Пише: Владимир Коларић
И на новом албуму Ђорђа Чаркића (екс-Клинца) има оне борбе са самим собом, страха од лудила и празнине, ту је негде и онај непоменик што му се цери у лице, помене се чак ноћни живот, дрога и лова, али овде је све сасвим узгредно и другачије. Све те равни овде су само како би се све оно што следи и о чему се овде заправо ради укоренило у конкретној егзистенцији, како би се рекло нешто о свету пуном душа хладних „као тундра“, како би се потврдило да о себи не треба мислити превише високо.
Наслов албума „Икарус“ (Bassivity, 2026), као и наслови неких песама, какве су „Сизиф“, „Нептун“ и „Лотус“, нису овлашна кокетерија са митом, нити претенциозност неког ко жели коначно да буде озбиљно схваћен. То је истинско урањање, егзистенцијално распињање (без претеривања!) у митским категоријама – високо-ниско, ватра-лед, земља. небо, светлост- тама, ту су и бездан, путовање, пловидба, све осмишљено, проживљено и – болно. Али болно на други начин него Ђорђеви ранији радови, који су такав утисак стварали пре због снаге сведочења о паду, а сада – због чежње за светлошћу, али не више очајничке. дезоријентисане и самодеструктивне, него сигурније и усмереније, као са је добила неки унутрашњи правац и циљ. Раније је то био јецај младог човека свесног зла у себи и око себе, али који са тим зло мало и кокетира, њиме се чак хвали и помало позира, који је уроњен у свет, али уз свест о сопственој грешности и пропламсајима светла однекуд, неког блеска који се понекад јави у израњављеној души.
На албуму „Икарус“ Ђорђе је отишао неколико корака унапред – овде је зло већ елаборирано, оно је ту али није на њему тежиште. Заслепљеност, дезоријентисаност, рањеност јесу стања нашег живота у овом свету, али на њима није тежиште, већ на путовању, на лету ка светлости, на преображају.
Свест о свету је овде пре свега свест о пролазности – он није више зачарани безизлаз, већ нешто што ће проћи, као и цео наш овдашњи живот, а ми морамо некуда, морамо да урадимо нешто са собом, како не бисмо остали заробљени у том свету и поделили његову судбину, његово – ништавило.
И самим тим, овај албум неминовно постаје албум о смрти, и њеној неизбежности. Чаркићев песнички глас најпре говори како би желео да умре „у сну“, али зна да би се „ђаво“ томе радовао, па би зато желео да доживи старост, потврђујући вредност живота уместо чежње за самоукинућем због бројних рана и терета нагомиланих животом у палости, односно због немогућности њиховог превладавања и осмишљавања. Али ни ту није циљ, јер циљ живота није само остарити, већ ослободити се зла и – а о томе је заправо овај албум – поново се родити.
Структурално гледано, овај ванредно добро конципиран албум, који треба увек слушати као целину, редом којим су песме поређене, има цикличну структуру, али једног отвореног а не затвореног циклизма. Прво, почетак и крај повезује мотив дома, повратка кући, али отвореност структуре потиче из разлике између почетног нагласка на путовању, лету, отискивању, трагању, док се завршна слика дома заправо везује за нови (вечни) живот, унутрашњи преображај, постигнут кад смо разорили све досадашње овосветске „кровове“. Ако смо сопственим лутањима и ранама нарушили свој „ореол“, односно оно вечно у нама, ми га поново налазимо пролазећи кроз искушења, али тек када схватимо сопствену слабост, ограниченост и крхкост, да смо „ништа“, кад се сведемо на нашу људску меру, али под условом да се не одрекнемо пута и светлости.
Други структурални принцип албума је инверзија између високог и ниског, али не десакрализујућа и контраницијацијска, већ она која духовно искуство везује за превладавање примарних дихотомија, чије је порекло у биолошком, инстиктивном и личном и колективним несвесном, касније кодификовано кроз различите митолошке представе и манипулативне езотеријске праксе, а које се превладава свешћу да је са свих страна само – Бог. Када падамо, не призивамо Бога само да нас подигне, већ знајући да је и на дну Бог, да је он све и свуда, надајући се да ће нас Бог сачекати куда год да кренемо, да је он целовитост коју ми достижемо само сопственим уцеловљењем, које је без Њега немогуће и којим смо његова слика (икона).
Све ово што пишем није никакво претеривање, настало из снисходљивости према неком млађем и неспорно даровитом, јер све је то на овом невероватном албуму, који је направио један подједнако талентовани као о до сада, али сада већ озбиљнији и – ако није превише смело рећи – иницирани Ђорђе, један унутрашње другачији, имењени Ђорђе. Који не само да пева боље него икада раније, у песмама у сваком, па и продукционом смислу урађеним боље него раније, већ он и пева о нечему озбиљнијем, дубљем и вишем него раније, и него ико на нашој сцени, чија се једина смисаона и концептуална паралела може наћи на Мигеовом (Димитрије Младеновић) албуму „Теозис“.
Зато и није потребно писати о „Икарусу“, довољно је слушати како овај младић пева о смрти и васкрсењу, како ће умрети „да се опет роди“, како ће све што „продише“ стати „у трену“ и „из молитву“, уз наду да ће „дати Бог да умрем свој“ и „даће ми зло да истерам“ и „с осмехом да дочекам издисај“ и „исти пад кроз небо“.
Ако у овоме и има некаквог онтолошког циклизма, назнаке (што сугерише и назив последње песме „Лотус“) да овде није реч и васкрсењу него поновном рођењу у овом свету, треба имати у виду условност песничког језика, али и особеност личног стваралачког, а и духовног искуства, која је неспорно веома дубоко и уникатно, а свакако везано за лично и личносно виђење бесмртности, без разводњавања у било каквим „нирванама“ и „душама света“. И које је – поновићу – болно. Пре свега болно за сваког од нас кад се суочи са сопственом учауреношћу и инертношћу, на чије превладавање нас и те како може надахнути и раст овог младог човека. А шта више и можемо очекивати од уметности?
