Пише: Бојан Јовановић
Песничку моћ његових речи увећава способност Матије Бећковића да их казује драматуршки адекватно, што његове наступе чини атрактивним за најширу публику.
Упркос веома малом и готово поражавајућем проценту оних који одлазе у позориште и прате савремену песничку продукцију, наша средина се одликује и појединим културним догађајима који својим квалитетом и масовном посетом пружају знатно оптимистичнију слику о њеним културним потенцијалима. У овој књижевноцентричној култури савремену поезију читају углавном они који је и пишу. Међутим, насупрот симболичном броју њених читалаца, бројни су појединци који исказују потребу за читањем и слушањем вредне поезије, а статус појединих наших песника то непосредно и доказује.
Један од тих песника у нашој средини је и Матија Бећковић, чије дело има утврђено значење у српској књижевности и култури, а одјек који оно има међу читаоцима и слушаоцима показује значај који му они придају. Бројна публика која долази да га слуша показатељ је да је он не само књижевни већ и културни феномен. Уколико бисмо тај феномен хтели адекватно да сагледамо, онда треба имати у виду песникову личност и његово дело, као и њихов одјек у српској култури.
Опчињен језиком и животом у којем налази подстицај и инспирацију за своје стваралаштво, он доказује да се креативна моћ стварањем само увећава. У поезији као „вечној свежини света” налази велику тајну човековог животног постојања заснованог на веровању и смислу. Веровање у моћ речи, да може окрилати именовано и пренети га до другог света, потврђује се успостављеном везом у постојање једног вишег смисаоног постојања којим се превазилази пуко трајање. Својом иновативношћу песник обогаћује језик и поезисом, као суштином стварања, потврђује своје биће и онтолошку утемељеност.
Креативним еросом, као силом спајања и преображаја, Бећковић је венчавањем епског и лирског, материјалног и духовног, овоземаљског и оноземаљског, стварао нове, аутентичне целине. У најширем опсегу од љубави, као највећег божанског добра, до зла, његове супротности, Бећковићево стваралаштво обухвата многе теме. Низу његових дела припадају и књиге „Портрети”, у којој је песнички осликао своје значајне савременике и пријатеље, славне књижевнике и ствараоце, и „Поеме”, у којима је аутентичном синтезом традиционалне епике и модерне лирике исказао свој однос према највишим и неупитним националним и духовним вредностима.
Магнетска привлачност
Широк одјек Бећковићевог песничког стваралаштва у српској култури исказује и чињеница о необичној популарности аутора и његових песама. Будући да је у време доминације електронских медија веома радо слушан као казивач својих стихова, Матија је и својеврстан феномен ове културе. Песничку моћ његових речи увећава способност да их казује драматуршки адекватно, што његове наступе чини атрактивним за најширу публику. Та магнетска привлачност и твори његову песничку и интелектуалну харизматичност којом потврђује своју обдареност и поседовање својства које други немају, а што у својим наступима несебично дели са њима.
У тим јавним наступима долази до изражаја инхерентна поетска драматичност сценског потенцијала његових песничких текстова. Бећковићеве песничке књиге и прозни текстови приређивани су, драматизовани и извођени на сценама домаћих и иностраних позоришта. Афирмацији своје поезије он је и сам допринео личним казивањем. У тежњи да удовољи захтевима бројне публике, пронашао је начин да последњег радног дана пре новогодишњих празника у београдском „Звездара театру” говори своје стихове у сали увек испуњеној до последњег места. Иако се улазнице за овај поетски спектакл наплаћују, оне се распродају за двадесетак минута. Интересовање публике је увек веће од капацитета сале, а сав приход од ове манифестације „Вече са Матијом” одлази у хуманитарне сврхе. Од 1997. године до данас, тај сусрет са читаоцима и обожаваоцима је постао традиционалан и јединствен догађај у нашој савременој култури.
Сценске поставке Матијине поезије само су нагласиле њену битну драмску одлику која је у вези са катарзом као естетским и етичким прочишћењем човекове душе током процеса њене рецепције. Схваћена у ширем значењу, култура је контекст који даје значење и значај његовим стиховима. Служећи се не само стандардним књижевним језиком већ и дијалектом, сленгом и сопственим неологизмима, песник посеже за креативним потенцијалом српског језика као стваралачком могућношћу. У том контексту песников језик књижевности постаје и чинилац проширења рецепцијског хоризонта његовог дела. Иако су изузетна књижевна дела одувек имала и шири значај за читаоце, у естетском вредновању тај аспект није узиман у обзир.
Показује се у савременој култури да вредности песничког дела нису естетски ограничене текстом, јер њихов ефекат као продужено деловање подразумева знатно шири контекст. Додељивањем Нобелове награде за књижевност једном од родоначелника рок културе, кантаутору Бобу Дилану, указано је на тај шири значај његовог песничког стваралаштва, неодвојивог од музичког аспекта приликом његовог извођења, у савременој култури.
Песник и тама
У овом контексту и аутентично Матијино казивање сопствених стихова постало је битан чинилац њихове рецепције, а одјек у културној јавности његових сценских наступа имао је све већи значај и добијао значење културног феномена. Непосредно слушање Бећковићеве поезије у казивању самог аутора је узвишени чин који се доживљава као песничка литургија. У том обреду слушаоци примају речи као причест, јер његово казивање постаје и нешто више од поезије.
Показало се да јединствене наступе на књижевним вечерима не могу да поремете ни изненадни догађај, какав је нестанак електричне енергије. Тако је и упркос промењеном амбијенту у којем је мрак потпуно завладао у сали испуњеној до последњег места, Матија, на књижевној вечери у Врбасу, наставио да казује своје песме. Док се одједном над свима у сали спустила тама, само је за тренутак завладала тишина, јер су са сцене засијале његове речи и озариле присутне. Као што нам склоп пуних и прекинутих линија у систему „Ји ђинга”, древној кинеској књизи промена, увек нешто може рећи уколико је питамо, тако је и прекид условљен нестанком струје казао и потврдио шири аспект песникове креативности. Порука те древне мудрости јесте да не треба бринути за судбину света уколико изненада остане без светла, јер га речи песника могу обасјати до тада скривеном истином.
Та спонтана режија „случаја” једне сценске драме допринела је и песниковом исказивању његове духовне, харизматске моћи, која је прекид претворила у илузију и у истоветној тами наставила представу. Препуштајући се само тим песниковим речима које су у тами добиле повишени значај, присутни су се препустили преображавајућем деловању њихове истинитости до своје душевне катарзе. Долазак струје само је обелоданио оно што се суштински видело у тами: да Матијини стихови зраче својом духовном енергијом, преображавајући не само онај спољашњи већ и унутрашњи мрак присутних у светло потребно и неопходно свету.
Извор: Политика Магазин
