Пише: Бела Хамваш
1
Отприлике све до шестстоте године пре Христа људска историја је континуирано повезана; тада, за време од једног или два поколења, али свакако не више од три, време се мења. Доба које претходи шестстотој години и доба које је следило раздваја завеса која се може руком опипати; оно што је испред завесе, налази се код нас, јасно је; оно што је иза завесе, треба нагађати. Људске личности нагло постају невероватне. Бришу се обриси догађаја.
Бивство постаје несхватљиво. О Конфучију имамо подробне информације које сежу до његовог приватног живота; само једну генерацију старија личност Лао-цеа губи се у тами. О Хераклиту знамо много битних података; биће Питагоре, који је старији од њега само за неколике године, сама је легенда. Човек толико губи тле испод себе да верује како и не хода по земљи него по неком непознатом сазвежђу. Елементарне ствари постају неизвесне; збивања и личности постају неухватљиви; бивство је загонетно а време мутно.
Отприлике шестсто година пре Христа у Кини су живели Лао-це и Конфучије, у Индији Буда, у Ирану последњи Заратустра, у Малој Азији Хераклит, у Египту последњи Тот, у Италији Питагора. Промена данас изгледа као да се спустила завеса. А онда не само да су људи то искусили, већ сви знаци говоре да су они тада боље разумевали оно што се догодило. И необично је, било да је реч о међусобно удаљеним поднебљима и ма колико да су људи били међусобно независни, промену готово једнодушно процењују и готово истоветним речима.
„Током дугих и крупних промена”, каже Буда, „постоји време када се свет окреће према унутра… тада се и бића, попут светлећих звезда, окрећу ка унутра. Она су од кристално чистог духа, живе у ненарушеној радости, круже у простору блистајући у сопственој светлости, и живе у својој лепоти и бескрајном времену. Постоје раздобља током дугих и крупних промена када се време изврће према споља. а бића тада тону у живот. Још су од кристално чистог духа. живе у ненарушеној радости, круже у простору блистајући у сопственој светлости и живе у својој лепоти и бескрајном времену. Тада још нема сунца и месеца и звезда и нема дана и ноћи, нема седмица и месеци, нема мушкараца и жена. А онда, током дугих времена, тек одједном издиже се пријатна земља, блага као скоруп и шарена као дуга, и мирисна и слатка као мед.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Једно биће је спопала жеља и окусило ју је; пријала му је, али је постало жедно. И остали су редом окусили земљу, и свима је пријала, и сви су од тога постали жедни. А када су бића окусила земљу, изгубила су сопствену светлост. И када су изгубила унутарњу светлост, настала је спољна светлост, сунце, месец и звезде, настали су дани и ноћи, настале су седмице и месеци. И што су бића више јела земљу, све су више губила свој кристално чист дух и лепоту. И тада је нестала пријатна земља, а из ње су израсли пупољци као печурке а бића су јела пупољке, и што су више јела, тело им је постајало све грубље и све више се губила њихова лепота. Жито је онда још расло дивље, бело попут брашна, није га требало млети, било је слатко, није га требало пећи. Оно што би увече побрали, ујутру би израсло, што би ујутру побрали, увече би израсло. Бића су јела жито, а онда је на њиховом једном делу постало видљиво да су жене, на другом делу да су мушкарци. И када су се погледала, спопала их је жарка страст и загрлила су се. Остали су се саблазнили, и због тога су бића почела да граде куће и да у њих скривају свој стид. Једног дана је једно биће овако прословило: Зашто да идем по жито и ујутру и увече? И ујутру је набрало и оно што му је било потребно увече. Тада жито већ није сасвим израсло сутрадан, тек до половине. И остали су тако урадили. И жито нигде није сасвим израсло, тек само до половине. А други пут је опет једно биће рекло: Зашто да идем сваки дан по жито? И једног дана је набрало онолико колико му је било потребно за два дана. А жито је тада порасло само за четвртину, а кад су бића одједном набрала за целу седмицу, израстао је само осми део. Шта би било, рекла су бића, ако бисмо земљу поделили између себе? И поделише земљу, а онда је неколико бића брало из туђег.
Када су остали приметили, они рекоше: Изаберимо некога између себе ко ће пазити да свако бере само са своје земље. И тада настаде владар, а за њим дође свештеник, ратник, грађанин, сељак и занатлија.“
2
Око шестстоте године пре Христа промена од Кине до Италије једнодушно се процењује као ступање људске историје у крајње раздобље тамног периода. Бивство је нестало; оно што је преостало, само је живот. Цела стварност је располућена; затворена је потпуна отвореност; покидане су велике повезаности. Само за неколико сасвим кратких година уследило је незамисливо слепило и заглупљеност. Хераклит је гневан, огорчен је и бесан на „нечисте” који се каљају крвљу и крвљу желе да се очисте; они се, попут свиња, радују блату; они, попут магараца радије бирају сено него злато. Питагора грми: ,.Несрећници! Не виде и не разумеју да је добро у њиховој непосредној близини! Мало њих зна како да се ослободи своје несреће! Као неспретне кегле котрљају се овамо-онамо и вечито се сударају с безброј невоља. Од рођења их свуда прогоне кобне неприлике, гурају их горе-доле; и нико то не разуме.
Када су се вратили кући после великог празника богова, Јен Хи је упитао учитеља Конфучија: ..Зашто си уздисао за време празника?” Учитељ Конфучије је овако одговорио: ..Када су велики господари још ходали по земљи, нисам живео; али сам познавао баштину о њима. Док је на земљи био Тао, свет је припадао свима; за вођу је биран онај који је за то био најпогоднији; сви су говорили истину и неговали слогу… Нису знали за лаж и превару; није било лопова и разбојника. На кућама није било врата, али нико се у њих није увлачио. То је било време Велике Заједнице. Али се потом Тао скрио, а свет више није заједнички, него је индивидуално власништво. Граде се зидови и куле како би се утврдили градови… Јавила се превара и лаж, и појавило се оружје… Ово време се назива Мало Благостање.“
А Лао-це каже:
Људи су напустили Тао:
тако су настали морал и обавеза.
Јавили су се памет и познавање:
тако су настале велике лажи.
Сродници по крви су се отуђили:
тако су настале дужности деце и љубав.
Државама су завладали нереди и неприлике:
тако су настале верне слуге.
3
Брзо се губи знање које се односи на древна времена. Једино преостаје мутна успомена о златном добу; носталгија која жели да одржи у равнотежи све већу подивљалост живота. И не губе се појединости које се увек губе током збивања. Из свести нестаје оно што је најважније и што обично остаје; нестаје осећај који уме да разликује бивство и живот; и нестаје инстинкт који уме да оствари бивство у животу. Бивство је оно о чему Буда говори – да се бића као светлеће звезде окрећу према унутра. То је оно време које Конфучије назива Великом Заједницом. Још није било ни морала, ни обавеза, ни памети, ни познавања, а сродници по крви још се нису били отуђили и државама још нису биле завладале неприлике.
Бивство се затворило. И одједном ту је – граница.
Бивство се срозало на живот. Редом се појављују симптоми живота: уместо пасивности – делатност, уместо благости и ситости – прекаљеност и аскеза, уместо смиреног одгајања, љубави и нехотичне привлачности, расположености – рад, воља, обавеза и дисциплина. Бића већ бирају чуваре, јер једни другима поткрадају житна поља. То је било, како је рекао Конфучије, време Малог Благостања. Људи су напустили Тао, велики пут древних времена и настале су велике лажи.
Ову разлику, која обележава шестстоту годину пре Христа. није довољно означити тиме да је пре било: бивство; оно што следи јесте – живот. На концу, то су само две речи. Речитија ће бити два цитата из тог доба.
Први цитат је из Зенд Авесте и гласи:
,,И Џем Шид сазда пространо велико царство које назва Вер и насели двор и ливаде и шуме животињама, људима, птицама и псима, и донесе црвени пламен ватре и семе свих живих животиња и сва дрвећа и храну. И вода се сливала широким током и окруживала високе утврде царства Вер. Беше ту мноштво птица, плодне златне њиве су богато рађале, у стидљивим млађима живели су скромност и поштовање, деца су била снажна и јака. Царство је било убаво и чисто, као станиште небесника, дивно. А с висова су се спуштали слатки мириси. Женско дрвеће јс бујно расло из земље и богато рађало воћем. Међу благословеним становницима царства Вер није било владара који доносе строге законе; није било просјака, варалица, није било непријатеља који вребају из таме, није било насилника који дирају људе, није било раздирућих зуба. Међу људима није било разлике и жене се нису мучиле при порођају. И насред царства Џем Шид је изградио девет мостова, шест већих и три мања. А на врху је подигао огромну палату и опасао је зидинама и поделио на просторије на којима је усекао велике прозоре.’”
Други цитат је из Књиге Енохове и гласи:
„Кунем вам се овде, пред лицем мудраца и будала, још ћете много тога видети на земљи! Искитићете се накитом као жене и шареном одећом као младе девојке. И шетаћете горе-доле у краљевском достојанству, у моћи, у сребру, у злату, у порфиру, надимајући се од поштовања и благостања као разливено море. Али у њиховим главама нема ништа што су научили, никакве мудрости и зато ће пропасти заједно с имањем; заједно с моћи, заједно с достојанством, и њихов дух биће бачен у ужарену пећ срамоти и у самртном страху и беди. Кунем вам се, грешници, као што планина не постаје роб, као што брдо не постаје слуга, грех није послан на земљу – људи су га од себе створили, и проклетство ће снаћи саучеснике греха. Кунем вам се, грешници, кунем вам се свим светим и великим, да се о вашем злу води рачуна на небу, и нема на земљи насиља које се може сакрити… и насиље је запамћено и трајаће белег његов док не дође дан страшног суда. Јаој вама. глупаци, јер ваша глупост ће бити ваша пропаст.. и знајте да сте сазрели за дан пропасти, и не надајте се да ћете остати у животу… И у те дане ће се побунити народи земље и у дане пропасти ће прокључати нараштаји. И у те дане ће завладати такве невоље да ће људи растрзати своју децу… И срозаваће се у безбожност, јер ће им срце изгубити смисао, и очи ће им ослепети од страха и од ужасних сновиђења… И у тим временима ти очеви и синови ће истовремено гинути, и браћа ће заједно пропадати, пошто ће крв куљати земљом као широка река. .. и коњи ће до груди газити у крви, и кола ће до осовина пропадати у блатњаву земљу натопљену крвљу. И у те дане ће анђели слетети на земљу и скупиће грешнике на једно место и извршити над њима страшни суд “
4
За подробно објашњење овај пут још није погодна прилика. Треба се задовољити тиме да је Џем Шид из цитираног дела Зенд Авесте онај древни краљ кога кинеска баштина зна под именом Хуанг Ти (Велики Жути Господар). За хинду традицију то је Ману, за египатску баштину је Менес, за грчку Минос. Заједно с владарима у баштинама осталих народа Џем Шид није ништа друго до Човек, и то древни Човек-Дух. Јеврејска баштина овог човека назива Адам. То је Први и Изворни човек. Џем Шид заснива царство мира, лепоте, реда и плодности. Царство је било убаво и чисто као станиште небесника. Тај Вер је био царство које се у грчкој традицији назива златним добом, а у јеврејској баштини пак Еденским вртом. На оно што би било најважније сада се може упутити само неколико речи. А то је: има ли реалитет златно доба? За одговор је довољно оволико: Заратустра, и његови савременици Лао-це, Буда и Хераклит, такве су личности какве историја узалуд тражи још од онда да их упоређује с њима. Ова чињеница се сада још боље види, с одстојањем од две хиљаде и пет стотина година, него што се онда видела. Изрази као што су духовна снага, дубина, надљудска величина не могу се ни приближити истинском својству ових личности. Ове личности говоре да је златно доба стварност, а то се мора прихватити чак и онда ако је од тада, а и данас, против тога сваки битно мањи човек.
Шта је оно што царство Џема Шида чини златним добом? Одговор је једноставан: девет мостова. У Зенд Авести пише да је Човек насред земље саградио девет мостова, шест већих и три мања. А куда они воде, о томе на овом месту Заратустра не говори. Из осталих делова свете књиге пак испоставља се да је осам од девет мостова срушено крајем златног доба и само је један преостао. Он се назива Кинват; преко овог моста прелазе душе које се селе са земље и враћају у невидљивост. Кинват повезује видљиви и невидљиви свет; Небо и Земљу; материјалну и духовну креацију.
Отишао је Предраг Драговић – сликар тишине, завјета и поезије
Царство Вер чини златним добом то што Земљу и Небо повезује девет мостова; то што бивство располаже слободним и вишеструким силаском у живот и што живот има слободан и вишеструки узлаз у бивство. Из живота у бивство постоји деветоструки пролаз. Девет није ништа друго до првих девет бројки декадног система. Велика Деветка Египта. Златно доба је оно време када јс живот отворен према бивству; када анђели силазе на земљу, и дух струји у материјални свет деветоструко.
Овом коментару у крупним потезима треба још додати једну једину опаску: златно доба је време мира, лепоте и плодности, фактички реалитет остварен на земљи.
Када су се духовне и божанске силе слободно и богато преливале у људску судбину, у живот заједнице, у природу и у материју, просветљивале, посвећивале и чиниле потпуним све што је живело на земљи. Видљиви свет се на природан начин допунио невидљивим. То је живот учинило бивством; то га је учинило целим, потпуним, јединственим. То је обележје златног доба: бивство.
5
Осам од девет мостова је порушено, и онај један, Кинват. преостао је само зато да би се душе могле вратити у невидљиви свет духа. Тај тон више није из Зенд Авесте, него потиче од Еноха, апокалиптичног пророка. То је тон који одзвања још од оног као да је данас написан: болни и очајни крик сломљеног и разбуцаног човека. „Као што планина не постаје роб. кунем се, грех није послат на земљу, људи су га од себе створили, и проклетство ће снаћи саучеснике у греху”. Нема тона који би се толико разликовао од поглавља о Веру из Зенд Авесте. Оно је био тон бивства: ово је тон живота. Оно је отворено бивство; ово је затворен живот. Располућена је целина света, а човек се копрца у једној преломљеној половини. У Џем Шидовом царству међу благословеним становницима није било господара који су доносили строге законе. Бића су се обртала према унутра као светлеће звезде. Девет мостова је повезивало Земљу и Небо. То је било време Велике Заједнице. То је било златно доба. А ово овде сада је апокалипса када насилни моћници искићени накитом шетају у краљевском достојанству, у кадифи и благостању, у злату и поштовању, надимајући се као море. Али пророк зна какав ће бити конац оваквог времена. Какав? Страшни суд. „Кунем вам се да ће у те дане анђели силазити на земљу. скупљаће грешнике на једно место и извршиће над њима страшни суд” „Нечисти се прљају крвљу. и крвљу желе да се оперу“ . „Несрећници… кобне неприлике их прогоне, гурају горе-доле”. Енох. Хераклит. Питагора. И Лао-це: ..Државама су завладали нереди… и настале су велике лажи.”
Златно доба није ништа друго до бивство. То је потпуна целина, видљиво и невидљиво заједно. Земља и Небо, Бог и Човек. То је Велика Заједница. А заједно су зато јер тако чине целину. једно без другог је тек половина, само разломљена полутина.
Ова разломљеност је апокалипса. Разломљено бивство које је само материјално, само земаљско, само-живот. Разломљено бивство, затворено бивство које „кунем се, није послато на земљу, људи су га од себе створили” . И због разломљеног бивства биће позвани на одговорност на крају времена када ће анђели „извршити над њима страшни суд“.
То је значење шестстоте године: пре ње златно доба, после ње апокалипса.
6
Тврдити после свега да златно доба нема реалитет не би било трезвено. Златно доба је предуслов апокалипсе.
Златно доба се не може ни схватити без апокалипсе. Свака патња, сваки грех, свака неприлика зато су патња, грех и неприлика, јер је у човеку будна свест о златном добу.
Убава, чиста лепота царства Вер. Свака патња јесте патња само упоређена са срећом. Свака негативност јесте негативност само упоређена с позитивношћу. Свака је неприлика тек неприлика упоређена с редом. Апокалипса је апокалипса тек упоређена са златним добом. Праслика и идеје сваковрсног живота: бивство којега се сви сећамо уз помоћ анамнезе.
Међутим, под овим двема речима. које су устремљене једна на другу као две исукане сабље, не смемо видети ништа друго до две мање-више срећне слике које желе с две стране да осветле шестстоту годину. Ове две речи нису ништа друго до два појма, бивство и живот, сликовито изражена и свесно уобличена вида, два животна поретка, темељно различити отворено бивство и затворени живот.
Сада већ можемо јасније да говоримо. Питање шестстоте године није да ли је било златног доба, него да ли се можемо вратити у златно доба. То је трајно скривено, али и једино питање живота још од оних времена: може ли се поново задобити изгубљено, скупоцено царство Вер, где нема зуб а који буцају. Или ако не може, да ли се поново може остварити. Јер златно доба није ништа друго до праслика живота. То је разрешен живот, завршено, уобличено, готово, савршено, потпуно бивство. И зато што је златно доба бивство, оно није ништа друго до предмет константне и непрекидне жудње у сваком човеку и у свим временима. А апокалипса јс поремећен и растурен живот, живот у течном стању. безобличан. неразрешен. Златно доба је испуњење, апокалипса је могућност. И од како је златно доба изгубљено, човечанство живи у апокалипси. Апокалипса дословно значи: ревелација, откровење, објава страшног суда. Златно доба дословно значи: блаженство спасења. Два израза су две крајње ситуације бивства.
Од како је човечанство иступило из златног доба, уобличено, готово, смирено, срећно и целовито суспрегло се на пуку могућност. Изгубило је свој неоспорни реалитет. То је значење шестстоте године. Почев од овог тренутка бивство више нема решења, само могућност; нема облик, само могућност; нема спокојство, него опет само могућност. У апокалипси се сваки целовити и завршени облик претвара у текући: овај облик претворен у текући јесте могућност. И ова могућност заједно са свим осталим могућностима управо се налази у апокалипси. Јер страшни суд, о чему је овде стално реч, објављивање је пресуде Бога-Духа. Пресуда и критика живота који се одвојио од бивства. То је крајњи смисао Енохове књиге, и то је значење апокалипсе која се од тада оглашава. Живот се одвојио од бивства, али: стоји пред његовим судом. Свака реч Лао-цеа, Буде, Хераклита и Питагоре има ову апокалиптичну оштрицу. Човечанство после златног доба има апокалиптично обележје: налази се под страшним судом.
Извор: Феномени
