Piše: Vladimir Petrović
„Da je kasnije bilo odgovarajuće uloge ja bih još itekako igrala. Ali da bih igrala bilo šta, to nisam želela“, rekla je Ita Rina u intervjuu sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd (objavljen u knjizi Glasom pisana istorija), koji je dala nekoliko meseci pred smrt 1979. godine, o tome zašto je prekinula kratkotrajnu i blistavu glumačku karijeru čiji je vrhunac bio film Erotikon iz 1929. godine.
Da li je to zaista bilo tako i dalje predstavlja zagonetku. Jedna od najslavnijih evropskih glumica između dva svetska rata – što se tiče Jugoslavije sasvim sigurno najpoznatija – povukla se iz kinematografskog sveta na vrhuncu karijere. Dok su jedni njeno povlačenje tumačili nesnalaženjem u novoj epohi zvučnog filma, drugi su je obrazlagali atmosferom u Nemačkoj (gde je snimala filmove) u vreme uspona nacizma, koja se Iti Rini nimalo nije dopadala pa je zbog toga svojevoljno napustila filmsku industriju.
S treće strane stoji priča o njenoj želji da napusti nestalni filmski svet udajom za srpskog inženjera, koji je od nje zahtevao da izabere između holivudske slave i porodičnog života, a Ita Rina je odabrala ovo drugo.
Ironično, njeno ime je danas više ostalo upamćeno po čestim „pojavljivanjima“ u ukrštenim rečima nego po filmskim ulogama. („Naša poznata glumica Ita…“ 4 slova.)
Odrastanje u Divači
Ita Rina je rođena 1907. godine u gradiću Divači, nedaleko od Trsta, u porodici Marije i Jozefa Kravanja. Na krštenju je dobila ime Italina Lida, ali su je svi zvali skraćeno Ita ili Ida. Nekadašnje seoce na kraškoj visoravni, većinski naseljeno Slovencima, doživelo je veliku transformaciju sredinom 19. veka izgradnjom železničke pruge od Beča do Trsta, postavši čvorište u kome su se odvajali vozovi za Rijeku, Trst, Pulu i Veneciju. Među ljudima zaposlenim na železnici u Divači bio je i Itin otac Jozef.
Ita je imala bezbrižno detinjstvo, kako je kasnije govorila. Bila je pasionirana ljubiteljka klikera koje je igrala s dečacima, pa je dobila nadimak „Devojčica s klikerima“, koji će je i kasnije pratiti. Tako je nazvan i dokumentarac Deklica s frnikulami Silvana Furlana, koji je o njoj snimljen 1997. godine.
S početkom Prvog svetskog rata Divača se našla na liniji fronta, a porodica se preselila u Ljubljanu, gde je njen otac dobio premeštenje.
Ita u Ljubljani kreće u školu, potom u gimnaziju, ali joj škola baš i ne ide – u Ženskoj gimnaziji ponavljala je treći razred. Ali zato redovno odlazi u pozorišta i bioskope i interesuje se za svet glume. U podrumu porodične kuće za vršnjake u komšiluku priređuje sopstvene pozorišne predstave, za koje obezbeđuje kostime i scenografiju.
Nesuđena mis Jugoslavije
Itino interesovanje za glumu, pozorište i film njena majka nije podržavala, a kada je nakon iznenadne očeve smrti 1926. godine porodica ostala bez redovnih prihoda, Ita se zapošljava kao službenica u jednoj ljubljanskoj banci.
Ali, poput mnogih devojaka, ona je i dalje maštala o tome da postane glumica ili balerina, a za to je osim prirodnog talenta, kako je napisao Saša Erdeljanović, posedovala i nešto zbog čega su joj njene vršnjakinje zavidele – neobičnu, sanjalačku lepotu.
A onda je došao preokret. U ljubljanskom novinama izašao poziv za „takmičenje u lepoti“ koji je organizovala američka filmska distributerska kuća Fanamet. Pobednici na ovom „Konkursu sa filmsku zvezdu“, kako su mediji najavljivali, sledio je angažman u filmskoj industriji i učešće na takmičenju za mis Evrope koje je trebalo da se održi u Beču. Itu su za takmičenje prijavili prijatelji, poslavši njene fotografije.
Na konkurs se javilo preko 1.000 devojaka, a posle stroge selekcije među sedam najlepših Jugoslovenki uvrštena je i Ita. Sledilo je finale u Zagrebu na kome su izabranice trebalo da se lično pojave. Slava je došla preko noći.
„Tada je kod moje majke došla cela delegacija novinara, slikara, poznanika…“, pričala je Ita kasnije. „Ubeđivali su je da me pusti da odem u Zagreb. Obećali su joj i da ću se vratiti, jer je tamo trebalo da idem samo da dokažem da zaista postojim i da moje fotografije nisu izmišljene.“
Komentarišući izgled izabranica uoči finala, jedni su bili oduševljeni lepotom devojke iz Ljubljane po imenu Ida Kravanja, ali drugi, među kojima i reporter Vremena, smatrali su da Iti više odgovara uloga majke i domaćice nego filmske zvezde.
Na kraju, Ita je na majčin pritisak otkazala učešće u finalu održanom u zagrebačkom hotelu „Esplanada“. Za najlepšu Jugoslovenku izabrana je Štefica Vidačić iz Zagreba, drugu nagrada je osvojila Nada Pogačnik iz Ljubljane, a treću Danica Živanović iz Beograda.
Štefica Vidačić je sledeće godine u Berlinu pobedila na izboru za mis Evrope, odigrala nekoliko uloga na filmu, ali bez većeg uspeha. Itin put je bio drugačiji.
Bekstvo u Berlin
Iako se Ita nije pojavila u finalu izbora za mis Jugoslavije, Alfred Miler, vlasnik zagrebačkog bioskopa „Balkan Palas“ prosledio je njene fotografije berlinskom filmskom producentu Peteru Ostermajeru, smatrajući da od nje ipak može ispasti filmska zvezda. Nije pogrešio. Ubrzo su iz Berlina stigle ponude za probno snimanje.
Majka je bila užasnuta, ali Itina volja je bila jača. Uz podršku porodičnih prijatelja ukrcala se na voz za Berlin, slagavši majku da putuje u Korušku. Kasnije je govorila da joj je to bio najstrašniji trenutak u životu i da se zbog njega kajala jer joj majka nikada nije oprostila ovu „izdaju“.
Ali mesta za grižu savesti u tom trenutku nije bilo. U Berlinu su je sačekali predstavnici filmske kuće „Ostermajer“. Probno snimanje je opisala ovako: „Osvetlili su me reflektorima. Kamere su počele da zuje… Neki potpuni stranci piljili su u mene, došaptavajući se. Govorili su mi da vrištim, da se smejem, da mašem, da plačem. Mislim da sam najprirodnije izgledala u scenama u kojima sam plakala. Bilo je dovoljno samo da pomislim koliko sam daleko od kuće i kako sam obmanula majku…“
Primljena je. U narednim nedeljama Ita je usavršavala nemački jezik i ubrzano pohađala časove glume, jahanja, plesa… A onda je, svega tri meseca nakon bega iz Ljubljane, stigla i prva uloga.
Šta to deca kriju od roditelja
Ita Rina je debitovala na filmu juna 1927. malom ulogom u ostvarenju Šta to deca kriju od roditelja (Was die Kinder ihren Eltern verschweigen) reditelja Franca Ostena. Naslov filma je bio simboličan, uzimajući u obzir način na koji je do uloge došla.
Samo snimanje je za Itu bilo traumatično, kako se kasnije prisećala:
„’Ne znaš da hodaš’, vikao je režiser. Svu svoju snagu usmerila sam na što graciozniji hod, dok sam u sebi mislila: ‘Kako je moguće da ja, koja sam se tri puta popela na Triglav, odjednom nisam u stanju da hodam. Moram da priznam da su ti prvi koraci u filmu bili teži od bilo kog opasnog planinarenja.“
Prilika za prvu veću ulogu došla je ubrzo. Uslov produkcijske kuće „Kulturfilm“ bio je da promeni ime. Ovako se sećala tog trenutka:
„Na krštenju sam, po starom rimokatoličkom običaju, dobila dva imena. Zvala sam se Italina Lida. Kasnije su filmski reditelji tražili da promenim ime i ja sam svoje ime Italina rastavila, a umesto l mislila sam da će biti bolje da stoji zvučno r.“
Prva uloga koju je Ida Kravanja odigrala pod imenom Ita Rina bila je uloga francuske plesačice u filmu Dvoje pod nebeskim svodom (Zwei unterm Himmelszelt), za čim će uslediti nove ponude. U prve dve godine u Berlinu će snimiti ukupno šest filmova u kojima će tumačiti sporedne uloge. U naslovu Evine ćerke (Evas Töchter, 1928) igraće zajedno sa mis Jugoslavije i Evrope Šteficom Vidačić koja je nastupila pod filmskim imenom Štefi Vida.
Njena karijera polako ide uzlaznim putem, a naročito skreće pažnju na sebe većom sporednom ulogom u filmu Poslednja večera (Das letzte Souper) Marija Bonara.
Počinje da živi u berlinskom otmenom kraju Šarlotenburg, učestvuje u kulturnim događajima nemačke prestonice i odlazi na prijeme u jugoslovensku ambasadu, a u kafeu „Kenig“ na Unter der Lindenu upoznaje ce i stupa u vezu sa Miodragom Đorđevićem, studentom na berlinskoj Politehnici.
Erotikon
Produkcije joj nude nove uloge, ali ona želi da se otrgne iz šablona filmske lepotice u koji su je ukalupili. Odbija ulogu u filmu Viktora Turžanskog Volga, Volga o ruskom kozaku Stenjki Razinu, ali prihvata ponudu od strane tada manje poznatog čehoslovačkog reditelja Gustava Mahatija za glavnu rolu u filmu Erotikon.
Ovako to sama opisuje:
„U filmu Volga, Volga jeste bila glavna uloga, jeste lepa žena, ali to je uloga koja ništa ne daje… Za ulogu u Erotikonu sam osetila nešto, što se kaže, ili dža ili bu, ili jesi ili nisi. Ja sam onda potpisala ugovor za taj film, na iznenađenje Ostermajera i Turžanskog, iako sam kod njih bila angažovana. Čak nisam imala pravo na to. A toliko je to bilo jako u meni, da igram u Erotikonu, da sam zbilja osetila da ili ću se sa ovom ulogom probiti, ili ću sa ulogom kod Turžanskog još godinama tumarati, igraću i dalje kao lepa žena, i ništa dalje. Osećala sam da takvu odluku moram da donesem.“
Odluka jeste bila rizična, kako zbog odlaska iz sigurne producentske kuće, tako i zbog potke filma, ali se, ispostaviće se, itekako isplatila.
Kao što se i očekivalo, film je izazvao senzaciju. Priča o oslobođenoj seksualnosti žene koja zbog ljubavi i strasti napušta naizgled skladan brak, ražestila je puritance.
Iako iz današnjeg ugla film deluje prilično benigno, fokus na Itinu senzualnost, prizori njenih facijalnih ekspresija i obnaženih delova tela u krupnom planu, bili su do tada neviđeni na velikom platnu. Gotovo jednoglasno mišljenje kritike bilo je da je uspeh filma pre svega ležao u Itinoj glumi.
„Mahati me je sigurnom rukom vodio kroz različita psihološka stanja u filmu. Volela sam i prezirala, čeznula i mrzela, bila sam srećna i tužna, bila sam dama i jednostavna devojka…“, govorila je Ita o iskustvu rada na ovom filmu.
Erotikon nije izbegao cenzorske makaze (pred premijeru filma u Pragu cenzura je zabranila nekoliko scena), a nakon početnog uspeha filma pokrenuta je kampanja za njegovu zabranu. Kampanja je naročito burna bila u Francuskoj, gde je opat Betlem, uticajan francuski sveštenik tog doba, napisao:
„Prvo leže jedno pored drugog, a zatim jedno na drugome… Tačno je da im prekrivač sakriva figure, ali svakako im ne sakriva pokrete… Lice svakog protagoniste prikazuje se posebno i u krupnom planu, naročito Itino lice, i u njemu gledalac bez sumnje prepoznaje uzbuđenje, zatim izraz strepnje pomešane sa čežnjom, pa bol i na kraju… Crvenim dok opisujem ove prizore.“
Publika nije crvenela već je nahrupila u bioskope. Od premijere u Pragu 1929, film je prikazan u gotovo svim evropskim zemljama, uključujući i Jugoslaviju. Premijerama u Beogradu i Ljubljani prisustvovala je i Ita Rina. Stotine obožavalaca su filmsku zvezdu sačekale na beogradskoj železničkoj stanici i otpratile je do hotela. Doček Ite Rine je upoređivan sa kraljevskim, a Erotikon je u istoriji kinematografije ostao upamćen kao jedan od pionira erotskog filma.
„Ili Holivud ili ja“
Kraj 1929. godine je obeležila saradnja sa češkim rediteljem Karelom Antonom na filmu kod nas prevedenom kao Obešenica (Tonka Šibenice), ekranizaciji dela Egona Ervina Kiša. Uloga prostitutke koja pristaje da ispuni želju osuđenika na smrt i da provede noć s njim pre egzekucije još više je učvrstila njenu slavu. Iako su dijalozi za ovaj film naknadno snimljeni i nakalemljeni na nemi film, on se danas smatra prvim češkim zvučnim filmom.
Od filmske lepotice postala je karakterna glumica, kako je pisala tadašnja evropska kritika.
Novi uspesi su krunisani ugovorom sa berlinskom producentskom kućom „Merkur“ po kom je dobila glavne uloge u četiri filma godišnje i honorar od 15.000 nemačkih maraka mesečno (u današnjoj vrednosti preko 50.000 evra mesečno). Poređenja radi, mesečna plata visokokvalifikovanog radnika u Berlinu tada je iznosila oko 200 maraka.
Godine 1930. snima čak šest fimova, među kojima su Valenina svadba, Kralj valcera i Valovi strasti. Iako ova ostvarenja nisu doživela ni približnu slavu Erotikona, bila su komercijalno uspešna, a Ita je njima učvrstila status velike glumačke zvezde. A onda dolazi do preokreta. Ita Rina ne snima ništa tri godine, a onda polako nestaje sa filmske scene.
Po jednima je uzrok gašenja njene karijere bio dolazak zvučnog filma, što se desilo mnogim zvezdama nemog filma. Ita Rina je nemački govorila sa jakim akcentom, kao i srpski uostalom, ali u nekoliko ton-filmova u kojima je igrala i koji su imali komercijalni uspeh, to joj davalo šarm egzotičnog i drugačijeg, kako su pisale tadašnje novine.
I sama je bila skeptična u vezi zvučnog filma. „Ja ne volim taj govoreći, ili bolje reći brbljivi film. On kvari umetnost i ja verujem da će on morati iščeznuti“, rekla je u intervjuu beogradskoj „Pravdi“ novembra 1931. godine.
Ipak, njeno postepeno povlačenje iz sveta filmske industrije na vrhuncu slave i nakon samo četiri godine aktivne glumačke karijere bilo je prevashodno lična odluka.
Naime, 1931. Miodrag Đorđević, njen verenik, završio je studije u Berlinu i odlučio je da se vrati u Jugoslaviju. Baš u tom trenutku Ita je dobila ponudu da pređe u Holivud, ali verenik joj je postavio ultimatum: „Ili Holivud ili ja.“
I Ita Rina je izabrala njega. I ne samo to. Kako bi mogla da sklopi crkveni brak, početkom 1931. godine u ruskoj crkvi u Berlinu prešla je u pravoslavlje. U jednom intervjuu to je ovako opisala:
„Htela sam da se zovem Ljubica, ali ruski pop nije dozvoljavao to ime. Predlagao mi je da ime bude po ruski – Ljubov. Kad nisam mogla Ljubica, nisam htela ni Ljubov. Na kraju… dobila sam ime Tamara. Ali, u tom trenutku za mene nije bilo važno ime. Znala sam da ću do kraja života biti Ita Rina.“
Evropska zvezda u Beogradu
Prelazak Ite Rine, sada Tamare Đorđević, u Beograd bio je prava senzacija. Venčanju nje i Miodraga u aprilu 1931. godine prisustvovale su stotine radoznalaca, koji su opsedali Vaznesenjsku crkvu želeći da vide slavnu glumicu.
Miodragovi roditelji, pogotovo njegov otac Milan koji je bio zaposlen u Ministarstvu pošta Kraljevine Jugoslavije, bili su skeptični zbog sinovljevog izbora i Itine profesije i popularnosti, ali su se i oni i Beograd vremenom navikli na prisustvo donedavne evropske filmske zvezde.
Ita je u nekoliko navrata pokušala da pomiri porodični život i profesionalnu karijeru, i to tako što bi strane filmske produkcije dovela u Jugoslaviju. Tome je pogodovala i odluka države da razvije filmsku industriju.
Kako beleži Aleksandar Saša Erdeljanović, Ita Rina je tumačila glavne role u tri koprodukciona filma (dva sa nemačkim, a jedan sa češkim partnerima) koji su, osim čisto umetničkih pobuda, imali za cilj promociju Kraljevine Jugoslavije i njenih prirodnih i turističkih bogatstava, naročito Jadrana i Crne Gore. „Značajno je da su joj u sva tri filma partneri bili glumci jugoslovenskog porekla – Slovenac Hinko Nučić u Fantomu Durmitora Hansa Natgea iz 1932. godine, Hrvat Zvonimir Rogoz u filmu A život teče dalje Karla Junghansa i F.V.Kramera iz 1935. godine i Srbin Svetislav-Ivan Petrović u Princezi korala Viktora Jansona iz 1937. godine. Najslavniji među njima, Ivan Petrović, bio joj je partner i u njenom poslednjem filmu snimljenom pred izbijanje Drugog svetskog rata Trgovci devojkama (Centrala Rio), Eriha Engelsa iz 1939. godine, posle koga se definitivno vratila u otadžbinu.“
„Fantom Durmitora, dabome, bio je mala koprodukcija, naši su davali usluge“, pričala je za Radio Beograd. „Stalno sam se borila s tim da kod nas nešto ozbiljno snimamo. I Hipotekarna banka se uključila. Onda dolazi film A život teče dalje, to je bio češki film, opet sa našim uslugama. Zatim Princeza korala… Da nije došlo do Drugog svetskog rata, verujem da bismo kod nas stvorili ozbiljnu produkciju. Snimala sam baš pred rat. Ja sam zbilja težila da kod nas nešto stvorimo.“
Iako su ovi filmovi bili ambiciozno zamišljeni, jedinu značajniju evropsku recepciju imao je film A život teče dalje, premijerno prikazan na festivalu u Veneciji, ali je i ovo ostvarenje kasnije palo u zaborav.
Kako bi se privukle mlade i lepe glumice za rad na filmu, Ita Rina je u Beogradu organizovala i izbor za mis Jugoslavije. Pored nje, u žiriju je bio i Branislav Nušić, o čemu je ostao zabeležen snimak koji se danas čuva u Jugoslovenskoj kinoteci. Ita je nudila Nušiću da napiše scenario za film sa jugoslovenskom tematikom, ali od toga nije bila ništa.
Često je učestvovala u humanitarnim aktivnostima o kojima su novine opsežno pisale. Njena dobrotvorna predstava namenjena izgradnji Dečijeg sanatorijuma u Sremskoj Kamenici koju je premijerno odigrala na Belom dvoru prvog dana Božića 1936, u prisustvu kraljice Marije i njenih sinova, a zatim i na sceni Narodnog pozorišta, izazvala je veliko interesovanje. Godine 1939. godine prijavila se na kurs Crvenog krsta za bolničarku i volontirala u beogradskim bolnicama. Tadašnje Vreme ju je nazvalo „najlepša sanitetkinja Beograda“.
Bila je i uzor mnogim ženama tog vremena. Od siromašne devojke postala je svetski poznato glumačko ime i nezavisna žena koja se Beogradom vozila u sopstvenom automobilu, redovno posećivala hipodrom i društvene događaje, o čemu su novine redovno izveštavale.
Poslednja uloga u Berlinu i okupacija
Godine 1939. prihvatila je ulogu u filmu Centrala Rio i vratila se privremeno u Berlin. Ali problem je bio u tome što to nije bio onaj Berlin od pre deset godina u kome je bila zvezda. Snimanje je započela u junu 1939, u vreme grozničavih priprema za početak rata. Atmosfera je bila prilično napeta, svedočila je kasnije, pogotovo za nju koja je bila nearijevskog porekla. Itina ćerka Tijana Đorđević je u jednom intervjuu ispričala da je njenoj majci ambasador u Berlinu Ivo Andrić savetovao da se spakuje i što pre napusti Nemačku. Odmah nakon završenog snimanja, u julu 1939. vratila se u Jugoslaviju.
Za nešto više od mesec dana počeo je Drugi svetski rat.
O filmu više nije bilo ni reči. Ita 1940. godine rađa sina Milana, a onda rat stiže i u Jugoslaviju. Porodica se pocle šestoaprilskog bombardovanja Beograda seli u Vrnjačku Banju, gde, s manjim prekidima, živi do kraja rata.
„Za vreme rata živeli smo teško…“, prepričavala je ćerka Tijana, rođena 1943, porodične uspomene iz rata. „Majka je nosila džakove brašna na leđima, prodavala prstenje i nakit budzašto, da bi nas prehranila. Čak je i oca izvukla iz zatvora na Banjici, gde je završio zato što je u kafani rekao da će Hitler proći kao Napoleon u Rusiji.“
Po završetku rata, Ita Rina se stavila na raspolaganje novim vlastima. Njen nesumnjivi antifašizam i jugoslovensko opredeljenje koje je zadržala do kraja života, otškrinula su joj vrata novog sveta.
Ušla je u pregovore za ulogu u jednom od prvih posleratnih filmova U gorama Jugoslavije, ali od toga nije bilo ništa, kao ni od uloge u filmu Žorža Skrigina o streljanju u Kragujevcu čije snimanje je prekinuto usled razmimoilaženja Skrigina i produkcije.
Godine 1948. dobila je mesto savetnice u novoosnovanom Avala filmu. Njen glavni zadatak bio je uspostavljanje kontakata sa inostranim producentima i rad sa neiskusnim režiserima. To je dovelo i do trzavica, pa su joj u Avala filmu 1951. zapretili otpuštanjem, nakon čega ona piše pismo Titu, u kome se, pored ostalog, žali na potcenjivački odnos prema njoj i kaže: „Nisam upropastila nijedan film svojim radom, u nekoliko slučajeva sam čak i spasila gori film svojim trudom i glumom. Niko se nije setio da me pozove da učestvujem u nekom filmu, iako su znali da sam jedina filmska glumica u Jugoslaviji.“
Žalba je usvojena, ona ostaje u Avala filmu, a zatim odlazi na mesto savetnice za korprodukcije u tek osnovanom Lovćen filmu.
Na velikom platnu se pojavila samo još jednom, u epizodnoj ulozi u naučnofantastičnom filmu Veljka Bulajića Rat iz 1960. godine (na engleskom distribuiran kao Atomic War Bride), anticipaciji nadolazeće nuklearne apokalipse i atomskog rata prema scenariju Čezarea Zavatinija.
Tih godina je odlučila da je došlo vreme za penziju. Pošto je čitav život patila od astme, s mužem je kupila kuću na moru, u Budvi, gde je živela naredne dve decenije.
U sećanjima ćerke Tijane njihov porodični život ipak nije bio dosadan. Kako se Itin sin preselio u Nemačku, porodica je često putovala tamo, a tokom tih poseta Ita se viđala sa predratnim kolegama.
Poslednje godine života provela je negujući muža Miodraga, obolelog od skleroze. Preminula je u maju 1979. godine, nedugo po katastrofalnom zemljotresu u Crnoj Gori. Sahranjena je u muževljevoj porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, nedaleko od grobnog mesta Bore Stankovića.
Na spomeniku joj stoji upisano i umetničko i porodično prezime – Rina i Đorđević.
Zaborav i sećanje
Kako je vreme prolazilo, ime Ite Rine sve više je tonulo u zaborav (izuzev u ukrštenicama), a mediji su se tek sporadično sećali glumice koja je važila za jednu od najvećih nada predratne evropske kinematografije. Tek krajem 20. veka, kada je došlo do revalorizacije prvih decenija kinematografije, u kojima je film Erotikon ocenjen kao prevratničko ostvarenje, i Ita Rina je počela da se pominje kao ikonična figura nemog filma.
Krajem devedesetih ponovo je otkrivena i „na ovim prostorima“. U Sloveniji je organizovan niz izložbi, snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, a Ljiljana Lazič je napisala biografsku knjigu Ita Rina, prva slovenska filmska zvezda. Po njenom imenu nazvana je nagrada za životno delo koju dodeljuje slovenačko udruženje glumaca, a sećanje na nju čuva i Muzej slovenačkih filmskih glumaca u Divači, u kome se nalazi i spomen-soba o njenom životu i radu.
Što se tiče Srbije, čuvanju sećanja na Itu najviše je doprinela Jugoslovenska kinoteka, odnosno Radoslav Zelenović i Aleksandar Saša Erdeljanović koji su organizovali retrospektive njenih filmova. Povodom stogodišnjice rođenja 2007. je prikazan film Sećate li se Ita Rine Ilje Slanog, Miroslava Simonovića i Pege Popovića, a nedavno je na Radio-televiziji Srbije emitovan i kratkometražni dokumentarni film Vladimira Šojata o njenom životu pod nazivom Ita Rina, diva iz Divače. Zanimljivo, alternativni rok bend VIS Ita Rina iz Kovina, nastao pre koju godinu, dobio je ime po ovoj glumici.
Ipak, i u slovenačkoj i u našoj široj javnosti i dalje je najpoznatija po ulozi u ukrštenim rečima: „Ime naše glumice Rine…“ (tri slova).
Izvor: RTS OKO
