Пише: Атанас Ступар
При дио погледајте овдје.
Мјештани Зете и Ботуна даноноћно, под шатором, дежурају на мјесту предвиђеном за изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода. Циљ им је да по сваку цијену спријече његову изградњу. Општина Подгорица је одлучна да изгради постројење и искористи стимулансе који јој у ту сврху долазе из Европске Уније. Општинске власти тврде да је изградња постројења јавни интерес, да таквих објеката има широм Европе и да су еколошки безбједни. Понудила је и гаранције да ће се на будућем постројењу континуирано мјерити емисије штетних гасова и вршити аутоматско искључивање уколико ниво штетних емисија пређе границе прописане европским директивама.
У оваквим ситуацијама корисно је упознати се са праксама и искуствима које се истим поводима стичу и примењују на другим мјестима.
Ево и једног примјера. Дешава се истовремено када и протести у Ботуну.
Наиме прије само пар дана тачније 16. децембра 2025. године обласни јавни тужилац је затражио казну од четири године затвора за директора постројења за спаљивање отпада. Кривица директора састојала се у томе што је допустио да постројење ради изван граница прописаних еколошких норми чиме је омогућио емисију загађујућих супстанци које су угрозиле здравље људи и природну средину.
Вијест се односи на постројење за спаљивање отпада „Бесос” смјештено близу Барселоне у Шпанији. Спалионица је удаљена од центра Барселоне (Трг де Цаталуња) око 8 километара. Налази се уз саму обалу Средоземног мора у близини ушћа ријеке Бесос.
Упоредимо ли капацитете области Подгорице, ријеке Мораче, Зете и Скадарског језера (становништво, индустријске активности, загађења, отпад) са Барселоном, ријеком Безос и Средоземљем лако ћемо разумјети колико је велик диспаритет у димензионисању отпада и проблема који настају његовим елиминисањем. Еколошки изазови и осјетљивости у вишемилионском окружењу попут Барселоне много су већи од оних са којима се суочава подручје Подгорице. Међутим и на једном и на другом мјесту важно је афирмисати јавне интересе и законе за очувању људског здравља и чисте животне средине. Потребно је дакле подржати и пројекте и законе који ће успостављати и одржавати балансе између потреба за развојем и очувањем квалитета живота. Интереси људског здравља увијек треба ставити у први план. Примјер из Шпаније показује како се то ради. Јасно је изражена намјера да се са једне стране омогући развој а са друге уз строгу примјену закона сачува људско здравље и чисто природно окружење.
Због интензивне индустријске активности и неадекватног одлагања отпада подручје ријеке Бесос је било једно од најзагађенијих у Европи. Шпанска држава је у јавном интересу почела решавати тај проблем још 1990-те године. Данас је доњи ток ријеке претворен у зелену оазу парковских површина око 115 хектара са мјестима за одмор и рекреацију, стазама за шетњу ,трчање, бициклизам.
Захваљујући пројектима еколошког опоравка обновљена су животна станишта у ријеци и око ријеке. Тамо сада обитава преко 200 врста птица, богати рибљи фонд, корњаче, ситни сисари, биљне заједнице.
Ако је то пошло за руком Шпанцима зашто не би и нама.
Присјећам се Зете и Ботуна 1980 – тих година. Истражујући у то доба загађеност животне средине од стране Комбината алуминијума дошли смо до поразних података. Већ тада живот у Ботуну је био изузетно ризичан по здравље локалног становништва. Ширила се депонија црвеног муља. Подземне воде су се све више загађивале и напредовале према језеру. Бунари из којих се напајала стока и наводњавале њиве били су извор отрова и за произведену храну и за људе који су живјели у тој области. Ваздух је био препун токсичних честица. Директно је нарушавао здравље укупној популацији што и данас потврђује медицинска статистика.
Колико се сјећам Општина и Комбинат алуминијума су плаћали одређене одштете, откупљивали нека имања и куће у Ботуну како би ублажили последице загађења. Не знам докле је то ишло али сам сигуран да се требало наставити све дотле док читав предио уз правичне материјалне накнаде не би био исељен, јер живот у Ботуну због степена загађења једноставно није био ни хуман ни рационалан. У интересу људског здравља Ботун је поодавно требао да буде санитарно изоловано мјесто.
Еколошки опоравак Ботуна, Зетске равнице и слива Мораче је могућ поготово послије смањења активности Комбината алуминијума. Међутим тај процес мора бити систематски вођен и осмишљен на дуге стазе. Колико може трајати илуструје нам примјер слива ријеке Бесос у Шпанији.
Почетак изградње постројења за пречишћавање отпадних вода и санација базена црвеног муља требао би бити први корак у том правцу. Уколико не дође до синхронизоване изградње постројења за пречишћавање, санације депоније црвеног муља, дислоцирања одређених стамбених објеката и онемогућавања пољопривредне производње на загађеном подручју проблеми ће бити још већи. Свакодневница у коју смо се уходали полако и постепено уништаваће и људско здравље и природно окружење.
Док народ с правом због тога протестује, политичари се међусобно оптужују. Партије пријете напуштањем коалиција. Партије се надају новим коалицијама. Неке навијају за нестабилност друге би да превазиђу кризу. Најгоре од свега је што проблеми са загађењем остају исти као што су били и прије 40 година када ове партије нијесу ни постојале.
Наши политичари су институционализовали језик демагогије. Веома су му вјешти. Глагољиво се боре против неких неправди и за нечија права често не водећи рачуна ни о суштини ни о реалним перспективама једног и другог. Не занима их што задржавање постојећег стања иде на штету читаве заједнице. Најважнији су им помпезни јавни наступи на којима ће задобијати симпатије гласача. Чак и у овако напетим ситуацијама и опасно деградираној животној средини проглашавају побједе једни над другима.
