Пише: Лидија Глишић
Древна изрека каже да је Господ мудро саздао овај свијет па малом и нервозном врапцу није дао снагу слона – у супротном, живот на овом мјесту не би био могућ. Свако правило, ипак, има изузетак. И он се понекад појави баш на овом свијету. Тај изузетак родио се прије једног вијека и једне деценије. Звали су је Пијаф, а на рођењу је добила име Едит.
Њену снагу дефинисали су биографи који су је прозвали „сићушна громада“.
Како иначе објаснити да неко из ципелица број 34 може на својим плећима носити цио универзум француске шансоне двадесетог вијека – оног Париза који је тада имао највећу „меку моћ“, највећу способност да очара и придобије начином којим је дисао, волио, мирисао, бљештао, патио и о свему томе пјевао, пјевао, пјевао.
Француски сан био је тада претеча оног сна који ће на крају тог вијека освојити цијелу планету за Запад – „америчког сна“. Али ниједан западни сан није био тако заносан као француски, и ниједан глас није био тако моћан и тако уткан у ту привлачну мекоту као глас шансоне која се пјевала у Паризу, усред најкрвавијег и најстрашнијег вијека у историји човјечанства.
Шансона је била тај зачин због којег су људи Француској опраштали њену колонијалну силу којом је пљачкала освојене земље, убиства у Алжиру и Индокини, топао дочек вермахтових војника од стране Францускиња, бјекство Француза са фронта упркос томе што су били боље наоружани од Хитлерових војника.
Шансона је била онај мирис слободе који је прекрио задах Вишијевског режима и француских нацистичких фаланги које су до посљедњег гинуле под заставом Карла Великог у одбрани Трећег рајха.
Све је то опроштено, заборављено и преокренуто у величанствени сан о свему супротном. Шансона је учинила да Париз тог времена памтимо по стиховима надреалиста, по кафеима у којима је густина дима све боје топила у црно-бијелу палету егзистенцијализма. То је постао мирис слободе, истине, непристајања на диктат „великих“ идеја над постојањем „малих“ и непоновљивих живота.
И, наравно, ко боље од ње, ко тужније од ње, ко окатије од ње, ко крхкије од ње, и којим гласом снажније и моћније од њеног гласа.
Пијаф.
Рођена и одрасла у борделу који је водила њена бака, очарана оцем – војником и акробатом, брањена сестринском љубављу Симоне, мала, крхка, готово као дијете, а заводљива једнако неодољиво као и многе жене Париза, одгајила је таленте шансоне као што су Шарл Азнавур и Ив Монтан. Симболику покрета отпора и спасавање части Француза током нацистичке окупације обојила је трагиком својих наступа у црнини. Њена црнина вриједјела је више јер је управо Едит пјевала о „животу у ружичастом“.
Умрла је брзо, живећи бурно, пјевајући страсно и снажно о обичним, малим, неважним ситницама од којих је саткан живот. Сартр и филозофи су оно што је она пјевала, јер је то живјела, преточили у манифест егзистенцијализма којем се и данас дивимо.
Али ова величанствена биографија носила је и ону таму која је уоквиравала подочњаке њених крупних очију – таму која је, попут лелујаве завјесе задимљених париских кафеа, сјенчила њену тугу утопљену у несрећу једног непоновљивог живота.
Живот без мајчине љубави, болест која ју је на крају појела, Марсела – ћерка коју је сахранила док је и сама била једва више од дјетета, а чије ће име наговијестити Марсела, боксера кога ће вољети страсно и снажно. Та љубав њеног живота нестаће у авиону који никада није слетио. Проституција да би се платила сахрана ћерке, дјечје пјевање на улицама Париза за звук новчића у чинији на плочнику, сљепило у дјетињству које јој је подарило другачији поглед на свијет и способност да га најприје чује, да га види слухом, да га опише пјесмом.
Проститутке поред којих је одрасла научиле су је да се моли Светој Терези, а она их је описала као жене које су „мирисале на злато, а звучале као киша сломљених кристала“.
Прије стотину десет година рођена је Едит Ђована Гасион.
Име Пијаф добила је 1935. године од власника једног париског кафеа, Луја Леплеа.
Пијаф на париском сленгу значи врабац – La Môme Piaf , Врапчић.
Када је умрла – није важно…
Извор: РТЦГ
