Пише: Небојша Поповић
Ето онако од шпонде, дознасмо прије неколико дана, и то од бившег Миловог министра Мића Влаховића, да је управо вице-министар Ранко Кривокапић човјек који је у Министарству вањских дјела задужен да сачини документ који ће дефинисати спољнополитичку стратегију Црне Горе.
Дакле након 30. августа Ранко Кривокапић је особа која ведри и облачи црногорском дипломатијом. Трасира њене кључне стратегијске и магистралне правце. Ова чињеница је утолико живописнија јер Црна Гора, која, изгледа има страшно динамичну дипломатију, тренутно дефакто има чак три министра спољних послова.
Поред Ервина Ибрахимовића и Филипа Ивановића, ту је очито и Ранко као трећи. И то Богами са овлашћењима која га нису западала ни у вријеме најчвршће владавине Мила Ђукановића. Мићо Влаховић нам је то открио у разговору за Побједу, као сазнање које је добио на фамозном ручку министра Ибрахимовића са бившим шефовима црногорске дипломатије.
Ручка са ког је, успут, са највише личног достојанства и професионалног дигнитета изашао Миодраг Лекић јер је на истом одбио да се појави. То је уједно била и Миодрагова лекција да је господство, што би Јован Дучић рекао ствар класе, те да је карактер човјека у политици и животу не може да надомјести никакво постављење, звање или функција.
Елем не треба се превише узрујавати због документа који ће дефинисати спољнополитичку стратегију земље код које је навика да слиједи директиве готово рефлексна. Па чак иако на њему ради човјек који је, као један од кључних писаца црногорског Устава, тим документом усадио можда и непремостив раздор у омалено црногорско друштво.
Поента ја да није Ранко крив, и да треба да настави да ради то што је одувијек радио када је већ – „тако у могућности“. Чак је и потпуно ирелевантно да ли Ранко са те позиције и даље ради за Мила, Ибрахимовића или какву службу чији је био главни пик да се Ранко нађе на том мјесту. Ослободиоци како их опозиција од милоште зове – на крају треба да преузму одговорност. На крају крајева – ако им због оваквих и сличних потеза опадне повјерење код грађана који су их изабрали, то ће бити само на њихову штету. Јер привилегије власти које тренутно уживају, а које на човечији ум дјелују као дрога, обични гласачи свакако не осјећају.
