Пише: Драгутин Ненезић
У протеклих недељу дана, колико је прошло од првог наставка овог серијала, међународна заједница се побринула да не буде досадно, с тим да бих овде скренуо пажњу само на делимично укидање ионако слабих мера ЕУ, услед „уредног и мирног преноса власти“ – дакле награђује се нешто што би требало да буде уобичајено, што је у неку руку и потврда ненормалности преузимања/узурпације власти у општинама на Северном Косову 2023. године.
С друге стране, на локалном нивоу, одржане су седнице скупштина у четири општине Северног Косова, где се као приоритет истакло напуштање Асоцијације косовских општина. То је, нажалост, потврда да ће фокус повратника у институције бити на ЗСО као окосници београдске косовске политике, и не зна се шта је бесмисленије – инсистирање узурпатора институција на АКО као замени за ЗСО, поништавање тога од стране повратника као приоритет упркос свим наслеђеним проблемима, или чињеница да се све жртве које сам у претходном делу споменуо полако усмеравају ка ЗСО као свом циљу.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Занимљиво је и да у својој реакцији косовско министарство не спомиње закон који упорно цитирам, већ се држи само Закона о локалној самоуправи, па остаје да се види да ли се ради о тактици или незнању, као и да ли ће нешто предузети тим поводом, или ће толерисати повратнике све док се крећу у границама прихватљивог.
У том смислу, незахвално је бавити се повратком у институције, јер могуће је да се заправо ништа ново и не деси – да повратници ништа не пониште, као и да министарство не поништи то поништавање – а све како би ЕУ у потпуности укинула своје мере, као и како би се дуго путовање ка ЗСО унеколико скратило, у складу са инструкцијама САД и ЕУ које последњих недеља добијају све јасније обрисе у разним законима, декларацијама и закључцима. Ипак, да покушам.
Звечан и Лепосавић, у том смислу, имају неколико заједничких особина, које ћу укратко обрадити.
Прво, ради се о општинама у којима је запошљавање током узурпације било најинтензивније, али не и моноетничко, будући да су се, за неке можда изненађујуће, Срби запошљавали и у Звечану. Ако је судити по првим недељама повратничке власти, отпуштања, осим са функционерског нивоа, неће бити, а према још непотврђеним гласинама, можда покоји Србин запослен у време узурпације и напредује. Што може нервирати многе, јер се оправдано могу запитати за чије бабе здравље су напуштали институције (па понеки и напустили Косово да се никад не врате, погинули или завршили у затвору), али свакако није зачуђујуће, па се на то треба и навићи.
Друго, ради се општинама са израженим проблемима у области становања. Срећом, исељавање породица у Лешку услед наводне нелегалне градње, а које је волшебно обустављено некаквим политичким договором министра Рашића и узурпатора Хетемија, није имало свог парњака у Звечану, али су зато обе општине изгледа обухваћене једним од неколико стамбених програма које Приштина имплементира на Северном Косову.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Како ће се промена власти одразити на то, односно да ли ће се исељавање у Лешку наставити паралелно са програмима изградње, остаје да се види – али је свакако јасно да је приштинска политика усмерена на мењање етничке структуре Северног Косова на штету Срба, као и да би повратничка власт на то морала да реагује свим расположивим средствима, уколико жели да води рачуна о интересима Срба.
Наравно, у обе општине је присутан исти корпус имовинско-правних проблема као и у другим општинама: од преузимања социјалних станова у Лепосавићу (као и спортске хале), до активности косовске агенције за приватизацију (нпр. у вези НИС-ових пумпи или просторија Србијашума у Лепосавићу). И док повратак на власт у првом случају може водити као релативно безболном решавању ових проблема (будући да се ради о објектима које је преузела сама општина), у случају приватизације се и даље не види активнија улога општина на Северу, упркос законским могућностима за тако нешто. А то је, када се ради о ове две општине, само увод у темпирану бомбу – статус Трепчине имовине.
Наиме, после фактичке национализације Трепче пре десетак година, питање њене имовине на Северном Косову се отвара појединачно и спорадично – познат ми је један скорашњи случај који није јаван, па о њему нећу сада писати – као и у повременим натписима у косовским медијима.
Када би се то питање отворило у потпуности, вероватно би ове две општине биле најугроженије, с обзиром на њихову историјску и органску повезаност са Трепчом. Не улазећи овде ни у детаље Трепчиног власништва у ове две општине, мислим да би један од приоритета нових власти требало да буде управо решавање овог питања, како би се бар у том делу зауставили ови, за српски народ штетни, трендови. А можда и та темпирана бомба никад не пукне, у складу са другим уоченим трендом.
Извор: КоССев
