Pišu: Marija Obrenović i Nemanja Rujević
U Srbiji nesmetano rade razni iscelitelji i magovi, a jake hemijske koktele pod firmom antiejdž medicine ubrizgavaju kozmetičarke i frizerke. Zašto država ne staje na put nadrilekarima koji su već vodili ljude i u smrt.
Ne zna se da li je radio u Pošti ili je bio poštarsko dete, tek čoveka su svi u Kragujevcu zvali Poštar. U urbanu legendu ušao je zahvaljujući umeću da “namešta” prelome kostiju, uganuća i iščašenja zglobova iako nije bio ni lekar, a kamoli ortoped. Ordinirao je u svom stanu u naselju Bubanj, od osamdesetih do početka dvehiljaditih.
“Svi su znali za njega. Dolazili su ljudi iz drugih gradova. Pričalo se da su mu i doktori slali svoje pacijente”, kaže nam Saša, čovek koji je rastao u tom kraju Kragujevca. “Nameštao je ruke i noge, zatvorene prelome i iščašenja, ali kičmu nije dirao. Moja majka išla je kod njega zbog iščašenja ruke 2009. godine, ali su joj tada rekli da je bolestan i da više ne radi.”
Sad je drugo vreme. “Kostolomci” i ostali narodni vidari više se ne preporučuju po komšiluku uz kafu, nego mahom po društvenim mrežama. Sa “Fejsbuk konzilijuma” stižu uputi za nadrilekare i iscelitelje.
Da li smo džabe nosili maske: Oksfordski epidemiolog o merama tokom pandemije korona virusa
Izvesni Nikola je, recimo, bez premca u lečenju sinusa, Baba Milka “leči problem sa sluhom bez ispiranja”, Crni “namešta leđa, a uz to je i bioenergetičar”. Na pitanje jedne Kragujevčanke na društvenim mrežama da je upute na broj telefona “čoveka što namešta kičmu”, odmah stižu odgovori: “Imate gospodina u Maršiću”, što je predgrađe Kragujevca. Ili: “Ne treba ti broj, pitaš samo na pijacu – znaju ljudi.”
Kada novinari pozovu te “nameštače kičme” ili druge iz narodnih preporuka, veza se obično brzo prekida. Niko nije raspoložen za priču za medije.
Na upite “Vremena” nisu se oglasili ni nadležni. Nadrilekari nesmetano rade iako bi država trebalo da zaštiti pacijente od šarlatana, kad im već hrle kad hoće da se leče ili da se “podmlade”. Posebno je pitanje koliko je sistem efikasan da reguliše oblasti medicine koje se u propisima pojavljuju tek poslednjih godina, recimo takozvanu antiejdž i komplementarnu medicinu.
Ko može da “podmlađuje”
Kada su u pitanju botoks, hijaluron i fileri, što su različite metode kojima se “peglaju” bore i podočnjaci ili popunjavaju usne, Kragujevčanke toplo preporučuju i umeće izvesne V. D. Kažu, devojka “odlično radi, a i medicinski je radnik”.
Njeni profili na društvenim mrežama prepuni su fotografija zahvata, nude se špricevi botoksa i mezoterapija – iglom se ubrizgavaju sredstva da poboljšaju izgled kože lica. Iako sebi pripisuje titulu “dr”, ova žena ne ostavlja svoje fotografije. Nema je u bazi lekarske ili stomatološke komore Srbije, niti u registru privatnih ordinacija, pa ni kozmetičkih ili salona lepote.
Doktor Goran Azanjac sve to zna. Dovoljno je, kaže, da se prošeta gradom i vidi da u Kragujevcu gotovo da nema ulice bez nekog “salona” gde se nude instant-tretmani, pa sad, za lepotu ili zdravlje, svejedno.
“Tim procedurama smeju da se bave specijalisti plastične hirurgije, dermatologije ili maksilofacijalne hirurgije. Ostali lekari i stomatolozi, prethodno moraju da prođu ozbiljne edukacije”, priča on za “Vreme”. I dodaje da o tome u Kragujevcu ne može biti ni govora. Jer, onde postoji tek tridesetak takvih specijalista, a nisu svi aktivni. “A šta ćemo sa svim ostalim ordinacijama?”, pita se.
Ako je po zakonu, one bi trebalo da budu zabravljene, a oni koji u njima bez licence rade – strogo kažnjeni. Jer, od 2018. godine je na snazi Stručno-metodološko uputstvo za bavljenje antiejdž medicinom. Tu piše da botoksom ili hemijskim pilinzima – kojim se uz pomoć hemijskih rastvora uklanjaju gornji slojevi mrtve kože – smeju da se bave samo zdravstvene ustanove i privatne prakse. I tamo ih smeju izvoditi jedino doktori medicine sa odgovarajućom edukacijom. Za tehnologije iz oblasti antiejdž medicine potrebna je posebna dozvola Ministarstva zdravlja.
No, taj propis do danas nije ispunio svrhu – da se ove škakljive intervencije ne pretvore u komercijalno igranje ljudskim zdravljem, da ih ne izvode kozmetičarke, frizerke, nesvršeni studenti medicine ili fizioterapeuti, pa ni osobe koje sa medicinom nemaju nikakve dodirne tačke.
Azanjac, inače primarijus, specijalista plastične i rekonstruktivne hirurgije i predsednik Upravnog odbora Lekarske komore Srbije, kaže da tu ima mnogo posla za zdravstvenu inspekciju. “Ključni problem je što nema ozbiljne kontrole. Neophodna je i kontrola kontinuiranih medicinskih edukacija – ko organizuje edukacije, da li ispunjava kriterijume, da li su to jednodnevni ili dvodnevni programi koji se organizuju po sistemu vikend-turizma kojima može da prisustvuje bilo ko ko plati skupu kotizaciju”, navodi Azanjac.
Kaže, Lekarska komora već preduzima korake u svojoj nadležnosti, ali da bi se ovde odvojilo žito od kukolja, “sito mora da bude gusto”.
Lekari ili prodavci dušeka
“Sito” je država pokušala da napravi i kada su u pitanju metode prevencije, dijagnostike i lečenja, koje su se nekada narodski zvale alternativnom, a sada zvanično komplementarnom medicinom. Uslovi za obavljanje komplementarne medicine propisani su članovima 217 i 218 Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2019. godine, kao i godinu dana kasnije usvojenim Pravilnikom.
Farmaceutska industrija, placebo i depresija: Istraživanja profesora Kirša
Ovi propisi definišu gde i ko može da se bavi akupunkturom, kvantnom medicinom, homeopatijom, tradicionalnom indijskom ili kineskom medicinom, osteopatijom, aromaterapijom, ili da u medicinske svrhe koristi vežbe ći gong, jogu i taj či čuan.
To sve sme da radi zdravstveni radnik kojem je ministar rešenjem izdao dozvolu. Pravilnik kaže i da su dozvoljene samo one metode koje pacijenta ne odvraćaju od klasične medicine.
Kragujevčanku Miljanu Petrović su, međutim, krajem prošle godine telefonom pozvali na “pregled kvantnom medicinom”. Stigla je u neku prostoriju koja nije bila privatna ordinacija, a dočekala ju je osoba koja nije ličila na lekara.
“Imala sam ranije vrlo dobro iskustvo sa kvantnom medicinom – tako mi je u jednoj ordinaciji u Beogradu otkrivena insulinska rezistencija”, priča Miljana Petrović. “Zbog toga sam se odazvala ovom pozivu. Ipak, pregled u Kragujevcu nije bio ni nalik onome koji sam imala u Beogradu. U Beogradu me je pregledala doktorka, specijalista, ovde je to bio neki momak koji je više ličio na trgovačkog putnika.”
Po završetku pregleda počelo je, kako navodi naša sagovornica, ubeđivanje da kupi dušek. Cena, prava sitnica – preko dve hiljade evra. “Rekla sam mu da ću razmisliti. Kada sam zatražila da mi odštampaju rezultate pregleda, rekli su da to nije politika kuće. To jest, rezultate pregleda dobijam navodno samo ako kupim dušek.”
Na adresi koju smo dobili nismo uspeli da pronađemo nikakvu ordinaciju. Na spisku stanara na interfonu nalaze se privatna lica i jedna trgovačka firma. U lokalima okolo su kladionica, različite trgovinske radnje.
Telefon je u dva navrata zvonio i dr Jeleni Džarić. Kako u svojoj privatnoj ordinaciji u Kragujevcu primenjuje i neke od metoda kvantne medicine, iz radoznalosti je otišla da vidi kako rade “kolege”. “Oba puta je svrha ‘pregleda’ bila da se proda neki proizvod koji navodno leči. Svako može da nabavi aparat za dijagnostiku, ali rezultate može da pročita samo lekar koji ima odgovarajuće znanje i iskustvo”, kaže ona za “Vreme”.
Širom Srbije lekari primenjuju različite metode komplementarne medicine. Drugi lekari ih pak smatraju pseudonaukom, čak i prevarom. Kad u okviru struke ne postoji saglasnost, laiku koga muči neka boljka ostaje samo da nagađa ko je u pravu i da stisne džep da mu ne ispadne dve hiljade evra za dušek koji leči sve.
Jedan inspektor – 186 ordinacija
Laiku nije jednostavno ni da proveri da li je neko ko se predstavlja kao lekar zaista lekar. Na sajtu Ministarstva zdravlja, u rubrici u kojoj bi trebalo da bude objavljen spisak pravnih subjekata i fizičkih lica koja poseduju dozvolu piše samo – stranica je u pripremi. Moglo bi se tražiti po bazi Agencije za privredne registre, ali to je nekad i za novinare mukotrpno kopanje. Spiskovi lekara i stomatologa postoje na sajtovima njihovih komora, ali su spakovani u dokumenta koja imaju po 200 stranica.
Farmaceutska industrija, placebo i depresija: Istraživanja profesora Kirša
Ni pred zdravstvenim inspektorima nije lak zadatak. Po sistematizaciji rada, inspekcija ima 52 radna mesta, ali su po podacima iz prošle godine bila popunjena samo 34. Oni treba da kontrolišu 6.329 zdravstvenih ustanova i privatnih praksi u Srbiji – dakle, 186 objekata po inspektoru.
Zvanični izveštaji pokazuju da su lane stigle 2.293 predstavke građana koje su se odnosile na prava pacijenata. Od tog broja se 977 (36 odsto) odnosilo na sumnju na stručnu grešku, a inspekcije su dale pacijentima za pravo u 141 slučaju.
Izveštaj kazuje i da su tokom redovnih ili vanrednih nadzora izrečene 42 zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti. To se dešava kad neko ne ispunjava uslove u pogledu kadra, opreme, prostorija, lekova i medicinskih sredstava ili radi ono za šta nije registrovan.
Zdravstvena inspekcija nije odgovorila na upite “Vremena”, između ostalog, o tome koliko se pritužbi odnosi na greške iz oblasti antiejdž i komplementarne medicine. Tako ostaje nejasno koliko se uopšte inspekcija bavi šarlatanima i trgovcima pod plaštom “lekara” premda joj je i taj rad na crno u nadležnosti.
Tokom 2024. godine otkrivena su svega tri neregistrovana subjekta koji su obavljali zdravstvenu delatnost – manje nego što se nađe u jednoj šetnji recimo po Kragujevcu. Više je tobožnjih lekara na crno nađeno tokom 2021. i 2022. godine, kada su kontrole bile pojačane – tada su otkrivena ukupno 52 neregistrovana objekta.
Među njima je, kako se navodi u izveštajima, “bio veliki udeo kozmetičkih salona koji su obavljali zdravstvenu delatnost antiejdž medicine”, a koje su inspektori otkrili “pretragom oglašavanja ovih usluga na internetu”.
Malo prijava protiv nadrilekara
Ni MUP nije odgovorio na upit koliko često građani prijavljuju nadrilekare.
Vesti do medija stižu tek sporadično, obično uz dozu pompe. Najpoznatiji “osuđenik” za nadrilekarstvo je Miroljub Petrović, rado viđen gost podkasta i nekih televizija, gde priča o teokratiji, zdravom životu i “srpskom junaku” Skenderbegu. Presudom suda u Leskovcu (2019), on je pravosnažno osuđen na globu od sto hiljada dinara, a oduzeti su mu predmeti izvršenja dela – tinkture, ekstrakti, čajevi i sokovi. To je došlo posle optužbi da je muškarcu bolesnom od tumora na mozgu prepisivao svoje preparate za lečenje i odgovarao ga od klasične medicine koju naziva “goveđom”.
Sredinom 2021. godine u Beogradu su uhapšeni maser iz Batajnice i njegova majka, cvećarka, jer su u neregistrovanoj ordinaciji “Dr Sauvage” na Terazijama pružali zdravstvene usluge iz oblasti estetske hirurgije.
Iste godine, zbog sumnje da se bavila nadrilekarstvom, uhapšena je O. M. (31) koja je u neregistrovanom “medicinsko-estetskom centru Tayas” u Beogradu pružala usluge iz antiejdž medicine. Kako je tada saopštio MUP, jedanaestoro oštećenih javilo se policiji jer su im zahvati uzrokovali telesne povrede ili narušili zdravlje.
Ali, to je sve samo vrh ledenog brega. Višedecenijsko iskustvo Zorana Stanišića, penzionisanog policajca koji je do pre nekoliko godina bio šef Odeljenja kriminalističke policije u Kragujevcu, a sada je vlasnik detektivske agencije, pokazuje da na području Šumadije gotovo da nema prijava za nadrilekarstvo.
“Mislim da su u poslednje dve decenije bile svega dve ili tri prijave građana, a i tada su se odnosile na ‘babice’ u seoskim sredinama”, kaže Stanišić. Sa druge strane, građani ne prijavljuju iscelitelje, magove ili slične nadrilekare. To, kaže, otežava rad policiji koja, “čak i kada ima određenih saznanja, bez prijave retko kad može da postupa”.
A Kragujevčani ne samo što ne prijavljuju, već po grupama na Fejsbuku preporučuju i “kostolomce” koji se danas predstavljaju nadimkom Poštar. Valjda da pod tom “firmom” privuku više mušterija zahvaljujući legendi o Poštaru iz naselja Bubanj.
Izvor: Vreme
