На конкурс за 72. НИН-ову награду за роман године стигло је укупно 195 наслова, а жири у саставу Александар Јерков (председник), Адријана Марчетић, Јелена Младеновић, Владимир Гвозден и Младен Весковић у шири избор одабрао је 39 романа. НИН-ов жири осврнуо се на овогодишњу романескну продукцију.
Адријане Марчетић: Испитивање форме романа
По речима Адријане Марчетић, од сто деведесет пет романа који су ове године пристигли на НИН-ов конкурс добар део њих у ствари уопште нису романи.
„Иако тако представљени, то су најчешће приче о самом себи, породична сећања или збирке анегдота повезане једноставном хронологијом, без икакве сижејне трансформације коју романескна форма нужно подразумева. Као да њихови аутори нису свесни да је роман посебна уметничка форма и конструкција, те да написати роман није исто што и забележити своја сећања, водити дневник или писати хронику своје вароши. За разлику од прошле године, у оном делу овогодишње продукције за коју би се могло рећи да је чине „прави“ романи, више не доминирају сведочанства о догађајима из ратова за југословенско наслеђе. Додуше, распад заједничке државе још увек представља незаобилазну позадину у великом броја романа о нашој актуелној агонији, али посматрано у целини, романсијери су у 2025. у први план постављали нешто друкчије теме. Највише је, чини се, прича о избегличким искуствима младих људи који су се последњих деценија отиснули у свет у потрази за срећом („Балкански гонич“ Милоша Петровића, „Глоријан“ Бранка Ћурчића). У фокусу су и обичне људске приче о породичним односима, генерацијским неспоразумима, и у оквиру њих о „вечним“ темама, љубави, пролазности и смрти („Лету је крај“ Дубравке Ребић, „Поздравите мога тату“ Александра Петровића). Важан део продукције чине и приповести о патологији наше суморне свакодневице („Талон“ Крсте Поповића, „Тераин вагуе” Ноела Путника). Ова последња тема понекад добија облик мање или више успеле друштвене сатире („Праскозорје, Господе!“ Милисава Савића, „Бесмртне лудости госпође Кубат“ Милана Трипковића), или хорор-комедије с друштвеном жаоком („Лајк“ Срђана Драгојевића). Најзад, охрабрује чињеница да је и ове године било романа чији су се аутори с доста успеха примарно бавили испитивањем могућности романа као уметничког жанра („Балада о убици и убици и убици“ Далибора Пејића, „Инерција“ Владана Јовановића).
Свој кратки осврт Адријана Марчетић завршава напоменом:
„Од свих добрих и корисних ствари које смо научили од наших мудрих професора на нашим старим књижевним школама, један ми се наук одувек чинио најважнији: никад не говорите о књигама које нисте читали. Даме и господо, кад избору овог жирија приговарате да је политички сумњив, идеолошки обојен, конформистички, излобиран, пристрастан, роботизован и још којешта, молим вас, реците и да ли сте прочитали свих сто деведесет пет романа из конкурсне понуде“.
Младен Весковић: Као низ речних токова
Младен Весковић наводи да, ако бисмо савремени српски роман посматрали као мрежу река, онда бисмо могли рећи да на мапи нема велике, матичне реке, већ низ напоредних већих или мањих речних токова с низовима рукаваца који крију нове и занимљиве форме приповедања.
„То је овогодишња романескна продукција потврдила више него, чини ми се, она прошлогодишња. Ове године није било доминантно учестале теме која би створила утисак посебног тематског усмерења. Напротив, искусни аутори попут Боре Ћосића, Милисава Савића, Владимира Копицла, Срђана Ваљаревића или Игора Маројевића својим новим романима наставили су или засводили тематско-поетичке константе својих досадашњих опуса. Енес Халиловић и Дарко Тушевљаковић написали су дела о сталном преображају лица насиља. Лаура Барна и Владимир Вујовић у центар свог интересовања ставили су сликаре. Дејан Атанацковић и Саша Илић написали су врло слојевите, тематски и поетички изазовне романе с погледом и на прошлост и на будућност, којима је по томе блиска и књига Владимира Вучковића. Милан Трипковић је написао дело изузетног иронијског потенцијала, којем се придружују упечатљиви романи с дискретном социјалном нотом Нине Савчић и Виде Црнчевић Басаре. Мухарем Баздуљ и Дејан Стојиљковић показали су још једном да пишу приче које плене пажњу читалаца. О борби с болешћу детета писао је Александар Југовић. Владан Јовановић, Марко Тодоровић и Александар Петровић на занимљив начин дали су нову димензију интимистичкој прози, док су Дубравка Ребић и Слађана Нина Перковић приказале нову, дистанцирану, смирену слику избеглиштва и грађанских ратова о којима се сада говори из перспективе друге или треће генерације. Такође, не треба заборавити ни роман Милоша Перишића као упечатљиву причу о трагању за идентитетом. Готово да нема тематског поља које савремени српски роман није дотакао с више или мање успеха, потврђујући своју творбену моћ, а у широком луку од Боре Ћосића до, на пример, Уроша Ђурковића, у свакој од ауторских генерација постоји низ талентованих писаца са недвосмислено респектабилним опусима“, каже Весковић.
Јелена Младеновић: Криза хуманитета
Осврћући се на овогодишњу продукцију, Јелена Младеновић апострофира:
“ Безмало двеста наслова који чине готово читав романескни корпус објављен на српском језику у 2025. години, треба посматрати и у светлу латентне бојазни од експанзивног раста употребе вештачке интелигенције, која се и сама псеудоауторски нашла међу пристиглим књигама. У години када се она доказала не само кроз аутоматско извршавање задатака, већ и као терапеут-пријатељ, онај који помно слуша и разуме, реч човека упућена човеку, ма колико да може бити девалвирана хиперпродукцијом, указује на кризу хуманитета и појачану човекову потребу да говори и да га неко чује (односно чита) иако често и сâм није спреман да слуша. Тек из те перспективе разумевања данашње потребе за писањем можемо се позабавити појединачним романима и ономе што сваки понаособ мање или више убедљиво говори – о ратовима, о историјским темама и ревизијама блиске или даље прошлости у историографским метафикцијама, о дистопијским световима, о актуелној друштвено-политичкој ситуацији на нашим просторима, о глобалним друштвеним кризама, о значајним поетичким темама, а потом и о генерацијским разликама, побунама, породичним историјама, аутобиографијама, избегличким кризама, идентитетским колебањима и изазовима практичног живота, о културолошким разликама, а на крају и о оном периферном што се тешко пробија да постане предмет романа, оног што улази укоштац са нашим читалачким навикама, изазивајући најпре отпор, па онда и полемику. Свака добра књига, без обзира на то шта тематизује, треба читаоцу да каже нешто важно баш о њему самом у тренутку када чита, а задатак жирија је и да тражећи једну, пронађе више таквих књига које ће чувати достојанство како писања, тако и читања“, вели Јелена Младеновић
Владимир Гвозден: Јерес дидактике
Владимир Гвозден, између осталог, истиче:
„Велики број романа објављених ове године најављује се као откривање правог ја или као уверљива прича о проживљеним осећањима. Рекламирају се често и као истраживања блиске, али несахрањене прошлости, па чак и као одговор на личне или колективне трауме. Рекло би се на први поглед да роман као врсту данас прожимају две јереси: јерес дидактике и јерес психологизације. У првом случају, то значи да велики број романа упада у замку отворених тежњи приповедача да нас подучи, односно да “коначно” објасни збивања из времена Другог светског рата или, чешће, деведесетих година. Наравно, нема лоших и добрих тема по себи, али књижевност би требало да дочара драму потраге за истином, мора изумети поступак помоћу којег би утврђена знања добила нови смисао или нову емоцију. Укратко, потребно је писање које је кадро да поднесе терет истине, јер књижевност није саопштавање – за то постоје погодније, али очигледно мање заводљиве форме. Слично важи и за опседнутост сопством која доиста ретко превазилази обичан емотивизам. Чини се да је таква опсесија често изговор за недостатак структуре, а без ње роман никако не може. Стога се чини да полифонија остаје чудотворна реч којом покушавамо откључати тајну романа. У први план ће тако, надам се, избити дела која комбинују вештину приповедања, снагу увида и поезију језика. Романи у којима су истина и емоција последице, а не узрок приповедања“, запажа Владимир Гвозден.
Александар Јерков: Парипурна и паринама
Председник жирија Александар Јерков је свој утисак насловио са “Парипурна и паринама, а не партијама”.
„Српска књижевност је од Доситеја, Вука и Његоша до Андрића и Црњанског, а савремена српска проза од Киша, Пекића и Павића до Горана Петровића достигла такве врхунце, такво уметничко достојанство и потпуност који се не могу надмашити. Онога часа када књижевно или уметничко дело достигне највиши ниво, нема више ничега што му се може додати или одузети, што би се у њему дало поправити или заменити. Још од антике, као код Платона и Аристотела, знамо да је савршено оно што је завршено, како нам је у историји идеја лепо објаснио Татаркјевич.
Парипурна већ у санскриту означава такво савршено стање испуњености и домета, нешто од чега ништа ни више, ни боље, ни вредније не може бити. То смо могли да научимо од Дојсена, који је био Ничеов школски друг и пријатељ, који га је посећивао и после колапса који је доживео велики немачки филозоф. Њих двојица су се побратимили као ђаци шмркнувши помало бурмута. Дојсен је био Шопенхауеров следбеник и оснивач Шопенхауеровог друштва, али су његови радови потонули у заборав иако се и Ниче из њих обавестио о филозофији Индије.
Не би ли онима који данас пишу изазов морао бити да досегну књижевну парипурну? Времена су међутим таква да солидног, па чак и врло доброг има, понекад и у изобиљу, али врхунско, јединствено и непоновљиво као да више није циљ писања.
Говорећи даље вели да је, изгледа, тако и ове године, када се пред жиријем нашло безмало двеста романа.
„То мноштво су претходних месеци, онако како је то једино физички могуће и верујући при томе једни другима, чланови жирија читали у огромној брзини и под притиском несхватљиве количине прозног текста која обесмишљава страховит напор и јаку вољу. Жири је направио, како је у таквом раду најбоље могао и умео, широк избор. Поред дела која ће на крају ући у ужи избор, могао је да укључи још двадесетак књига. Било је, међутим, барем још двадесет романа који су мање-више исте вредности. Има, једном речју, доста тога што је углавном солидно, понекад и помало добро. Реткост је настојање да се досегне оно најбоље, или да се унесу одлучне поетичке промене.
Уз оно што је савршено, парипурну, има у санскриту још један појам који би могао бити од користи – паринама. Њиме се именује важна промена. Стање српске прозе је такво да је она утонула у продукцију текста, а не у трагање за апсолутном изврсношћу или епохалним променама. Албахари и Басара су након својих најбољих дела зачели оно што сам назвао продукционизам. Тако бих назвао и целу епоху у којој се налазимо.
То није само тешкоћа у нас. Француска проза, рецимо, добија Нобелове награде а да мало ко у њој данас види ону моћ коју је имала од Балзака до Мопасана и од Пруста до Бекета. То ни Клод Симон, ни Ле Клезио, ни Патрик Мондино, ни Ани Ерно нису досегли. Симон и Ерно су, међутим, доносили неке промене. Треба досегнути најбоље у најбољем, или писати тако да се осети снага промене. Парипурна или паринама, а у књижевности је могуће и обоје, без обзира на однос ова два принципа од Шопенхауера до Бергсона.
Једна промена се, међутим, за ових годину дана осетила. Променила се клима која окружује рад жирија. Сада је свима савршено јасно да у одлучивању о награди никакву улогу не игра ко је како и колико политички ангажован, нема ништа посвећено партијама, а та реч није из санскрита, или санскрта, како нас сада поучавају да треба рећи. И свима је јасно да нико ни у знатижељној ни у злурадој чаршији не може да погоди исход читања пре него што буду прочитана сама дела. Утолико је чудније када понеки бивши члан/чланица жирија учтиво али непринципијелно негодује због те промене и сам/сама себи квари лепу репутацију. Књижевност не може у свакој души да надјача политику, али је много вреднија од ње и неупоредиво дуже траје. Зато ништа не вреди партијама.
Не појаве се сваке године, ни сваке деценије, дела каква су “Проклета авлија”, ”Прољећа Ивана Галеба” и “Друга књига Сеоба”. Ниједно од ових ненаграђених ремек-дела српске књижевности није имало никакве везе са политичким животом, имали су они којима су награде тада додељиване. Не зависи од жирија какве ће књиге бити објављене у једној години, зависи само по ком ће критеријуму награде додељивати. Овај жири зато чита и не ослушкује ни шапат чаршије ни незадовољне пријатеље“, наглашава Александар Јерков.
Извор: НИН
