Пише: Елис Бекташ
3. Корпус АРБиХ, формиран на подручју Окружног штаба Територијалне одбране Зеница 1. 12. 1992. године, састојао се од оперативних група (ОГ „Босанска крајина“, ОГ „7-југ“, ОГ „Лашва“, ОГ „Босна“ и ОГ „Запад“) бригадног састава, које су касније реорганизоване у дивизије (33. див, 35. див и 37. див), а у саставу корпуса биле су и сљедеће самосталне јединице на директној вези команди корпуса: 3. бВП (батаљон војне полиције), 3. СДб (самостални диверзантски батаљон), 3. лард ПВО (лаки артиљеријско-ракетни дивизион ПВО), 3. мап (мјешовити артиљеријски пук), 3. тч (тенковска чета), 3. ИДч (извиђачко-диверзантска чета), 3. бВ (батаљон везе), 3. логистичка база, четири самостална маневарска пјешадијска батаљона, те самосталне бригаде: 303. Вббр (витешка брдска бригада), 314. Смтбр (славна моторизована бригада) и 7.ВМббр (витешка муслиманска брдска бригада), као и одред „Ел Муџахид“, који у организацијско-формацијски састав корпуса формално улази тек након што је за команданта корпуса постављен бригадир Сакиб Махмуљин, интимус Алије Изетбеговића . Све бригаде и дивизије у свом саставу су имале вод, односно чету војне полиције са надлежношћу за дјеловање искључиво у зони одговорности јединице у чијем се саставу јединица војне полиције налазила.
Логор за српске и хрватске цивиле и ратне заробљенике смјештен у згради Музичке школе у Зеници формиран је по наређењу команданта 7. ВМббр и за његово функционисање била је надлежна чета војне полиције те бригаде, под стручним руковођењем органа СВБ (службе војне безбједности) бригаде, на чијем челу се налазио Несиб Талић.
3. бВП са тим логором, као ни са другим злочинима на подручју града Зенице, али и у читавој зони одговорности 3. Корпуса, није имао апсолутно никакве везе, штавише, команда батаљона у више наврата је извјештавала команду 3. Корпуса о кршењу закона ратовања и о ратним злочинима и злочинима против цивилног становништва који су се дешавали у тој установи, али команда корпуса никада, упркос вишекратним захтјевима из батаљона војне полиције, није предузела никакву акцију на расформирању тог логора и привођењу одговорних за почињене злочине.
Поред команде корпуса, са постојањем логора био је упознат и ЦСБ (центар служби безбједности) Зеница, на чијем челу се налазио Шефик Џаферовић, који такође никада није нашао за сходно да ангажује полицијске снаге на расформирању незаконитог логора смјештеног у најужем градском центру и удаљеног непуних 200 метара од његове канцеларије.
7. ВМббр била је својеврсна преторијанска гарда ратног предсједника предсједништва РБиХ и врховног команданта ОС РБиХ Алије Изетбеговића, који је одржавао веома присне личне контакте са старјешинским кадром те бригаде и који је приликом сваког доласка у Зеницу редовно посјећивао ту јединицу, бивао смјештен у њеним објектима и користио се њеним услугама обезбјеђења.
Из напријед наведеног слиједи да је за формирање и дјеловање незаконитог логора у Музичкој школи у Зеници одговорна искључиво 7. ВМббр која је функционисала кроз паралелни ланац командовања, односно која је само формално била потчињена команди 3. Корпуса, али је у пракси дјеловала под изравним патронатом Алије Изетбеговића и његових политичких интимуса. Из тога се сам од себе намеће закључак да је бошњачка политичка риба, као и остале политичке рибе Југославије, смрдила од главе а не од репа.
Оптужница коју је Тужилаштво БиХ подигло против четворице старјешина 7.ВМббр због ратног злочина против цивилног становништва у Музичкој школи у Зеници срамно је закашњела и представља увреду здравог разума, јер по тој оптужници испада да су нижерангирани официричићи једне бригаде могли на своју руку да реквирирају школу у самом центру града и организују логор са свим његовим функцијама (администрација, обезбјеђење, снабдијевање…), без знања и сагласности надређених.
О правди ће се моћи говорити тек уколико ток суђења недвосмислено укаже на спрегу непосредних извршилаца са врховима војне и политичке власти и уколико у пресуди, као суодговорни за злочине у Музичкој школи, буду наведени и команданти и емири, односно политички комесари 7. ВМббр, скупа са својим идеолошким патроном, Алијом Изетбеговићем, те уколико суђење отвори питање срамотне и недопустиве пасивности начелника ЦСБ Зеница Шефика Џаферовића, који је сматрао да је сасвим прихватљиво да трпи постојање логора за цивиле на пар минута хода од своје канцеларије.
Злочини почињени током рата у Босни и Херцеговини јесу се разликовали квантитативно, али квалитативно између њих није постојала никаква разлика и зато је процес поводом ратног злочина у Музичкој школи у Зеници можда и посљедња прилика да се разбије схизофрени страх од изједначавања, односно да се схвати да само изједначавање злочина може водити ка подношљивој будућности.
