симпатију. Кад угледам ново лице, неко у мени зазвони на узбуну. „Успори.
Опасност!“ И кад је симпатија најјача,ја сам на опрезу.
Знате ли да је у мом малом селу, током неке акције одмазде, један немачки официр љубазно замолио једну старицу да изабере који ће од њена два сина бити стрељан као талац? Да изабере, можете ли да замислите? Овај? Не, онај. И да гледа како га одводе. Пређимо преко тога, али верујте ми, господине, сва изненађења су могућа. Познавао сам једног човека чиста срца који је одбацивао подозривост. Био је пацифиста, слободар, волео је истом љубављу и људе и животиње. Изабрана душа, свакако. Е ра, током последњих верских ратова у Европи, човек се повукао на село. На прагу своје куће је написао: „Одакле год да долазиш, уђи и буди добродошао.“ Ко је, по вама, одговорио на тако леп позив? Припадници милиције, који су ушли као у своју кућу и распорили га.
Ох, опростите, госпођо! Није, уосталом, ништа разумела. Сав тај свет, ха, тако касно, упркос киши која већ данима не престаје! Сва срећа, ту је клековача, једина светлост у овој тами. Осећате ли златну, бакарну светлост којом вас испуњава? Волим да ходам градом, увече, у топлоти клеке. Ходам по читаве ноћи, сањарим, или са собом бесконачно разговарам. Као вечерас, да, и бојим се да сам вас мало ошамутио, хвала, љубазни сте. Али, препун сам; чим отворим уста, реченице потеку. Узгред, ова ме земља надахњује. Волим овај свет који врви по тротоарима, стешњен на малом простору кућа и воде, окружен маглом, хладном земљом и морем које се пуши као велико прање. Волим га јер је двострук. Овде је, и другде је. Али да! Док слушате њихове тешке кораке на клизавој калдрми, и гледате како тромо пролазе између својих радњица, пуних златних харинги и драгуља боје сувог лишћа, ви вероватно мислите да су они овде, вечерас? И као и сви други, држите ове добре људе за неко племе сукнара и трговаца, који броје своје златнике и изгледе за вечан живот, а једина им се поетичност састоји у томе да повремено, са великим шеширима на глави, присуствују часовима анатомије?
Грешите. Они, истина, ходају поред нас, а ипак погледајте где су им главе: у тој измаглици од неона, клеке и метвице која се спушта са црвених и зелених натписа. Холандија вам је сан, господине, сан од злата и дима, више задимљена дању, више златна ноћу, а ноћу и дању тај сан је настањен Лоенгринима попут ових што замишљено промичу на својим црним бициклима високих управљача, погребним лабудовима који без престанка круже по читавој земљи, око мора, дуж канала. Сањаре, са главом у својим бакарним облацима, возе се укруг, моле, месечари у златном тамјану магле, и више нису ту. Одлутали су на хиљаде километара одавде, у правцу Јаве, далеког острва. Моле се оним искеженим боговима Индонезије којима су украсили све своје излоге, и који у овом часу тумарају изнад нас, пре него што се, као раскошни мајмуни, закаче за натписе и степенасте кровове, да би подсетили ове носталгичне исељенике да Холандија није само Европа трговаца, већ и море, море које води до Ципанга1 и оних острва на којима људи умиру луди и срећни.
Али ја се заборављам, ја заступам! Опростите. Навика, господине, позив, и жеља да вам добро објасним овај град, и срце ствари! Јер ми смо у срцу ствари. Да ли сте приметили да концентрични канали Амстердама личе на кругове пакла? Буржујски пакао, природно настањен лошим сновима. Кад стижете са спољне стране, како пролазите кроз те кругове, живот, па и његови злочини, постају све гушћи и мрачнији. Овде смо у последњем кругу. Кругу… Ах! И то знате? До врага, све теже вас је сврстати. Онда разумете зашто кажем да је средиште света овде, иако се налазимо на крају континента. Осетљив човек разуме овакве чудноватости. У сваком случају, читаоци новина и блудници даље немају куд. Долазе из свих крајева Европе и заустављају се на ободу унутрашњег мора, на безбојном жалу. Слушају сирене, узалуд траже обрисе лада у магли, поново прођу каналима и врате се кроз кишу. Промрзли, свраћају у Мексико-Сити и на свим језицима траже клековачу. Ту их ја чекам.
До сутра, дакле, господине и драги земљаче. Не, сад ћете наћи свој пут; ја вас остављам код овог моста. Никада ноћу не прелазим преко моста. То је последица једног завета. Замислите само да се неко баци у воду. Ваш избор је следећи: или ћете и ви за њим, да га извучете, а по хладном времену ризикујете најгоре! Или ћете га тамо оставити, а унутрашњи скокови остављају каткад необичну ломност. Лаку ноћ! Молим? Ове даме, иза излога? Сан, господине, јефтин сан, путовање у Индију! Дотичне се миришу зачинима. Ви уђете, оне навуку завесу и пловидба почиње. Богови силазе на гола тела а струје односе луда острва, са разбарушеном гривом палми на ветру. Пробајте.
Шта је судија-покајник? Ах! Заголицао сам вашу радозналост овом причом. Без икакве зле намере, верујте, сад цу бити јаснији. У извесном смислу, то је део мојих дужности. Али, прво морам да вам изложим неке чињенице које ће вам помоћи да моју причу боље разумете. Пре неколико година био сам адвокат у Паризу, и то, богами, доста познат адвокат. Наравно, нисам вам рекао своје право име. Специјализовао сам се за племените спорове. За удовицу и сироче, како се каже, не знам зашто, јер право говорећи има неподношљивих удовица и окрутне сирочади. Било ми је довољно, међутим, да на оптуженом нањушим и најслабији мирис жртве па да моји рукави ступе у акцију. И то какву акцију! Била је то права мећава! Носио сам срце на рукавима. Да поверујете како правда свако вече са мном леже у постељу. Погођен тон, тачна емоција, убедљивости топлина, контролисана огорченост мојих говора сигурно би изазвали ваше дивљење. Природа ми је била наклоњена у погледу физичког изгледа, племениту позу заузмем без напора, Осим тога, подржавала су ме два искрена осећања: задовољство што се у судници налазим на доброј страни и нагонски презир према судијама уопште. Тај презир, напослетку, можда и није био толико нагонски. Сад знам да је имао дубље разлоге. Али, гледано споља, више је личио на страст. Не можемо порећи да су, бар у овом тренутку, судије потребне, зар не? Међутим, нисам могао да разумем да човек самог себе одреди за вршење ове необичне дужности.
Прихватао сам то, јер сам то видео, али помало као што сам прихватао скакавце. С том разликом што ми најезде тих равнокрилаца никада нису донеле ни гроша, док сам расправљајући са људима које сам презирао зарађивао за живот.
Али ето, био сам на доброј страни, и то је било довољно да ми савест буде мирна. Осећај за право, задовољство што смо у праву, радост што сами себе ценимо, драги господине, снажне су опруге које нас држе усправним или нас подстичу да идемо напред. Ако их људима одузмете, претворите их у бесне псе. Колико је злочина почињено само зато што виновник није подносио помисао да греши! Упознао сам једног индустријалца, чија је жена била савршена и изазивала опште дивљење, а он ју је ипак варао. Човек се буквално гризао од јада што је крив, што није могао ни да прими, нити да самом себи додели сведочанство о врлини. Што је више његова жена показивала своје савршенство, то је он више беснео. На крају му је сопствена кривица постала неподношљива. И шта мислите даје учинио? Престао да је вара? Ни случајно. Убио ју је. Тако сам га упознао.
Мој положај је био неупоредиво бољи. Не само да нисам био у опасности да се придружим табору злочинаца (између осталог, није било никаквог изгледа да убијем жену јер сам био нежења). већ сам или бранио, под условом, јединим, да буду добре убице, као што су други добри дивљаци. Сам пачин на који сам водио ту одбрану пружао ми је велика задовољства. Био сам стварно беспрекоран у свом професионалном животу. Никада, наравно, нисам узео мито, али се нисам ни понизио да нешто молим. И, што је ређе, никада нисам ласкао ниједном новинару да бих задобио његову наклоност, нити било ком чиновнику чије пријатељство је могло да ми буде корисно. Имао сам чак срећу да ми два или три пута понуде Легију части, коју сам одбио са достојанственом уздржаношћу у којој сам налазио своју праву награду. Најзад, сиротињи никад нисам наплаћивао, и никада то нисам ударао на велика звона. Немојте мислити, драги господине, да се хвалим. Није ту било никакве заслуге с моје стране: похлепа која, у нашем друштву, замењује амбицију, одувек ми је била смешна. Мој циљ је био виши; видећете да је у мом случају овај израз прикладан.
Већ сад можете судити о мом задовољству. Уживао сам у сопственој природи, а сви знамо да је то права срећа, премда се, да бисмо се узајамно умирили, каткад претварамо да осуђујемо таква задовољства називајући их егоизмом. Уживао сам, ако ништа друго. у оном делу своје природе који је тако тачно реаговао на удовицу и сироче и на крају, услед дуге праксе, овладао читавим мојим животом. На пример, обожавао сам да помажем слепцима да пређу улицу. Чим бих са велике удаљености угледао како неки штап оклева на углу тротоара, јурнуо бих, предухитрио за секунду милосрдну руку која се већ пружала, ослободио слепца свачије бриге осим моје и повео га благом али чврстом руком преко пешачког прелаза, између препрека саобраћаја, ка мирној луци тротоара где бисмо се растали подједнако узбуђени. Осим тога, одувек сам, на улици, пролазницима радо пружао разна обавештења, палио им цигарету, помагао да се покрену претешка колица, гурао аутомобил у квару, од припаднице Војске спаса куповао новине, или од старе продавачице цвеће за које сам знао да га је украла на монпарнаском гробљу. Волео сам такође, ах’, то је теже признати, да удељујем милостињу. Један мој пријатељ, искрен хришћанин, признао ми је да је наше прво осећање кад угледамо просјака како прилази нашој кући – непријатно. Са мном је ствар стајала горе: ја сам био пресрећан. Пређимо преко тога.
Говоримо радије о мојој уљудности. Била је чувена, а ипак непобитна. Учтивост ми је заиста пружала велике радости. Ако сам имао срећу да ујутро, у аутобусу или метроу, уступим место особи која га је очигледно заслуживала, подигнем предмет који је испустила старија госпођа и предам јој га уз мој особени смешак, или напросто уступим такси особи којој се више журило него мени, читав дан ми је био озарен. Уживао сам чак, морам и то рећи, кад ми се пружала прилика, за време неког штрајка јавног превоза, да са аутобуских станица повезем по неколико својих несрећних суграђана који нису могли да се врате кући. Најзад, у позоришту сам уступао своју фотељу, како би неки пар могао да седи заједно, а на путовању девојкама убацивао пртљаг у мрежу која је за њих била превисока; у све те подухвате упуштао сам се чешће од других јер сам са већом пажњом вребао прилике за њих и у њима уживао више.
Сматрали су, осим тога, да сам дарежљив, а такав сам и био. Много сам давао, и јавно и приватно. Али далеко од тога да сам патио кад је требало да се растанем од неког предмета или суме новца, то је за мене био извор непресушних задовољстава, а врста меланхолије, која ме је повремено обузимала кад ми се предочавала јаловост тих дарова и вероватна незахвалност која ће им уследити, није била најмање међу њима. До те мере сам уживао у давању, да сам мрзео да на њега будем присиљен. Тачност у питањима новца ме је замарала и ја сам јој се приклањао са зловољом. Било ми је потребно да будем господар своје дарежљивости.
То су тек ситнице, али ћете захваљујући њима разумети непрестана уживања која сам налазио у свом животу, а нарочито у свом позиву. Кад вас, на пример, у ходницима Палате, заустави супруга оптуженог кога сте бранили из чисте правдољубивости или сажаљења, хоћу рећи бесплатно, кад чујете како вам та жена тихо каже да нема тог признања за оно што сте за њих учинили, а ви одговорите да је то сасвим природно, да би то свако учинио, понудите чак помоћ да се преброде тешки дани који предстоје, а затим, да бисте зауставили изливе осећања и сачували им прави тон, пољубите руку сиротице и ствар ту пресечете, то вам, драги господине, значи да сте постигли више од обичне амбиције, и винули се до оног врха где се врлина храни искључиво собом.
Зауставимо се на тим врховима. Сад разумете шта сам хтео да кажем кад сам рекао да је мој циљ виши. Мислио сам управо на те врхове, на којима једино и могу да живим. Да, осећао сам се лепо једино на уздигнутим положајима. И у сасвим безначајним животним околностима осећао сам потребу да будем изнад. Више сам волео аутобус од метроа, кочије од таксија, терасе од полуспратова, Био сам љубитељ спортских авиона у којима нам је глава усред неба, на бродовима сам се увек шетао на вишим палубама. У планини сам бежао од усечених долина ка превојима и висоравнима; у најгорем случају, био сам човек заталасаних равница. Да ме је судбина приморала да изаберем неки физички посао, да правим грнчарију или покривам кровове, изабрао бих кровове и спријатељио се са вртоглавицом. Ужасавао сам се магацина, бродских трупова, сутерена, пећина, провалија. Посебно сам мрзео спелеологе који су дрско заузимали прве странице новина, а од њихових подвига ми се гадило. Запети да бисте стигли до коте минус осамсто, излагати се опасности да вам глава остане прикљештена у неком каменом грлићу (сифону, како кажу ти вратоломци!), личило ми је на подвиг изопачених или трауматизованих људи. Било је у томе нечег злочиначког.
Природни балкон, на петсто или шесто метара изнад још видљивог и светлом обасјаног мора, био је, напротив, место где сам најбоље дисао, нарочито ако сам био сам, високо изнад људског мравињака. Схватао сам зашто су приступачне узвишице биле погодне за проповеди, судбоносна пророчанства, огњена чуда. По мени, немогуће је медитирати у подрумима или затворским ћелијама (осим ако се не налазе у некој кули одакле пуца видик); у њима се чами. И разумео сам оног човека који је, заредивши се, одбацио мантију јер му је ћелија, уместо да гледа на широки предео, како је очекивао, била окренута ка зиду. Што се мене тиче, верујте, нисам чамио. У било које доба дана, у себи и у друштву, пео сам се на узвишицу, палио видљиве ватре и радостан поздрав би се пео ка мени. Тако сам, ако ништа друго, уживао у животу и у властитом савршенству.
Мој позив је, срећом, задовољавао ову посвећеност врховима.
Ослобађао ме је сваке горчине према ближњем коме сам увек чинио услуге а никад му ништа нисам дуговао. Стављао ме је изнад судије кад би дошао ред да ја њему судим, изнад оптуженог кога сам присиљавао на захвалност. Просудите добро, драги господине: живео сам некажњиво. Ничији суд ме се није дотицао, у судници се нисам налазио на сцени, већ негде на сводовима, као они богови које, повремено, спуштају помоћу машина, како би преобразили радњу и дали јој смисао. Најзад, живети изнад, остаје једини начин да вас највећи број људи види и поздрави.
Уосталом, неки од мојих добрих злочинаца руководили су се истим осећањем када су убијали. Читање новина, у бедном стању у којем су се налазили, очигледно им је пружало неку врсту несрећне надокнаде. Као и многи други, нису више подносили анонимност и то нестрпљење је делимично могло да их наведе на незгодне крајности. Да бисмо се прославили, довољно је заправо да убијемо своју настојницу. На несрећу, таква слава је краткотрајна, јер много настојница заслужује нож и добије га. Злочин је стално у првом плану, а злочинац тек накратко и одмах бива замењен. Ови кратки тријумфи, најзад, плаћају се прескупо. С друге стране, одбрана насих несрећних претендената на славу доноси нам, истовремено и на истим местима, само економичнијим средствима, стварно примање То ме је подстицало да улажем хвале вредне напоре како би цена коју ће платити била што мања: јер, плаћали су је делом и за мене. За узврат, огорченост, таленат, емоција коју сам трошио, ослобађали су ме сваког дуга према њима. Судије су кажњавале, оптужени се кајали, док сам ја, ослобођен сваке дужности, ван домашаја суда и казне, слободно владао у рајској светлости.
Није ли рај баш то, драги господине: живот у непосредном укључењу? Такав је био мој живот. Никад нисам имао потребу да се учим животу. У том погледу, све сам знао чим сам се родио. Неким људима је проблем да се заштите од других, или барем да се са њима нагоде. Што се мене тиче, нагодба је била готова. Присан када је требало, нем ако је било нужно, способан за неусиљеност колико и за озбиљност, свему сам био дорастао. Због тога сам био веома омиљен и нисам више ни бројао своје успехе у свету. Нисам лоше изгледао, био сам и неуморан плесач и ненаметљив ерудита, полазило ми је за руком, што уопште није лако, да истовремено волим и жене и правду, бавио сам се и спортом и уметношћу, елем, заустављам се, да не бисте посумљали да сам самодопадљив. Али замислите само, молим вас, човека у најбољим годинама, савршено здравог, свестрано обдареног, вичног телесним и интелектуалним вештинама, ни сиромашног ни богатог, који добро спава и дубоко је задовољан собом, а то показује једино у виду пријатне дружељубивости. Сложићете се да са пуном скромношћу могу да говорим о успешном животу.
Да, мало је људи било природније од мене. Моја усклађеност са животом била је потпуна, приањао сам уз њега у целости, не одбацујући ништа од његове ироније, његове величине, или принуда које је наметао. Нарочито ми је тело, материја, укратко физичка страна, која збуњује или обесхрабрује толике
људе у љубави или у самоћи, доносила једнаке радости. а да јој при том нисам робовао. Био сам створен да имам тело. Отуда тај склад у мени, та опуштена надмоћ коју су људи осећали и каткад ми признавали да им је била од помоћи у животу. Моје друштво је, дакле, било тражено. Често су, на пример, веровали да су ме већ срели. Живот, његова бића и његови дарови излазили су ми у сусрет а ја сам те почасти прихватао благонаклоно и поносно. Уистину, био сам човек у тако пуном и једноставном смислу речи, да сам се помало осећао као натчовек.
Моје порекло је било часно, али скромно (отац ми је био официр), а ипак је било јутара, признајем скрушено, када сам се осећао као син краља, или као запаљена купина. Није то било уверење, с којим сам иначе живео, да сам паметнији од осталих људи. То уверење је безначајно јер га деле толике будале.
Не, толико ми је све ишло наруку да сам се, устручавани се да то признам, осећао као изабран. Изабран лично, међу свим људима, за тај дуги и стални успех. Била је то, заправо, последица моје скромности. Одбијао сам да тај успех припишем искључиво сопственим заслугама, а нисам могао да верујем ни да је спој тако различитих и изванредних особина у једном човеку био последица чистог случаја. Зато сам, живећи срећно, на неки начин осећао да сам за ту срећу био овлашћен неким вишим декретом. Ако вам кажем да уопште нисам био религиозан, још боље ћете схватити колико је то уверење било необично. Обично или необично, тек оно ме је дуго уздизало изнад свакодневног живота и ја сам буквално лебдео, годинама, за којима, да будем искрен, још жалим у срцу. Лебдео сам све до вечери када… Али не, то је друга прича и њу треба заборавити. Уосталом, можда и претерујем. Све ми је, истина, ишло од руке, али истовремено нисам био задовољан ничим. Једна радост буди жељу за другом. И ја сам из славља ишао у славље. Дешавало ми се да играм по читаве ноћи, све луђи за бићима и за животом. Понекад, у ситне сате, кад би ме игра, лаки алкохол, необузданост, свеопшта силовита опуштеност, бацали у неко уморно и пријатно усхићење, чинило ми се, на врхунцу умора, и само за тренутак, да сам најзад открио тајну бића и света. Али умор је сутрадан нестајао, а са њим и тајна, и ја бих опет појурио. Јурио сам, тако, увек пун, никад сит, не знајући где да станем, све до дана, све до вечери, тачније, кад је музика стала, а светла се погасила. Празник у којем сам био срећан… Но дозволите ми да позовем нашег пријатеља примата. Климните главом у знак захвалности и, молим вас, пијте са мном, потребна ми је ваша наклоност.
Видим да вас је ова изјава изненадила. Нисте ли никад осетили изненадну потребу за наклоношћу, за помоћи, за пријатељством? Да, наравно. Ја сам научио да се задовољавам наклоношћу. Лакше ју је наћи и не обавезује ни на шта. „Верујте у моју наклоност“, у унутрашњем говору, непосредно претходи оном „а сад пређимо на друге ствари“. То осећање доликује председнику савета: даје се олако, после катастрофа. Пријатељство је мање једноставно. Ствара се дуго и тешко, а кад је ту, више га се не можемо решити, с њим се морамо суочити. Немојте мислити да ће вам пријатељи телефонирати сваке вечери, а требало би, како би сазнали да ли сте баш те вечери одлучили да се убијете, или напросто да ли вам је потребно друштво, да ли сте расположени за излазак. Ма не, ако се И јаве, будите без бриге, биће то баш оне вечери кад нисте сами и кад вам је живот леп. Пре би вас отерали у самоубиство, због онога што по њиховом мишљењу дугујете самом себи. Нек нам је Бог у помоћи, драги господине, ако пријатељи имају високо мишљење о нама! А они чија је дужност да нас воле, хоћу рећи родитељи, савезници (какав израз!), то је друга прича. Они имају праву реч, али та реч је метак; они телефонирају као што се пуца из пушке. И добро гађају. Ах. срам их било!
Како? Које вечери? Доћи ћу до тога, мало стрпљења. У извесном смислу, држим се теме са том причом о пријатељима и савезницима, Видите, причали су ми о човеку чији је пријатељ био у затвору, а он је, да не би уживао у удобности која је била ускраћена човеку који му је био драг, сваке вечери легао на под своје собе. Ко ће, драги господине, ко ће за нас спавати на поду? Да ли сам ја способан за тако нешто? Чујте, желео бих да јесам и бићу. Да, једнога дана ћемо сви бити способни за то, и биће то спас. Али то није лако јер пријатељство је расејано, или бар немоћно. Оно што хоће, то не може. Можда, напокон, недовољно хоће? Можда ми и не волимо довољно живот? Да ли сте приметили да једино смрт подстиче наша осећања? Како само волимо пријатеље који су нас тек оставили, зар не? Како се само дивимо оним својим учитељима који више не говоре, јер су им уста пуна земље! Тада им сасвим природно одајемо пошту коју су, можда, од нас очекивали читавог живота. Али знате ли зашто смо увек праведнији и великодушнији према мртвима? Разлог је једноставан! Са њима нема обавеза. Они нам остављају слободу, имамо времена, пошту им можемо одати између коктела и нежне драгане, у паузама, једном речју.
Ако нас на нешто и обавезују, то је на памћење, а наше памћење је кратко. Не, у пријатељима ми волимо свежег мртваца, мртваца који боли, нашу емоцију, саме себе коначно!
Имао сам пријатеља кога сам најчешће избегавао. Био ми је помало досадан, а био је и моралан човек. Али, без бриге, на самрти ме је поново нашао. Нисам пропустио ниједан дан. Умро је задовољан, стежући ми руке.
Једна жена која ме је пречесто, и узалудно, прогањала, била је толико увиђавна да умре млада. Какво је место одмах заузела у мом срцу! А тек кад је посреди самоубиство! Господе, каква слатка узбуна! Телефон ради, срце се излива, намерно кратке реченице пуне су прећутаних речи, бол је уздржан, има ту чак, да, и мало самопрекора!
Такав је човек, драги господине, има два лица: не може да воли у да не воли себе. Посматрајте суседе, ако се, којом срећом, догоди смртни случај у вашој згради. Спавали су у свом малом животу, кад ето, на пример, умре настојник. Зачас се пробуде, узмувају, распитују, сажаљевају. Кад мртвац доспе у новине, представа може да почне. Потребна им је трагедија, шта да вам кажем, то је њихова мала трансцендентност, њихов аперитив. Уосталом, да ли вам случајно говорим о настојнику? Имао сам једног, заиста одвратног, био је чиста злоба, једно безначајно и пакосно чудовиште које би обесхрабрило и фрањевца. Више са њим уопште нисам разговарао, али је самим својим постојањем он угрожавао моје уобичајено задовољство. Кад је умро, отишао сам на његову сахрану. Хоћете ли ми рећи зашто?
Два дана која су претходила церемонији била су уосталом веома занимљива. Настојникова жена је била болесна и лежала је у њиховој јединој просторији, а поред ње је био ковчег, постављен на ногаре. Свако је своју пошту морао да узме сам. Отворили бисмо вратанца и рекли: „Добар дан, госпођо“, саслушали хвалоспев умрлом кога је она показивала руком, и односили своју пошту. У томе није било ничег пријатног, зар не? Ипак су се сви станари изређали у тој ложи која је смрдела на фенол. И нису слали послугу, не, сами су долазили да уживају у неочекиваној прилици. И послуга је уосталом чинила исто, само кришом. На дан сахране, испоставило се да је сандук превелик за врата ложе. „О најдражи мој, чудила се из свог кревета очарана и ожалошћена настојница, како је само био велик!“ „Без бриге, госпођо, одговорио је церемонијалмајстор, изнећемо га ужом страном, усправно.“ И изнели су га усправно, а затим вратили у лежећи положај, и ја сам једини (са неким бившим кабаретским потрчком, који је, како сам сазнао, сваке вечери пио перно са покојником) отишао до гробља и бацио цвеће на ковчег чија раскош ме је изненадила. Затим сам посетио настојницу да примим њене трагичарске изразе захвалности. Због чега све то, реците ми? Ни због чега, ако не због аперитива.
Сахранио сам и једног старог сарадника Адвокатске коморе. Поприлично презреног писара с којим сам се увек руковао. Где год да сам радио, увек сам се руковао, и то пре два пута него једном. Та срдачна једноставност није ме много коштала а доносила ми је општу симпатија, потребну мом испуњењу. Председник коморе није дошао на писареву сахрану. Ја јесам, и то уочи једног путовања, што је било истакнуто. Добро сам знао да ће моје присуство бити запажено и позитивно оцењено, Због тога ме, схватили сте, ни снег који је падао тога дана није спречио да одем.
Молим? Стижем, не бојте се, већ сам ту, уосталом. Али допустите да вас пре тога обавестим да се моја настојница, која се грдно истрошила на распеће, лепу храстовину, сребрне ручке, како би више уживала у сопственом узбуђењу, месец дана касније спетљала са неким фићфирићем лепога гласа. Он ју је тукао, чула се ужасна вриска, а одмах затим он би отворио прозор и запевао своју омиљену романсу: „О жене, како сте лепе!“. „Што је много, много је“, говорили су суседи. Много, у ком смислу, питам ја васи? Добро, наизглед је све било против баритона и настојнице. Али ништа не доказује да се нису волели.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
Ништа не доказује ни да она није волела мужа. Уосталом, кад се, уморан од певања и батина, фићфирић изгубио, та верна супруга опет поче да хвали покојника! Напослетку, познајем ја и друге људе који изгледају беспрекорно, а нису ни поузданији ни искренији. Познавао сам човека који је двадесет година живота поклонио једној ветропирки, због ње жртвовао све, и пријатеље, и посао, саму пристојност свог живота, и једне вечери схватио да је никада није волео. Досађивао се, и то је све, досађивао се, као и већина људи. Па је зато себи смислио живот пун заплета и драматичности. Нешто мора да се деси, то је објашњење већине људских веза. Нешто мора да се деси, па макар и робовање без љубави, макар и рат, или смрт. Живеле сахране!
Ја нисам имао такво оправдање. Нисам се досађивао јер сам владао. А усуђујем се чак да кажем да сам се вечери о којој вам говорим досађивао мање него икад. Не, заиста нисам желео да се нешто деси. А ипак… Видите, драги господине, било је лепо јесење вече, још благо над градом, већ влажно над Сеном. Падала је ноћ, небо је још било светло на западу, али се смркавало, улична светла су слабо сијала. Пео сам се дуж кејова левом обалом ка Пон дез Ару. Река је светлуцала између затворених дашчара букиниста. На кејовима је било мало света: Париз је вечерао. Газио сам по жутом и прашњавом лишћу које је још подсећало на лето. Небо се постепено пунило звездама које бисте накратко угледали идући од једне уличне светиљке до друге. Уживао сам у тишини, вечерњој благости, празном Паризу. Био сам задовољан. Дан ми је био добар: један слепац, једно очекивано смањење казне, топли стисак руке мог клијента, неколико великодушних гестова, и, тог поподнева, пред неколицином пријатеља, сјајна импровизација о тврдом срцу наше руководеће класе и лицемерју наших елита.
Попео сам се на Пон дез Ар, пуст у то доба дана, да бих посматрао реку, која се једва назирала у ноћи, која је сад већ била пала. Наспрам Вер-Галана, био сам изнад острва. У мени је расло огромно осећање моћи и, рекао бих, савршенства, од којег ми се срце надимало. Усправих се и баш сам хтео да запалим цигарету, цигарету задовољства, кад се, у истом часу, иза мене заори смех. Изненађен, окренух се нагло: није било никог. Одох до ограде: није било никаквог брода, ниједног чамца. Окретох се ка острву и опет зачух смех иза леђа, сад мало даљи, као да силази реком. Остах тако, непомичан. Смех је бивао све слабији, али сам га ја и даље чуо разговетно иза себе, мада нисам знао откуда долази, ако не из воде. Истовремено сам осећао убрзано лупање срца. Да се разумемо, смех уопште није био тајанствен; био је то добар, природан смех, готово пријатељски, који је ствари враћао на место. Убрзо, нисам више чуо ништа. Вратих се на кејове, кренух улицом Дофин, купих цигарете које ми уопште нису требале. Био сам ошамућен, тешко сам дисао. Те вечери позвах једног пријатеља, који није био код куће. Двоумио сам се да ли да изађем кад, одједном, зачух смех под својим прозорима. Отворих прозоре. На тротоару су се неки млади људи весело растајали. Затворих прозоре, слежући раменима; коначно, требало је да проучим један предмет. Одох у купатило да попијем чашу воде. Моја слика ми се осмехивала у огледалу, али ми се учини да је тај осмех био дволичан…
Молим? Опростите, мисли су ми одлутале. Видећемо се сутра, вероватно, Сутра, да, тако је. Не, не, не могу да останем. Уосталом, имам договорен састанак са оним смеђим медведом кога видите тамо. Честит грађанин, нема шта, кога полиција гадно малтретира, из чисте изопачености. Личи вам на убицу?
Његов лик сасвим сигурно одговара послу којим се бави. Он вам је и провалник, а изненадићете се кад чујете да је тај пећински човек специјалиста за кријумчарење слика. У Холандији вам је свако стручњак за слике и за лале. Овај овде, који изгледа тако скромно, извео је најчувенију крађу слика. Коју? Можда ћу вам и рећи. Нека вас не чуди моја обавештеност. Иако сам судијапокајник, ја овде имам и свој хоби: ја сам правни саветник ових добрих људи. Проучио сам законе ове земље и стекао клијентелу у овој четврти где се не траже ваше дипломе. Није било лако, али ја уливам поверење, зар не? Мој смех је леп и отворен, мој стисак руке снажа,. то су предности. А и решио сам неколико тешких случајева, најпре из интереса, а потом из уверења. Када би сводници и лопови увек и свуда били осуђивани, честити људи би, драги господине, за себе веровали да су сви увек невини. А по мени – ево, ево, прелазим на ствар, баш то треба избећи. Иначе бисмо имали чему да се смејемо.
Искрено сам вам захвалан, драги мој земљаче, на вашој радозналости.
Моја прича ипак није толико необична. Морате знати, кад већ инсистирате, да сам неколико дана још мало мислио на онај смех, а онда сам га заборавио. С времена на време ми се чинило да га чујем, негде у себи. Али углавном сам, без напора, мислио о другим стварима. Морам признати, међутим, да више никада нисам крочио на париске кејове. Када бих туда пролазио, колима или аутобусом, у мени је настајала нека врста тишине. Ишчекивања. Али прелазио сам Сену, ништа се није дешавало, и ја бих одахнуо. Баш тада сам имао мањих здравствених проблема. Ништа одређено, некаква потиштеност, напор да повратим добро расположење. Отишао сам код лекара, који су ми дали нешто за јачање. Ојачао бих па опет посустао. Живот ми је постајао мање лак: кад је тело тужно, срце малаксава. Чинило мисе да више не умем нешто што никада нисам научио а ипак сам тако добро знао, хоћу рећи да живим. Да, верујем да је тада све почело.
Али, ни вечерас се не осећам у форми. Тешко састављам реченице. Чини ми се да не говорим тако добро, и мој говор је мање сигуран. Време, вероватно. Једва се дише, ваздух је тако тежак и притиска груди. Да ли би вам сметало, драги земљаче, да изађемо и прошетамо мало градом? Хвала.
Како су лепи канали кад падне вече! Волим дах устајалих вода, мирис увелог лишћа који се диже са бродова пуних цвећа. Не, не, нема ничег болесног у том укусу. Напротив, то је код мене више став. Права истина је да самог себе присиљавам да волим ове канале. Највише на свету ја волим Сицилију, видите, и то са врха Етне, на светлости, под условом да су острво и море испод мене. И Јаву, кад дувају пасати. Да, био сам тамо у младости. Уопште узев, волим сва острва. На њима се лакше влада. Дивна кућа, зар не? Две главе које ту видите су главе црних робова. То је фирма. Кућа је припадала трговцу робљем. Ах! У то време се играло отворених карата! Људи су имали петљу, говорили су: „Ето имам кућу са забатом, тргујем робљем, продајем црно месо.“ Можете ли да замислите да неко данас јавно призна да се тиме бави? Какав скандал! Већ чујем своју париску сабраћу. Они су у тој ствари непопустљиви, без оклевања би издали два или три манифеста, можда и више! Кад боље размислим, и ја бих свој потпис додао њиховим. Ропство, ах! нипошто, ми смо против њега! Ако баш морамо да га заводимо у својим кућама, или фабрикама, па добро, то је у природи ствари, али да се њиме хвалимо, то је заиста превише.
Знам ја добро да човек не може да се одрекне власти и слугу. Робови су сваком човеку потребни као и свеж ваздух. Наређујемо као што дишемо, зар не? И највећи невољници умеју да дишу. И последњи на друштвеној лествици има супружника, или дете. Ако није ожењен, има пса. Најбитније је, заправо, наљутити се а да онај други нема право да вам одговори. „Оцу се не одговара“, чули сте за то правило? У извесном смислу, оно је необично. Јер, коме бисмо на овом свету одговарали ако не онима које волимо? А опет је уверљиво. Нечија мора бити последња. Иначе, сваком разлогу се може супротставити други разлог, и никад краја. Моћ, напротив, пресеца све. Требало нам је времена, али смо то схватили. На пример, сигурно сте приметили, наша стара Европа најзад исправно размишља. Не кажемо више, као у доба невиности: „Ја тако мислим. Који су ваши приговори!“ Постали смо проницљиви. Дијалог смо заменили саопштењем. „Истина је оваква, кажемо. Слободно о њој расправљајте, нас то не занима. Али за коју годину, полиција ће вам показати да сам у праву.“
Ах, та драга планета! Сад је све јасно. Познајемо се, знамо за шта смо способни. Видите, узмимо други пример, ако не и другу тему, увек сам захтевао да ме служе са осмехом. Ако је служавка изгледала тужно, загорчавала би ми дане. Она је несумњиво имала право да не буде весела.
Али сам ја сматрао да је за њу боље да свој посао обавља смејући се а не плачући. Било је то, у ствари, боље за мене. Премда неславно, моје размишљање није било сасвим глупо. Осим тога, никада нисам одлазио у кинеске ресторане. Зашто? Зато што, када ћуте, посебно у присуству Белаца,
Азијати често имају презрив израз. Наравно, они тај израз задржавају и док послужују! Како онда да уживамо у лакованом пилету, и, што је горе, како да, гледајући их, мислимо да смо у праву?
У поверењу, робовање, за које бисмо желели да је осмехнуто, заправо је неизбежно. Али ми то не смемо да признамо. Није ли боље, ако већ без њих не можемо, да робове називамо слободним људима? Прво из принципа, а онда и зато да их не бисмо бацили у очај. Ту им надокнаду дугујемо, зар не? Тако ће они наставити да се осмехују, а наша савест ће остати чиста. Иначе бисмо морали да се преиспитујемо, полудели бисмо од бола, или бисмо, не дај боже, постали скромни, све је могуће. Зато, без фирми, и ова је заиста скандалозна. Уосталом, када би сви проговорили, открили свој прави занат, свој идентитет, настала би права пометња! Замислите само визиткарте: Дипон, филозофкукавица, или хришћанин-велепоседник, или хуманиста-прељубник, избора има на претек. Али, био би то пакао! Да, пакао мора да је такав: улице са фирмама и немогућност да се оправдамо. Заувек разврстани.
Ви, на пример, драги земљаче, размислите мало каква би могла бити ваша фирма. Чутите? Хајте, одговорићете ми касније. У сваком случају, ја своју знам: заводљиви Јанус са два лица, а изнад девиза куће: „Не верујте му.“ На мојим визиткартама: „Жан-Батист Кламанс, глумац.“ Пазите, мало после оне вечери о којој сам вам причао, нешто сам открио. Растајући се од једног слепца коме сам помогао да пређе улицу, ја сам га поздравио. То скидање шешира очигледно није било намењено њему, он га није могао видети. Коме је било упућено? Публици. После одигране улоге, поздрави.
Није лоше, зар не? Другог дана, возачу који ми се захваљивао на помоћи, одговорио сам да му то нико не би учинио. Хтео сам да кажем, наравно, да му то не би учинио било ко. Али ми тај несрећни лапсус оста на души. Кад је о скромности реч, није ми, заиста, било премца.
Морам то понизно признати, драги земљаче, одувек сам пуцао од таштине. Ја па ја, био је рефрен мог цењеног живота, и он се чуо у свему што сам говорио. Никад нисам могао да говорим а да се не хвалим, нарочито ако сам то чинио са упадљивом ненаметљивошћу која ми је била својствена. У животу сам, истина, увек био слободан и моћан. Напросто, осећао сам се слободним у односу на сваког из одличног разлога што сам мислио да ми нико није раван. Одувек сам сматрао да сам паметнији од свих, то сам већ рекао, али и осетљивији и вештији, био сам сјајан стрелац, ненадмашан возач, најбољи љубавник. Чак и у областима у којима сам лако могао да се уверим у своју инфериорност, као у тенису на пример, где сам био тек пристојан партнер, било ми је тешко да верујем да не бих надмашио првопласиране, да сам само имао времена да вежбам. У себи сам видео само своју надмоћ, и то је био разлог моје добронамерности и ведрине. Кад сам се бавио другима, било је то из чисте надмености, сасвим слободно, и заслуга је била искључиво моја: пео сам се за један степен у љубави коју сам осећао према себи. Ове очигледности, као и неке друге истине, откривао сам мало-помало после вечери о којој сам вам говорио. Не одмах, не, нити сасвим јасно. Прво је требало да ми се врати памћење. Постепено сам видео јасније, откривао понешто од онога што сам већ знао. До тада ми је увек помагала моја невероватна способност да заборавим. Заборављао сам све, а више од свега сопствене одлуке. Заправо ми ништа није било важно. На рат, самоубиство, љубав, беду, обраћао сам, наравно, пажњу кад су ме околности на то приморавале, али сам то чинио некако из уљудности и површно. Понекад бих се тобож страсно заинтересовао за неко питање страно мом свакидашњем животу. А заправо у томе уопште нисам учествовао, осим. наравно, кад је моја слобода била угрожена. Како да кажем? То је клизило. Да, све је клизило преко мене.
Будимо праведни: дешавало се да моја заборавност буде и хвале вредна. Приметили сте да се религија неких људи састоји у праштању свих увреда и они их заиста праштају, али их никад не заборављају. Ја нисам био довољно добар да увреде праштам, али сам их на крају увек заборављао. Тако да људи који су веровали да их мрзим нису могли да дођу к себи када сам их поздрављао широко се осмехујући. Зависно од своје природе, дивили су се мојој великодушности или су презирали моју подлост, али им није падало на памет да су моји разлози били једноставнији: нисам се сећао ни њиховог имена. Исти недостатак због којег сам био равнодушан или незахвалан, чинио ме је и великодушним.
Живео сам дакле од данас до сутра без икаквог континуитета осим оног ја-ја-ја. Од данас до сутра жене, од данас до сутра врлина или порок, од данас до сутра, као пси, али сваког дана, чврст на бранику, стајао сам ја. Ишао сам тако по површини живота, у речима на неки начин, никад у стварности. Све те једва прочитане књиге, ти једва вољени пријатељи, ти једва упознати градови, те једва обгрљене жене! Све сам чинио из досаде, или расејаности. Бића су ишла за мном, хтела да се закаче, али није било ничег, и то је била несрећа. Њихова несрећа. Јер, ја сам заборављао. Једино сам се сећао себе. Мало-помало, међутим, сећање ми се вратило. Или боље рећи ја сам се вратио њему, и ту нашао успомену која ме је чекала. Пре него што вам о њој нешто кажем, допустите ми, драги земљаче, да вам изнесем неколико примера (који ће вам сигурно бити корисни) онога што сам открио током свог истраживања.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Једнога дана, возећи се колима, за секунду сам закаснио да покренем возило кад се зелено светло упалило, и док су наши стрпљиви суграђани одмах налегли на трубе иза мојих леђа, сетио сам се одједном једне друге пустоловине, која се десила у истим околностима. Један мотоцикл, којим је управљао ситан сувоњав човек са лорњоном и у пумперицама, претекао ме је и стао испред мене док је светло било црвено. Заустављајући се, човечуљак је био искључио мотор и узалуд је покушавао да га поново покрене. Кад се упалило зелено светло, ја сам га са уобичајеном ми учтивошћу замолио да склони свој мотоцикл како бих могао да прођем. Човечуљак се и даље нервирао око свог сипљивог мотора. Одговорио ми је, дакле, по правилима париске учтивости, да се носим. И даље учтиво, али са лаким нестрпљењем у гласу, поновио сам своју молбу. Одмах ми је узвраћено да се носим како год знам. За то време, иза мене се већ огласило неколико труба. Сад већ оштрије замолих свог саговорника да буде учтив и да схвати да омета саобраћај. Несумњиво раздражен већ очигледном непослушношћу свог мотора, напрасити створ ми стави до знања да ако баш тражим, како рече, једно прописно деветање, он ће ми га радо приуштити. Толики цинизам ме испуни праведним гневом ија изиђох из својих кола да безобразнику натрљам уши. Мислим да нисам кукавица (али шта све човек о себи не мисли!), од противника сам био виши за главу, мишићи су ме увек добро служили. И сада верујем да би батине добио он а не ја. Али тек што сам стао на коловоз кад из гомиле, која је почела да се окупља, изађе један човек, устреми се на мене, уверавајући ме да сам последња битанга и да ми неће допустити да ударим човека коме је мотоцикл био између ногу и који је самим тим био у неравноправном положају. Окренух се ка мускетару, али га заправо и не видех. Наиме, тек сам био окренуо главу, кад. готово у истом часу, зачух поновно праскање мотоцикла и осетих снажан ударац по уху, Пре него што сам имао времена да схватим шта се десило, мотоцикл се већ удаљавао. Заглушен, кренух махинално ка Д’Артањану кад се из сад већ огромног реда возила огласи бесни концерт. Палило се зелено светло. И ја се, још мало пометен, уместо да испрашим будалу која ме је извређала, послушао вратих својим колима и кренух. док ме је у пролазу будала частила једним „бедниче“ којег се још сећам.
Безначајна прича, рећи ћете? Вероватно. Само, дуго ми је требало да је заборавим, то је битно. Ствар се могла правдати. Допустио сам да ме туку не узвративши, али нису могли да ме оптуже за кукавичлук. Изненађен, суочен са два изазова, све ми се смутило а трубљењеје довршило моју сметеност. Ипак сам био несрећан због тога, као да сам се понео нечасно. Видео сам себе како, без речи, улазим у ауто, док ме гомила иронично посматра, очарана тим више што сам, колико се сећам, носио једно веома елегантно плаво одело. Чуо сам оно ,.бедниче!“, које ми се, ипак, чинило заслуженим. Спласнуо сам такорећи јавно. Услед одређеног сплета околности, наравно, али околности увек постоје. Накнадно сам јасно видео шта је требало да урадим. Видео сам себе како снажним ударцем обарам Д’Артањана, улазим у кола и пратим мајмуна који ме је ударио, стижем га, сабијам његову машину уз плочник, одвлачим га у страну и прописно деветам, што је он увелико заслуживао. Уз неке варијанте. сто пута сам вртео тај мали филм у машти. Али било је прекасно и ружна жеља за осветом ме је изједала неколико дана.
Извор: Феномени
