Пише: Будимир Зечевић
У текстовима објављеним у „Политици” неколико аутора саопштава да је Лозница први ослобођени град – 31. августа 1941 – у окупираној Европи у току Другог светског рата. У рубрици Међу нама 29. новембра Блаже Михајловић подсећа, прво да је то навео Александар Врањеш у фељтону 6. јуна 2025. и друго – у рубрици Међу нама и Т. Јовичић 31. августа 2025. Затим у рубрици Међу нама 17. новембра Драгослав Димитријевић не оспорава да је то Лозница, наводећи и истраживање историчара Косте Николића „ослобођен је први град у окупираној Европи и први пут је један немачки гарнизон натеран на предају – заробљена су 93 војника”. Да то није Лозница већ Дрвар (27. јула 1941. године) тврди Блаже Михајловић у поменутом писму од 29. новембра.
Ипак, то нису ни Лозница у Подрињу, ни Дрвар у Крајини – што неће умањити њихово јунаштво и слободарство. Устаници у Васојевићима су их предухитрили: град Беране ослобођен је од окупатора 18. јула 1941, среско место Андријевица 17. јула, мања места Лијева Ријека и Матешево 16. јула, а Мурино 17. јула 1941. године.
Пацијент оперисан будан: Први пут у Црној Гори обављен сложен захват анеуризме на мозгу
Устанак у Беранама био је општенародни јер су скоро сви осуђивали издају, пакт, капитулацију и окупацију, малтретирања и пребијања која су чинили црнокошуљаши, а врхунац је било стрељање деветоро родољуба на Јасиковцу. Од 16. јула 1941. били су у околини мањи окршаји. Већ 17. јула 1941. герилски одреди успешно окружују град, а касно увече 17. јула у Пешцима крај Берана, у кули Малишића, одржано је војно саветовање ради усклађивања сутрашњих напада. Иницијатор је Месни комитет КПЈ, присутни су Милан Куч, Ђоко Пајковић, Радомир Митровић, Саво Јоксимовић, Милош Малишић и Панто Малишић, као и официри који нису били чланови партије – Павле Ђуришић, Тома Зечевић и Мирко Куклић – које је на изненађење присутних самоиницијативно довео Милош, знајући са положаја према Албанији способности Павла, коме је био надређен као командир пушкомитраљезаца, а и желећи да устанак поприми шири карактер. Сутрадан, 18. јула 1941, град је ослобођен. Командант Милош храбро је погинуо у борби. Устаници су имали седам погинулих и шест рањених, а окупатор је претрпео велике губитке: 70 погинулих, 30 рањених, око 900 заробљених војника и официра, уз заплену великих војних магацинских залиха.
Успостављена је нова власт по одлукама првог градског Народноослободилачког одбора, уз учешће делегата свих структура грађанства. Једна од одлука је: на ослобођеној територији истицаће се као застава југословенска тробојка. За председника је изабран прота Александар Бојовић, за секретара Панто Малишић.
Идила није трајала дуго – почињу поделе око разоружања и размене заробљеника, оставке грађанских представника… долази до нове непријатељске офанзиве, нових борби и око 10. августа 1941, по претходној команди привремене Врховне команде Црне Горе, следе повлачење и демобилизација.
Извор: Политика
