Бити сам себи довољан, бити сам себи све и сва, и моћи казати: omnia mea mecum porto[1], сигурно је за нашу срећу најкориснија особина; зато се не може довољно поновити Аристотелова изрека која гласи: срећа је кад је човек сам себи довољан. (То је углавном иста мисао коју је и Шанфор исказао у једном ванредно лепом облику, и која је узета за мото овом раду[2]. Јер, прво, ако ћемо само са сигурним чињеницама да рачунамо, можемо рачунати само на себе и ни на кога другог, а друго, оне тешкоће и штете, опасност и љутња које друштво у себи носи и нама ствара, небројане су и неизбежне.
Нема погрешнијег пута к срећи него што је живот у великом свету у хуци и буци (high life), јер му је циљ да наш јадни живот преобрати у низ радости, уживања, исто као и при његовој обавезној пратњи, међусобном облагивању[3].
Најпре, свако друштво, по нужности, захтева међусобну акомодацију и температуру, зато је друштво што је веће тим и досадније. Бити сасвим свој, сме сваки само дотле док је сам: ко дакле не воли самоћу, тај не воли ни слободу, јер слободни смо онда кад смо сами. Усиљеност је нераздвојни друг свакога друштва, и свако друштво изускује жртве, које падају у толико теже у колико је властита индивидуалност једног човека већа и знатнија. Према томе, сваки ће у тачној сразмери према вредности свога ја избегавати самоћу, сносити је, или волети. Јер у њој онај који је бедан осети сву своју беду, велики дух своју величину, сваки осећа оно што јесте.
Даље, што неко стоји више на ранг-листи природе, то је више усамљен, а нужно и неизбежно. Али, за њега је онда доброчинство када физичка самоће одговара умној: у противном случају узнемирује га то што га окружују хетерогена бића, која га непријатељски нападају, одузимају му његово ја, а ништа му не дају у накнаду. Затим, док је природа између људи поставила највећу различност у моралном и интелектуалном погледу, друштво, не узимајући ту разлику ниподашта, сматра их да су сви једнаки; или, боље, уместо ње, друштво ставља вештачке разлике сталежа и ранга, које су дијаметрално супротне оној ранглисти коју је природа створила. При таквом уређењу, они које је природа ставила високо, пролазе врло рђаво; зато што се они обично клоне друштва, чим је многобројно, јер у сваком друштву одражава превагу оно што је простачко. Оно што чини да великим умовима омрзне друштво, то је једнакост права, следствено и претензија, при неједнакој способности следствено (друштвеним) делима других. Такозвано „добро друштво“ признаје снагу и дарове сваке врсте, само не дарове умне; они се чак не сматрају као нешто што је прокријумчарено. Оно нас обавезује да покажемо безгранично стрпљење према свакој лудости, будалаштини, глупости, тупости; али, напротив, лична преимућства морају за себе да испросе опроштај или да се сакрију, јер умна надмоћност вређа већ самим тим што постоји, те није ни најмање потребно хтети још нарочито вређати.
Према томе, друштво које називамо „добрим“ нема само ту рђаву страну што пружа људе које не можемо волети и хвалит, него не допушта ни да ми сами будемо онакви како захтева наша природа; штавише, оно нас, ради хармоније с другима, нагони да се згрчимо или чак унаказимо. Духовит говор или духовите примедбе само су за духовито друштво: у обичном друштву мрзе на те ствари; ко хоће да му се допадне, томе је прва дужност да буде плитак и ограничен. Због тога ми морамо, у таквом друштву, с велики самоодрицањем да жртвујемо три четвртине себе самих, да бисмо се донекле изједначили с осталима. За то, наравно, она добијамо те „остале“; али, што ко има више своје властите вредности, то ће више опазити да овде добитак не може да надокнади губитак, и да такво трговање испада на његову штету, јер су људи, по правилу, инсолвентни, тј. такви да човек у њиховом друштву не може да нађе ништа што би му надокнадило ону досаду, терет и непријатности њихова друштва, нити самоодрицање које он подноси: према томе је друштво већином тако подешено да ко га размени за самоћу, прави „добар пазар“. Уз то долази још и то да је друштво, да би заменило праву тј. умну надмоћност, коју оно не може да трпи и која се у њему тешко може и наћи, да је, дакле, то друштво по својој вољи применило једну лажну, конвенционалну надмоћност која је основана на самовољним одредбама и која се традиционално пренаша и одржава у вишим редовима друштвеним а која је применљива као лозинка: то је оно што се зове добар тон, бон тон, fashionableness. Али чим ова дође у сукоб са оном правом надмоћности, одмах покаже своју слабост. Уз то, када дође добар тон, одлази здрав разум.
Уопште, сваки човек може да буде у потпуној сагласности само са самим собом, а ни са пријатељем нити са својом драгом; јер разлике у индивидуалности и расположењу доносе увек, ма како малу, дисонанцу. Због тога се права, дубока мирноћа срца и потпуно душевно спокојство, то после здравља највеће земаљско благо, може наћи само у самоћи, а као трајно расположење, само у најдубљој повучености.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
Ако је наше властито ја велико и пуно, онда уживамо најсрећније стање које се на овој јадној земљи може наћи. Штавише, да кажем отворено: ма колико тесно људе да везују пријатељство, љубав и брак, ипак је, на крају крајева, сваки чове само себи самом искрен пријатељ, или још највише своме детету. Што је некоме, услед објективних или субјективних услова, мање потребно да долази у додир са људима, то му је боље. Самоћа и повученост дају прилике да се њихове мане одједанпут не осете, а оно барем прегледају; напротив, друштво је подмукло: он под именом забаве, ћеретања, друштвеног уживања итд., скрива често велика неизлечива зла. Оно што младеж треба најпре да научи, то је да научи сносити самоћу, јер је она извор среће и друштвенога спокојства. – Из свега тога излази да у ствари најбоље онај пролази који само на себе рачуна, и који може сам себи да буде све и сва; чак Цицерон каже: Сваки мора бити потпуно срећан који зависи сасвим само од себе и који у себи самоме има све. Уз то, што ко више има у самоме себи, тим му могу мање требати други. Људе од унутрашње вредности и снаге уздржава нека нарочита свест о томе да су сами себи потпуно довољни, те неће свету да принесу оне знатне жртве које он тражи, а још мање да то сами траже са очевидним самоодрицањем. Оскудица те свести чини обичне људе дружевним и прилагодним: јер им је лакше да сносе друге него саме себе. Уз то долази још и то да се оно што има праву вредност, у свету не цени, а што се цени, то нема вредности. Доказ томе, а и последица тога, јесте то што се сваки у ствари паметан и ваљан човек повлачи из друштва. Према свему томе, онај који одиста има вредности показаће праву мудрост и познавање живота, ако, кад то затреба, смањи своје потребе само да би своју слободу сачувао или проширио, и ако се, на тај начин, у погледу на своју личност која мора неизоставно да има извесних односа и веза са људским светом, задовољи што је могућно с мањим.
Што, опет, с друге стране људе чини дружевнима, то је њихова неспособност да сносе самоћу и, с њом, саме себе. Њихова унутрашња празнина и досада је то што их нагони и у друштво, и у туђину и на пут. Њихов дух није довољно гибак да се сам покрене и оживи; зато се труде да му притекну у помоћ вином, и многи на тај начин постану пијанци. А због тога им и требају непрекидни подстицаји споља и то они најјачи, тј. од бића њима равних. Без њих, њихов се дух руши под сопственом тежином и пада у тешку летаргију[4].
…
Оној, пак, унутрашњој празнини и духовној немаштини људској ваља приписати и ово. Када се неки пут, ради неког вишег циља, људи боље врсте скупе у једно друштво, ствар се обично окрене тако, да се из пука људског, из оне плебс човечанства, која све испуњава и све прекрива у безбројној количини, као гад, и која је увек готова да све без разлике прихвати да би тиме само олакшала својој досади; да се дакле из тога пука и тамо неколицина увуку и угурају и онда убрзо или целу ствар покваре или је тако изопаче да она ни по чем не личи на оно што је требало с почетка да буде.
Шопенхауер: Паранезе и максиме, стр. 23-28. Модерна, 2000.
[1] Све што имам носим са собом.
[2] Тј. „Афоризмима за мудрост у животу“, одакле су ове „Паранезе и максиме“ извађене. Та изрека гласи: срећа није лака ствар; врло је тешко наћи је у себи, а немогуће наћи је на другом месту.
[3] Као што нам је тело замотано у хаљине, тако нам је исто дух замотан у лажи. Наш говор, наш рад, цело наше биће је лажно; и тек кроз ту љуску може се каткад наш прави карактер назрети као што се кроз хаљине назире облик тела.
[4] Као што је познато, зла се олакшавају тиме што их заједнички сносимо: у та зла људи као да рачунају и дуго време, зато се скупљају, да би им било дуго време свима заједно. Као што је љубав ка животу, у основи узевши, само страх од смрти, тако ни дружевни нагон у људи није директан, тј. не основа се на љубави према друштву, него на страху од самоће; јер ми не тражимо присуство других људи зато што је оно пријатно, него пре зато што хоћемо да избегнемо празнину и досаду самовања као и монотонију сопствене свести: и само зато да би смо од тога умакли, ми волимо и рђаво друштво, и пристајемо на цео онај терет и усамљеност коју свако друштво доноси. – Ако је, напротив, победила мржња према свему томе, и ако је, услед тога, наступила навика на самоћу и очвршћење према њеном непосредном утиску, тако да више не производи горепоменута дејства, онда можемо с великом угодношћу бити увек сами, без чежње за друштвом, баш зато што потреба за друштвом није директна и што смо се, с друге стране навикли на благотворне особине самоће.
Извор: Макроекономија
