Пише: Јарослав Пецник
Из низа његових уистину бриљантних комада у којима све пршти од савршено промишљених реченица, провокативних дијалога, металингвистичких каламбура (називају га мађионичарем језика), разигране сатире, а свеколика је трагедија наших живота фасцинантно “упакирана” у наизглед лепршави забавни контекст, немогуће издвојити најбоље, јер сва су му дјела једноставно савршена, “најбоља”
Недавно (29. студеног, ове 2025. године), у свом дому у Дорсету преминуо је Том Стопард (85 година), великан свјетске литературе, који се својим богатим, прије свега драмским опусом наметнуо не само као један од најизвођенијих казалишних аутора наше епохе, већ и као непријепорна интелектуална икона британске културе друге половице минулог и почетка 21. стољећа. Своједобно, 2008. године Daily Telegraph га је сврстао на 11. мјесто љествице најутјецајнијих личности у повијести британске културе. Успоређивали су га чак и с Wиллиамом Схакеспеареом, јер слично дјелима енглеског и свјетског класика драмске литературе и Стоппардови казалишни радови уживају широку популарност и извођени су на свим свјетски најважнијим позорницама од “West End-a” до “Бродвеја”. Неуморан радник, уз казалиште писао је за радио, телевизију, филм, преводио је с руског, пољског, чешког и њемачког (Чехова, Мрожека, Хавела, Нестроyа, Сцхнитзлера итд.), а за филм Rosencrantz и Guildenstern, сниман у Југославији (у насловним улогама Тим Рот и Геру Олдмен), који је на темељу властитог сценарија сам и режирао, 1990. године у Венецији освојио је Златног лава. Ангажирани интелектуалац, провокативан писац и знатижељан човјек жедан нових спознаја успијевао је у ономе о чему су други аутори могли само сањати. Наиме, опсједнут повијешћу и питањима идентитета, критички виртуозно артикулирајући најсложеније филозофске проблеме, уз обвезну дозу типично енглеског хумора (у којем су иронија, сарказам и благи цинизам неизоставни), успијевао је на забаван и разумљив начин широком аудиторију изложити своје идеје, а да оне при тому ни најмање не изгубе на озбиљности и релевантности.
“Како сам постао жидов”
Његова дјела нису резултирала само високим умјетничким дометима, већ су готова сва поста(ја)ла и комерцијалним успјешницама, што је с једне стране Стопарда учинило материјално осигураном, чак богатом особом, а с друге неовисним човјеком, слободним интелектуалцем који се без икаквих обвеза према било коме могао друштвено ангажирати, политички су-дјеловати и борити се за оне идеале у које је вјеровао: људска права, слободу и достојанство сваке личности, посебице у “заробљеним” тоталитарним друштвима.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Али, за разлику од многих, није оста(ја)о само на ријечима, већ се седамдесетих и осамдесетих година (преко “Amnesty International-a”) активно укључио изравно пружајући материјалну и сваку ину помоћ средњоисточно еуропским дисидентима. А након што је посјетио СССР (и сусрео се са дисидентима Виктором Фајнбергом и Владимиром Буковским) и Чехословачку (склопио искрено пријатељство са Вацлавом Хавелом), посебице се залагао за помоћ дисидентима у Украјини, а највише онима у Чехословачкој, будући се и сам, као Tomáš Sträussler родио у тој земљи (3. српња, 1937. у Злину), гдје му је отац Еуген радио као лијечник у гласовитој творници обуће “Бата”, а мајка Марта Бек (обоје Жидови) као медицинска сестра. Интересантно је напоменути како Стопард дуго времена није знао да је Жидов. Мајка је практички све до своје смрти (1996) пред својим синовима (Том је имао старијег брата Петера) скривала тај дио обитељске повијести, не желећи своју дјецу “оптерећивати” болним и трагичним насљеђем, јер су родитељи и шира родбина и с очеве и мајчине стране били побијени у нацистичким логорима смрти, у Терезину и Аушвицу. Недуго потом (1999) Стопард је објавио свој славни есеј “Како сам постао Жидов”, у којем је описао шок који је доживио када је сазнао за своје поријекло и одлуку да га темељито (и књижевно) истражи.
Схвативши да ће нацисти заузети и раскомадати Чехословачку и да ће као Жидови свршити у конц-логору, Еуген је с обитељи у травњу 1939. напустио Злин и уз помоћ свог послодавца пребацио се у Сингапур, гдје је творница “Бата” имала своју подружницу. Али ипак није успио побјећи од рата. Наиме, када су Јапанци напали Сингапур, обитељи британских војника и запосленика биле су 1942. евакуиране у Индију (Бомбај), па тако и Марта с дјецом. Убрзо потом Еуген је, након рањавања тијеком борби, уочи пада Сингапура с осталим рањеницима пребачен на транспортни брод који су Јапанци тијеком пловидбе према Индонезији торпедирали. Стопардов отац није преживио. Марта се с дјецом пребацила у у Дарјелинг, у подножје индијских Хималаја, гдје је почела водити једну од “Батиних” трговина и ту је упознала британског часника Кенета Стопарда, за којег се у Калкути 1945. и удала. Свршетком рата обитељ се вратила у Енглеску, смјестила на породично имање у Нотингему, а Кенет је усвојио дјецу (Том је 1960. добио британско држављанство), дао им своје презиме и наставио их школовати. Том је похађао угледне и скупе колеџе (Долфин и касније Поклингтон Скул), али по свршетку средње школе није желио студирати, већ се 1954. запослио као новинар у Бристолу и почео пратити културу и писати казалишне критике (тада је и упознао славног Петера О´Тулиа, који му је касније много помагао у раду), а потом се и сам, након што се преселио у Лондон (1960), гдје је радио за часопис “Сцене”, посветио писању казалишних дјела.
Позориште
У то време настало је његово прво дјело Ход по води, које је 1963. адаптирано за телевизију, да би након пет година било упризорено и на казалишним даскама, али сада под називом Нека уђе слободан човјек. У међувремену Стопардова “егзистенцијалистичка комедија”, насловљена Rosencrantz и Guildensternсу мртви, у којој су у фокусу два споредна лика из Шекспирова Хамлета (праизведена 1966), побрала је на казалишном фестивалу у Единбургу огроман успјех и код критике и код гледатеља, У првих десет година драма је изведена на више од 250 позорница диљем свијета. Након тога, готово свако Стопардово дјело, у којима се доказао као (веле)мајстор дијалога, било је попраћено тријумфалним овацијама, а он, овјенчан свјетском славом, унисоно прихваћен као један од највећих драмских писаца нашег доба. У повијест је ушао и као “најмлађи драматичар” чије је дјело изведено у престижном National Theatre-у у Лондону. Убрзо је у оптицај казалишног (као и оxфордског) рјечника ушао и данас опћеприхваћени термин “стопардовски”, којим се означава маестрална (црно)хуморна језична игра у експликацији и(ли) истраживању комплексних онтолошких и других филозофских појмова, као и знанствених идеја и теорија. Из низа његових уистину бриљантних комада, у којима све пршти од савршено промишљених реченица, провокативних дијалога, металингвистичких каламбура (називају га мађионичарем језика), разигране сатире, а свеколика трагедија наших живота фасцинантно “упакирана” у наизглед лепршави забавни контекст, тешко је издвојити најбоље, јер сва су му дјела једноставно савршена, “најбоља”. И да, сва, или готова сва су својеврсна читанка повијести 20. стољећа, али ипак осврнуо бих се на она која су на мене, било да сам их гледао или читао, оставила најдубљи дојам. Наиме, Стопард у Чешкој ужива култни статус, његова су дјела већином преведена и суставно се играју у тамошњим театрима, а будући сам прилично дуго живио у Прагу, имао сам пригоду окористити се том повластицом. Наравно, играо се и у нас. Остала ми је незаборавна загребачка инсценација (у Театру &ТД, из 1971) Rosencrantza и Guildenstern-а, у режији Јошка Јуванчича, у којој су напросто бриљирали Раде Шербеџија и Ивица Видовић, ненадмашни у импровизацијама, па се знало догодити да у појединим представама напросто замјене ликове. Али из мени незнаних разлога временом је интерес за његове комаде у нас спласнуо, готово ишчезао.
Драма Скакачи (1972), “спој интелектуалне смјелости и дубоке осјећајности”, написана у форми трилера, говори о убојству и професору филозофије који покушава одгонетнути да ли је морал увјетован повијешћу или је пак апсолутни, Божји закон? У комаду Травестија (1974) бавио се неком врсто СФ конструкција, полазећи од чињенице да су тијеком Првог свјетског рата, у исто вријеме у Цириху боравили Лењин, Тристан Цара и Џејмс Џојс. Дјело Права ствар (1982) с елементима аутобиографије, посвећено је истраживању (не)могућности потпуне искрености у мушко-женским односима и указује на то какве све мучне посљедице произлазе из прељуба. Посебно мјесто у његовом опусу заузима драма Аркадија (1993) у којој се бавио теоријом каоса, хисториографијом и пејсажном архитектуром, гдје се појављују разни ликови, примјерице Исак Њутн и лорд Бајрон, а све се одиграва у типично енглеском, ладањском аристократском амбијенту у којем се главни протагонисти међусобно сукобљавају у расправама око распада и пропасти друштва и његових вриједности. У монументалној драмској трилогији Обала утопије (“Путовање”, “Бродолом” и “Спашавање”, из 2002) која укупно траје девет сати (премијерно изведена лондонском националном театру), Стопард је “уронио у поноре и таму наше повијести” како би “мапирао” усуд челних личности руске емиграције средином 19. стољећа. Четири године потом, изведена је (у “Royal Court-у”) драма Rock´n´Roll, чија се радња одвија у Чехословачкој и у којој размишља о тому како би се одвијао његов живот да се по свршетку Другог свјетског рата с мајком вратио у своју родну земљу. Пита се: би ли слиједио пут свога пријатеља Хавела?
Филмови, слава, жене
Стопард је тијеком списатељске каријере написао готово 50 казалишних представа и свака је на свој начин велика и значајна. Примјерице, сама идеја да у једночинки Rosencrantz и Guildenstern у фокус стави два споредна лика из Хамлета, док се радња Схакеспеарове трагедије (о)ставља у позадину, била је сама по себи превратничка, а таква је и његова посљедња велика, могу рећи без икаквог претјеривања, генијална драма Leopoldstadt (2020.) коју сам имао срећу гледати у Брну.
Наиме, кључна реченица из те једночинке гласи: “Постојао је тренутак негдје на почетку, када смо могли рећи не, али некако смо га пропустили”, након чега је за све било касно, управо најбоље описује и сукус Leopoldstadt-а, односно ауторово суочавање с Холокаустом кроз трагични усуд богате жидовске обитељи Мерз, у Бечу од 1899. до 1955. године. У том процесуалном контексту антисемитизма Аустро-Угарске и њезина распада, Хитлеровог Anschlusс-а, ратних страхота и нацистичког геноцида над Жидовима, распетљава се и судбина главних ликова ове згуснуте, мрачне приче, али у којој живот на концу ипак побјеђује. Leopoldstadt је меланколична, по много чему аутобиографска прича којом као да је ставио точку на своје упечатљиво дјело. И да, када говоримо о Стопардовим драмама, често се заборавља рећи једна важна ствар: иако је написао само један роман, Лорд Малаквист и господин Мун (1966), управо је у њему, како тврди Хермион Ли, садржана већина тема и идеја које ја касније развијао и обрађивао у свом разгранатом драмском репертоару.
Уз казалиште, Стопард се интензивно бавио и адаптацијама и писањем оригиналних сценарија за филмове. Године 1998. филм Заљубљени Шекспир освојио је седам “Оскара”, па тако и за сценариј којем су коаутори били Марц Норман и Том Стопард. Дакле, у својој импресивној каријери Стопард је уз “Оскара” и “Златног лава” освојио још пет награда “Тони” и три награде “Лоренс Оливие”, што до сада никоме није пошло за руком. На филму је сурађивао са најистакнутијим сценаристима и редатељима: Стивеном Спиелбергом (Царство сунца), Џорџом Лукасом (Ратови звијезда), Рајнером В. Фазбендером итд. А још 1985. сценариј за култни, дистопијски филм Бразил, који су уз Стопарда (на)писали и Тери Гилиам и Чарлс МекКеон, био је номиниран за “Оскара”, али награда их је тада мимоишла.
Духовит и шармантан, по много чему прави џентлмен, Стопард је уживао велику наклоност жена. Три пута се женио, у прва два брака добио је четири сина, али ни он није био равнодушан на женске чари, имао је бројне љубавнице, а јавности су познате његове дугогодишње бурне романсе са глумицама Фелисити Кендал и касније Сенид Кјузак, која се на концу вратила супругу, глумцу Џереми Ајронсу. Стопард је у неколико наврата био озбиљан кандидат за Нобелову награду, али чини се да се за политички “укус” шведских академика исувише нагињао либерално лијево, док то није сметало британској краљици (Елизабета II), која га је 1997. прогласила витезом, да би 2000. године добио престижни “Order of Merit”. Особно, од бројних респектабилних признања које је примио највише се поносио чињеницом да је под покровитељством Фондације Повеља 77 била 1983. године у Стокхолму установљена престижна награда која је носила његово име (“Цена Тома Стопарда”), која се додјељивала за “изнимно” есејистичко дјело чешким ауторима у егзилу, или онима којима је било забрањено јавно дјеловати у домовини, па су морали објављивати у самиздату, у оквиру такозване подземне дисидентске културе. И што рећи на крају, до поновити: Стопардово импресивно дјело моћна је и велика књижевна ода слободи, али и ода о могућностима њезина (гу)битка.
Извор: Време
