Пише: Милован Урван
Ако је ишта константа у историји такозване Црногорске православне цркве, онда је то чињеница да се она не дијели по епархијама, него по сујетама. И да сваки нови раскол почиње истом реченицом: „Ја сам прави настављач, а онај други је узурпатор.“ Сви ти „настављачи“, међутим, изашли су — без изузетка — из истог шињела.
Мираш као почетак и крај
Мираш Дедеић је темељни парадокс ЦПЦ. Човјек који се представља као митрополит црногорски, а који је још 1997. године одлуком Васељенске патријаршије лишен свештеничког чина, постављен је за камен темељац једне „цркве“ која се позива на православно предање и канонски континуитет.
Та чињеница није ствар политичког става, него црквеног акта:
Васељенска патријаршија га је рашчинила, чиме је он, у канонском смислу, трајно онемогућен да врши свештену службу. Није епископ, није митрополит, нити је у јединству са иједном канонском православном црквом. Све што је након тога чинио — чинио је изван Цркве.
И управо тај факт објашњава све што је услиједило.
Лав Лајовић – ученик који је пожелио властити олтар
Један од најпознатијих „одметника“ из Мирашевог круга јесте Лав Лајовић. Као и многи прије њега, у једном тренутку је био довољно близу центру моћи, а у другом довољно далеко да пожели свој комад исте приче.
Шта се јуче догодило на Цетињу: Такозвана ЦПЦ поцијепана на три дијела
Лајовићева фракција није настала из неслагања око вјере, канона или догме — јер их у ЦПЦ никада није ни било — него из класичног сукоба око легитимитета и контроле. Резултат је познат: још једна „црква“, без цркава; још један „јерарх“, без јерархије.
Митрополит Борис – раскол као логичан наставак
Посебно симптоматичан случај јесте и такозвани митрополит Борис, који се, након извјесног времена проведеног у структури ЦПЦ, отворено одметнуо од Мираша Дедеића. Иако је формално наступао као његов саборац, Борисов раскол није значио преиспитивање канонске неутемељености ЦПЦ, већ искључиво спор око тога ко има право да буде „први“ у пројекту који никада није имао ни сабор ни поредак.
Као и у претходним случајевима, и овај сукоб није изњедрио никакву нову црквену реалност, већ је само продубио унутрашњу фрагментацију једне већ расколничке структуре. Борис је, као и други прије њега, напустио Мираша, али није напустио његов модел: самопроглашену јерархију без признања, и амбицију без канонског покрића.
Трећи, четврти и сви будући
Поред Мираша и Лајовића, постоји и читав низ мањих, често једночланих или медијских фракција — бивших свештеника, „епископа у најави“ и активиста који су сви, без изузетка, некада били дио исте структуре.
Оно што их повезује јесте неуспјех да схвате једноставну ствар: пројекат који је настао ван Цркве не може се реформисати унутар Цркве.
Без канона, без сабора, без исхода
ЦПЦ није подијељена зато што је јака, него зато што је празна. Када нема канонског поретка, сваки појединац постаје „сабор“, а сваки раскол — „обнова“.
АУДИО: Свађа у НВО ЦПЦ: Ко је узео руске паре? Ко је плаћао кирију за стан извјесне Славице?…
Зато није случајно што се сви путеви враћају Мирашу:
рашчињеном свештенику, канонски осуђеном од Васељенске патријаршије, који је покушао да лични проблем са Црквом претвори у институцију. Све што је из тог покушаја настало — настало је као његова копија.
Ко год је изашао из Мирашевог шињела, понео је и његов највећи терет: одсуство канонског легитимитета. Зато су све фракције ЦПЦ, ма како се међусобно свађале, у једном јединствене — ниједна не припада православном црквеном поретку.
А црква без поретка није црква. То је само — политички ехо у мантији.
